У борбама на Чичевици те 1924. године, као припадник Косовско-митровачког пешадијског пука, учествовао је и један Сремац, Митровчанин, Немац Ђуро Плес

Ђуро Плес (обележен стрелицом) непосредно након борби на Чичавици (Фото: Сремске новине)

Непосредно по завршетку Првог светског рата 1918. године, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца сусрела се са новим проблемима. Уставни спор између Срба и Хрвата који је већ од првих дана нове државе најављивао не баш једноставну интеграцију у јединствену целину, додатно су оптерећивале сепаратистичке тежње Албанаца Косова и Метохије, Рашке области и Македоније.

У жељи да ове области отргну из састава Краљевине и припоји их матици, Албанци 1918. године оснивају „Комитет народне одбране Косова“, који је био задужен за припремање оружане побуне. Када су 1920. године три члана овог Комитета постали министри у Албанији, од којих је свакако најзначајнији био његов челник Бајрам Цури (постао је министар Војске Албаније), долази до затегнутости у односима између две суседне државе, што резултира уласком трупа Краљевине СХС у пограничне албанске области са циљем да их предају на управу Есад-Паши Топтанију, пријатељу Србије.

Чичевачка кула за коју су се водиле завршне борбе у арнаутској побуни 1924. године (Фото: Сремске новине)

Већ наредне 1921. године албански сепаратисти били су у пуном покрету. Напади качака на представнике власти постали су свакодневна појава. Убијани су кметови, жандарми, председници општина, учитељи, истакнуте личности. И мада је у марту 1922. дошло је до формалне нормализације односа, албанско-бугарски иредентисти, под патронатом Италије касније исте године договарају стварање заједничког комитета коме се прикључују и црногорски емигранти одани Краљу Николи.

Сукоб власти и иредентиста доживео је врхунац две године касније борбама на планини Чичевици и у Дреници, где је 15. јула смртно рањен и вођа качачке побуне Азем Бејта. Слом Бејтине и групе сепаратиста на Чичевици означио је и крај побуне која је, у годинама које су претходиле Другом светском рату, добила политички карактер. Тек са Априлским ратом и потоњим распарчавањем Краљевине Југославије, албански сепаратисти поново ће узети оружје у руке.

У борбама на Чичевици те 1924. године, као припадник Косовско-митровачког пешадијског пука, у садејству са Другом жандармеријском бригадом  и Приштинским пешадијским пуком, учествовао је и један Сремац, Митровчанин, Немац Ђуро Плес.

Орден од Краља Александра

До одласка на Косово и Метохију 1923. године, Ђуро је живео у Сремској Митровици у данашњем Булевару Константина Великог. Рођен је 10. фебруара 1903. године од оца Матаса и мајке Магдалене. Као и већина подунавских Шваба, бавио се пољопривредом, а био је заинтересован и за фудбал.

Како је, услед напетог стања на Косову и Метохији, тамошња Жандармерија потчињена војној команди Косовске дивизијске области, доласком на југ земље, Ђуро је постао један од готово десет хиљада „чувара југа“.

Ђуро Плес

У борбама против Качака, Ђуро је учествовао готово годину дана, а због јунаштва и пожртвованости испољених нарочито у завршним борбама на Чичевици, када је допринео паду „Чичевачке куле“, Ђуро је од стране Краља Александра Карађорђевића одликован за храброст и јунаштво. Орден је примио приликом Краљеве посете Косову и Метохији.

Након операција на Косову и Метохији, Ђуро се вратио у Сремску Митровицу. Пошто је имао доста земље, поново се окренуо пољопривреди, а у периоду од1935. до 1944. године био је активан у Фудбалском клубу Раднички. Неко време био је и члан његовог Управног одбора.

Јединица у којој је службовао Ђуро Плес у строју пред краљем Александром (Фото: Сремске новине)

Остало је забележено и то да је током Другог светског рата био по страни великих догађаја, трудећи се да, колико је то било у његовој могућности, заштити и помогне српско становништво. Тако је 1943. године, у време када се Фрушкогорски одред нашао у тешкој позицији био један од организатора помоћи партизанима којима је, преко својих поверљивих пријатеља на простору Лежимира испоручивао храну.

У октобру 1944. године, као и већина митровачких Немаца, Ђуро се нашао у покрету. Већ наредне године нови дом је пронашао у Горњој Аустрији. Сремску Митровицу посетио је само једном након рата и то 1963. године. Умро је у Горњој Аустрији 1993. године.

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Сремске новине, 30. 11. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Ђуро Плес, Албанци, КиМ, Срби и Немци, Стево Лапчевић, краљ Александар Карађорђевић, српска историја