Тврдње о суфициту представљају потпуну неистину иза које се крије економска и књиговодствена алхемија

Александар Ћурић (Фото: Медија центар Београд)

Не прође ни један дан а да на малим екранима не чујемо Председника или неког од његових ађутаната како говоре о великим економским успесима, поготово суфициту.

Нормативно и формално, суфицит представља позитивну разлику између прихода и расхода. Тврдње о суфициту представљају потпуну неистину иза које се крије економска и књиговодствена алхемија.

У овом тексту ћемо укратко објаснити и осликати у чему се та алхемија састоји и зашто се уопште не ради ни о каквом суфициту и да смо ми од реалног суфицита удаљени светлосним годинама.

Ко је год имао додира са финансијама у реалном сектору одлично зна да је биланс успеха разлика прихода и расхода. Свака издата фактура за неку робу/услугу одлази на приходну страну а свака улазна фактура одлази на расходну страну. Реализација је тренутак прилива или одлива средстава према некој од тих фактура. Исто важи и за јавне финансије тј. финансије јавних и државних предузећа и саме државе.

Кад је биланс очигледно негативан, једини начин да се та чињеница изврне (за потребе најниже дневне политике) и да се фиктивно резултат поправи јесте да се некако расходна страна умањи или сакрије. Пошто улазну фактуру коју су примили на име неке робе/услуге не могу самоиницијативно поцепати и анулирати, могу је „сакрити“.

На овом месту се две концепције потпуно разилазе и то отвара широк простор за сакривање и алхемију тј. тумачење података како коме одговара. Разлика је у приказивању финансијских података.

У приватном сектору су те две категорије потпуно одвојене. У реалном сектору се издата/примљена фактура одмах књижи и то у текућем месецу, независно од тренутка плаћања. Плаћање се може извршити у различитим терминима, обично зависно од договора између, на пример, купца и добављача. Плаћање не утиче на билансе већ искључиво на категорију „cash flow“, у преводу на проток новца и ликвидност привредног субјекта.

У јавном сектору су те две категорије директно повезане. Књижење/приказивање се врши тренутком плаћања. Практично, држава ће одређену улазну фактуру тј. обавезу прокњижити тек у оном тренутку кад се изврши плаћање по том финансијском документу. Конкретно, држава ангажује неку фирму за одређену услугу и по извршењу услуге фирма издаје фактуру. Фактура се књижи/приказује у пословним књигама тек приликом плаћања.

Фото: Соња Ракочевић

И вероватно се питате у чему је ту проблем и алхемија?

Проблем је у томе што се неплаћањем и одлагањем обавезе плаћања може штеловати биланс. Тај вештачки суфицит се генерише не тако што се реално мање плати (не потроши – битно је направити разлику између трошења и плаћања!) већ тако што се у једном месецу/кварталу/години изврши плаћања таман толико да приходна (реална!) страна буде већа не од дуговне већ од реализоване дуговне стране! То не значи да су дугови измирени и да су мањи од прихода већ да је мање новца отишло са рачуна него што се слило, иако над главом висе дугови. Ти дугови не нестају, само се преносе на наредне месеце/квартале/године.

Биће најбоље ако читаву ову причу сведемо на пример кућног буџета, нпр. на месечном нивоу.

Ви у оквиру своје породице имате одређене приходе, по разним основама. Збир свих тих прихода чини укупну приходну страну вашег кућног буџета.

Такође, сви комунални рачуни, трошкови за храну, гориво, вртиће, школе и сл. чине расходну страну. Збир свих тих расхода чини укупну расходну страну вашег кућног буџета.

Ако су вам укупни приходи већи од укупних расхода ви можете рећи да је ваш кућни буџет у суфициту.

Замислите да сте у дефициту а жарко желите да својим укућанима прикажете да сте у суфициту. Ви ћете урадити тачно оно што наша власт ради. Део рачуна ћете платити а део нећете правдајући то аргументом да није расход оно што је утрошено већ само оно што је плаћено. Примера ради, нећете платити рачун за струју и изјавићете да та (реално утрошена струја) није трошак јер рачун још није плаћен.

И тако ћете део реалних и већ направљених расхода пребацити у следећи месец и прогласити да сте у овом месецу у суфициту.

И тако месецима, кварталима, годинама…

Још кад на све то додате чињеницу да је дуг Србије све већи и већи (континуирано повећање оквирно 1,5 милијарди евра по години) – или преведено да се као породица додатно задужујете неким кеш кредитима – читаву слику чини још гором.

Неопходно је разумети, ништа од тих, привремено сакривених, дугова неће нестати нити се анулирати само од себе. Доћи ће на наплату кад тад. Као што ће вама за тај дуг за струју, пре или касније, доћи извршитељи, тако ће и држави доћи извршитељи, у облику ММФ-а, СБ и сл.

И своје и државне дугове ће платити исти тај обични човек. Владајућа гарнитура рачуна да у то време неће бити на власти.

Грудва снега пуштена са врха планине постаје лавина у подножју, док ови са врха бацају грудву сакривајући је, народ, у подножју, ће бити погођен лавином.

Да цитирам једну градску причу, кад једна становита министарка позове представнике грађевинске оперативе на састанак, они се одмах запитају: „Или тражи да се неко плаћање још пролонгира или да се опет нешто ради за џабе“.

Опрема: Стање ствари

(Напредни клуб, 23. 11. 2019)

Categories: Преносимо

Tags: Александар Ћурић, буџет, финансије