Горан Лучић: Идеолошки игроказ – подметачине у филму „Дневник Диане Будисављевић“

Данас се Диана Будисављевић проглашава праведником међу народима, но при том се још нисмо запитали гдје је завршио тај велики транспорт спасене српске дјеце

Диана Будисављевић са мужем, ћерком и унуком

Послије „Слободне Зоне“, филмског фестивала на коме је уприличена званична српска премијера филма о коме се много причало, али и који се дуго чекао, сви београдски биоскопи уврстили су „Дневник Диане Будисављевић“ на дневни репертоар.

Још током хрватске премијере чули су се аплаузи из пулске Арене, те сјајне критике које су једногласно дијељене… салви хрватског скоро па покајног одобравања палили су „црвену лампицу“ да нешто није у реду.

Апсолутни побједник 66. Пулског фестивала са 6 освојених награда, филм о српској дјеци у хрватским усташким логорима хрватске редатељке српског поријекла…

Све ово било је више него довољно да се филм пажљиво одгледа и да му се посвети пуна „позорност“.

И послије свега остајем непријатно изненађен, нисам добио оно што сам очекивао, испраћен сам оним што нисам желио.

Иако је мото филма: „Истинита прича о најбољим људима у најгорем времену“, ништа од тога овдје нисам нашао.

По мом скромном утиску мало је ту истине, највише је уходаног идеолошког игроказа, a ко су најбољи међу лошима Бог само зна. Најгора времена тек живимо, јер шта је горе од истина која упорно мора да ћути.

Филм је једноставно посложен, са комплексном конструкцијом која га носи. То је преплет три филмске нити, играног, документарног и архивског материјала. Снимљен је у црно-бијелом кадру.
Слика започиње архивским снимцима уласка њемачке окупаторске војске у Загреб, а чији грађани је дочекују букетима цвијећа и у хистеричном весељу.

Извор: Слободна Херцеговина

Прича прати породицу загребачког хирурга Јулија Будисављевића, једног од оснивача Медицинског факултета у Загребу и редовног професора хирургије, те потомка угледне српске породице Будисављевић, насељене у Лику из Метохије у историјским српским сеобама.

Јулијева супруга Диана, Аустријанка коју је упознао током студија у Инзбруку, случајно сазнаје да у Загребу постоје логори за Јевреје, а да су међу њима и заробљене Српкиње са дјецом о којима нико не брине.

Грко-источњаци умјесто Срба

У овом дијелу филма јавља се први – опасан подтекст. Зашто подтекст и зашто опасан, зато што скривено комуницира са гледаоцем утискујући му врло важне поруке измијењене у свој суштини.
Наиме, овдје сазнајемо да се у филму Српкиње називају православкама, баш како их је називала и усташка администрација.

Срби су по усташком новоријеку називани православцима или још тачније грко-источњацима, док је њихова народност прећуткивана, а у посебним случајевима сматрана хрватском. Усташкој Хрватској никада није сметало Православље само по себи, поготово ако је оно хрватско. НДХ-а се грозила Српског Православља тј. Светосавља, јер сваки православац може лако постати Хрват православац, само Србин и када је католик то не може бити.

И овај филм слиједи исту матрицу, а у играним дијалозима породице др Јулија Будисављевић подвлачи се – опасним подтекстом – да су они православци, док им се српско име не помиње, заправо намјерно прећуткује.

И званични портал Радио-телевизије Србије у тексту који говори о премијери филма слиједи исти геноцидни шаблон:
„Филм је прича о држављанки аустријског порекла удатој за лекара православне вероисповести у Загребу, која је за време Другог светског рата, сигурне смрти спасила више од 10.000 српске деце из НДХ логора.“ (портал РТС-а)

Немоћни бискуп Алојзије

Други кључни дио филма је сусрет Диане Будисављевић са надбискупом Степинцом. Овај дио филма је вјешто одигран, и ту се налази дио објашњења зашто је овај филм свечано прихваћен у Хрватској. Наиме, у сцени разговора Диане са надбискупом Степинцем, гледалац закључује да је и сам Степинац жртва усташког режима, да се скривено гнуша усташа и да их сматра злочинцима, те да се диви Аустријанки која се жртвено залаже „за вјеру њеног мужа“.

Када га Диана упита за помоћ да се из логора ослободе жене и дјеца Степинац је немоћно упућује „на њене“, мислећи на нацистичку Њемачку, чиме се – у опасном подтексту – наглашава да су и Степинац али и НДХ били заточеници нацистичког окупатора. Овај филм скида сву одговорност са римо-католичке цркве у Хрватској и надбискупа Степинца.

Пет хиљада јањичара

На крају филм одаје почаст Диани Будисављевић због тога што је спасила више од 10 000 српске дјеце, док се при том неупадљиво провлачи податак да их је више од 5.000 удомљено у хрватске римо-католичке породице кроз које су као нови јањичари вјечно отргнути од свог рода и вјере.

Дианину картотеку одузимају комунисти у које су се уметнуле бивше усташе, и она до данас није пронађена чиме је заметнут траг спасеној и скривеној српској дјеци.

Извор: Слободна Херцеговина

У филму су најмучније сцене архивског материјала из усташких логора за српску дјецу Градишка и Јастребарско, а гдје пред нама у стварним сценама умиру српска одојчад прекривена ројевима мува. Плави дјечак са крупним очима у леденом јецају гледа на нас као вјечно проклетство нашег заборава.

Гдје је завршио транспорт „спасене српске дјеце“

На крају кратак лични резиме.

Диана Будисављевић и њена акција спасавање српске дјеце остају велика и неоткривена тајна, а која се злоупотребљава и идеолошки интерпретира по потреби. Можда је ова Аустријанка и имала часне намјере, но сигурно је да су оне злоупотријебљене од усташког римо-католичког клера како би се српска дјеца што лакше покатоличила удомљавањем у бездјетне хрватске породице одане Католичкој Цркви. Иста злоупотреба наставља се и данас паковањем у разне идеолошке оквире и хуманистичке захвате њеног пројекта рађеног у сарадњи са НДХ-а и римо-католичком црквом.

Данас се Диана Будисављевић проглашава праведником међу народима, но при том се још нисмо запитали гдје је завршио тај велики транспорт спасене српске дјеце.

Истина је да се већина никада није вратила својим српским породицама, највећи дио транспорта је насилно „уграђен“ у хрватски народ, а комунистичка наставак геноцидне политике све ово је заташкао, трагове и податке уништио и глас спасења угушио до смртне нијемости.

Из биоскопске сале излазим са тешком мучнином, суочен са истином да дуго чекани филм о српској дјеци у усташким логорима гледам усред Београда који до данас ништа кључно није учинио да се та истина освјетли, који још нема ни спомен, ни улицу Јасеновачких жртава, те који није био кадар снимити филм о српској дјеци у усташким логорима, ал` зато свечано аплаудира хрватској причи о геноциду над нашом дјецом.

Опрема: Стање ствари

(Слободна Херцеговина, 19. 11. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

12 replies

  1. На овом сајту је био чланак, сведочанство, у коме је написано како је једна девојчица “спасена“, док су јој брата од 4 год. усташе заклали. И она је завршила у усташкој породици као слуга.
    Довољно да бих се запитао којег пола су била та деца?
    Зашто тај малишан није спасен, можда зато јер је био мушког пола?
    Колико је “спасено“ женске а колико мушке деце?
    Докле иде наша наивност и непознавање историјских чињеница о поступку једне жене којим би сада да анулирају геноцид над осталом српском децом, преко 70000 малих мученика!

    Свиђа ми се

  2. Сами сте написали :“То је преплет три филмске нити, играног, документарног и архивског материјала“, значи није документарни филм да инсистирате на истинитости чињеница.
    Не треба бити злонамеран и ситничав ,чињеница да је победио у Пули са оваквом темом много говори, са друге стране и да су код муслимана завршила та деца ипак су преживела, Гледао сам филм и добар је а свако може да пронађе длаку у јајету.

    Свиђа ми се

  3. Нажалост, дјеца њеног транспорта која су послата у Сисак, су од Хрвата смјештана у простор и пуштена да умру. Мислим да их ни 20% није преживјело. Што рече у другом документарцу о ДБ, хрватска историчарка из Загреба, процјена је да данас има око 1000 тадашње дјеце које је она спасила, а да сада живе у Загребу и већина њих и не зна ништа о свом српском поријеклу. Али, зато сигурно знају о ,,обрани Вуковара“, ,,величантественој редарственој акцији Олуја“, итд.

    Нејасно ми је зашто Хрвати нису убили њеног мужа током рата, с обзиром да је био Србин. Мора да им је требао.

    Свиђа ми се

  4. Слично је и данас.Горане.

    Свиђа ми се

  5. Делим мучнину аутора чланка коју је понео из биоскопске сале… Осећај злокобне тескобе заборава и неспокој ради спасења које спасење није урезан је у срце као ледени јецај на лицу “ јагњета козарачког“ које чека на заклање, а гледа нас са фотографије Непребола…

    Свиђа ми се

  6. Дана Будисављевић је овај филм правила скоро искључиво на основу Дианиног дневника.
    За оне који не буду видели филм, ево дневника :

    https://core.ac.uk/download/pdf/14425336.pdf

    Свиђа ми се

  7. Добар текст за размишљање. Био би ред да се досадашњем амбасадору у Русији, др Славенку Терзићу, омогући ишчитавање Дианиног дневника у оригиналу, на немачком језику, пошто га говори савршено. Друго, акције преузимања и удомљавања деце водио је чак и Каритас, затим Црвени криж и један број људи који се и не помињу, већ се све своди на једну жену. Треће, деци је, у складу за законом, потписаним од стране Павелића и Артуковића мењан идентитет, па ће свако имало обавештен да помисли да је ова акција била део Хрватске политике три трећине. Занимљиво је да је Јулијус Будисављевић био лични лекар Анте Павелића, а да се након рата, у време суђења Степинцу, пријавио за сведока одбране, што је тужилаштво одбило. По свему судећи и то је био један од разлога што су Будисављевићи напустили Југославију. Све у свему, овај филм је пре свега потребан хрватским антифашистима ради умивања савремене хрватске повијести, а што свесрдно подржавају другосрбијански прокомунистички кругови.

    Свиђа ми се

  8. Диана је дала свој допринос на реализацији трећине програма Мила Будака — поримокатоличити ”шизматике”.

    Госпођа је другоратовски пандан турском данку у крви, с том разликом да Турци нису убијали мајке и очеве кад су им отимали децу из наручја.

    Да ли је могуће да неко може величати догађаје и особу која Турке зулумћаре чини да не изгледају сасвим зли!?

    Цинизам наших усташких суседа превазилази само њихова упорност у продужавању злочина његовим оправдавањем и заташкавањем.

    Свиђа ми се

  9. Види Србине,поменути у предходном коментару Миле Будак,веле идеолог усташтва је из Коренице и пре покрштавања се презивао Будисављевић.То је иста фамилија од које је и Титова Јованка.Пошто ми сељаци нисмо неке памети волели би са нам неко школован каже:како је Кореница постала Титова?Толико о томе,

    Свиђа ми се

  10. Аутор овог чланка, Горан Лучић, одгледао је филм „Дневник Диане Будисављевић“ и остао непријатно разочаран: „По мом скромном утиску мало је ту истине, највише је уходаног идеолошког игроказа…“.

    У сагледавању своје ближе или даље прошлости Срби имају, нажалост, искључиво проблем сами са собом!
    Следите логикудогађања: Одмах по стварању фашистичке творевине, НДХ, 10. априла 1941. године, доноси се закон по коме се Срби, Јевреји, Цигани и пси стављају ван закона. „Потпору“ тој одлуци имају у средствима јавног „приопћавања“, од свих припадника Римокатоличке цркве и читавог пучанства (као и дан-данас; од домаћице до политичара и свих врхунских научних радника). У патолошкој мржњи према православним Србима донијет је јасан политички став „о три трећине“ – једну трећину прекрстити у католике, другу протјерати а трећу ликвидирати! Већ прве и друге године побијено је, на најзвјерскији начин, преко 700 хиљада Срба, од дјетета у колевци до оних у дубокој старости. Акција решења „српског питања“ захватила је све крајеве НДХ, на којима су живели Срби: Херцеговину, Крајину, Посавину, Лику, Банију, Славонију, Срем… По страхотама посебно су познати Пребиловци код Чапљине, Гаравице код Бихаћа, Паг, Сарајево, Бањалука… Само за један дан, у једној акцији усташа у околини Бањалуке (на Божић 1942.године; Шарговци, Мотике…) убијено је преко две хиљаде Срба, и то искључиво хладним оружјем. У ликвидацији Срба посебно се истакао Мирослав Филиповић, касније назван Мајсторовић, мјесни парох. У Бихаћу је, 24.јуна 1941. године, по наређењу великог жупана Љубомира Кватерника (жупе Крбава и Псат, како је преименован бихаћки срез) почео лов на Србе. Сарајево је познато по акцији чишћења Срба и њиховим транспортном у сточним вагонима, за Ђурђев-дан 1942.године. Нешто мало заштите пружили су Србима четници Драже Михајловића, али слабо организовани и сами под будним оком окупатора, Немаца и Италијана, објективно и нису могли да их боље заштите. Партизани ће их „заштитити“ после „ослобођења“, у вестерн филмовима Вељке Булајића!

    У таквим околностима, почетком 1942.године, на сцену ступа „херојина“ – Диана Будисављевић, којој се приписује да је спасила око 12 хиљада српске дечице. Према моме скромном знању историјских прилика и односа, циљева и закилисних игара, ја сам још пре две године знао да се ради о подвали, о миту који нема утемељења у крајњим резултатима „њене херојске борбе“ а последице су немерљиве по српски национални корпус. Ево неколико нелогичних момената: Срби су у НДХ стављени ван закона, а њен супруг, др. Јулије, читаво време рата неометано живи и ради у Загребу.Он је професор, оснивач и шеф катедре Кируршке клинике Медицинског факултета; чак, и лични лекар Анте Павелића!? Улога њеног супруга у послератној одбрани Степинца, као његовог браниоца, побуђује додатну сумњу да ту „нису чиста посла“. Друго, како то да су сва спашена деца била српске националности, којима су усташе побили биолошке родитеље?! Сва спашена деца углавном су удомљена у усташке верујуће обитељи, на темељни преодгој, где им је усађена мржња према Србима. Деца су добијала нова имена – Антонија и Анте, у већем броју, не случајно. Треће, спашена деца су углавном у оној животној старости када нису имала формирану националну или верску припадност. Четврто, доста се прећуткује улога Степинца у поступцима спашавања; не случајно и не одмах, да се види на коју ће страну „истина“ да превагне! Још увек о томе нема јасног става историчара, политичара и Католичке цркве. И сад, пазите, на крају „ослобођења“ нестаје дневник-списак података о подацима спашених малишана? Није, него…

    На све ово, на многа друга питања и дилеме, надовезаће се комунистичка диктатура и познати српски заборав и опраштање у име „виших и хуманијих“ циљева, братства и јединства и осталих глупости. Срби, ће грешку делимично спознати крајем двадесетог века, али сувише касно. Данас наседају на нашминкану причу о хероини која то није никада била, као ни Мајка Тереза, нпр. Међутим, не би ме изненадило да њу, баш Срби, прогласе светицом у инат себи и здравом разуму!

    А спашена деца?! То су данашњи милановићи, томпсони, мамићи, бандићи, јовановићи, модрићи, косор и ини, који су „за дом спремни“ и на сам помен Србин.

    У прилогу два прилога, на исту тему:
    https://stanjestvari.com/2019/11/02/jelena-radojicic-buhac/comment-page-1/? и
    https://www.in4s.net/zasto-je-zena-koja-je-spasila-10-000-dece-iz-jasenovca-sramno-precutana/?lang=lat

    Хвала аутору на његовом виђењу догађаја и СтањуСтвари на уступљеном простору.

    Свиђа ми се

  11. Као да није видео филм, Горан Лучић се пита “гдје је завршио тај велики транспорт спасене српске дјеце”

    Захваљујући акцији грађанке Дијане (и њених бројних помоћника), деца су била предата разним установама и приватним лицима који су могли и хтели да их приме. Две године касније, усташе су масакриране у Блајбургу, Кочевском рогу и крижном путу, а деца су постала грађани ФНРЈ.

    Нажалост, органи ОЗНЕ су Дианину педантно вођену картотеку са комплетним подацима о деци одузели. Украли деци име и порекло.

    Чуди ме да Горан Лучић завршава свој текст разочаран што Београд “аплаудира хрватској причи о геноциду над нашом дјецом”.

    Хвала Богу да се у Хрватској нашло људи који су не само направили него и наградили и топло поздравили овај филм. Ја их све искрено поздрављам, посебно Дану Будисављевић, која је поклонила својих десет година да “ДНЕВНИК Д.Б.” пренесе на екран. Да цео свет чује за Јасеновац и за подвиг једне скромне храбре жене.

    Свиђа ми се

  12. Божидарка Фрајт , позната глумица , мајка још познатије Бојане Грегорић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s