Борис Јовановић: НАТО чобани

Када нека планина постане, рецимо НАТО-база, схватићемо да је то прогрес. Када су се ономад обрачунавали са пастирима на Сињајевини није слутило на добро… Када су нестала стада, настала је пустиња

Фото: АФП

Прочитах једном давно: Од свих зала најгора су она мирна институционализована зла…

Било је то још у оним временима кад је постојао ђаво. Књига се звала “Мит о ђаволу“.

Има ту још понешто занимљивих стварчица тек онако, за доколицу. Има ту и ђавола и ђаволака, којих више нема.

Кад су ђаволи и ђаволчићи, онако неодољиви и љупки, умилили у институције, престали су да постоје.

Ђаво више није ђаво. Постао је институција. Ђаволчићи, та дражесна љупка створења, више нијесу ђаволчићи… Постали су уважене бирократе узвишене институције…

Ако је то тако, а сва је прилика да јесте, онда ни институције нијесу институције… по оној сили силогизма. Институције, дакле, нијесу институције, већ су у питању нека ђавоља посла…

А ђавоља посла, опет да кренемо за репом подземне логике, су једина исплатива посла, јер, рекосмо ли, ђаво више не постоји…

Отприлике ономад кад су покушали убојство Бога, убили су и ђавола. Јер ако нема добра, како може имати зла…

То прекјучерашње уморство бесмртног Бога од стране смртних сијенки, у данашњем времену добило је своју потврду у институцијама и бирократском механизму…

Али, нијесу то институције смрти, јер смрти нема. Нити су то црни механизми, јер логике више нема. То су механизми прогреса. А прогрес није напредак, јер напретка више нема…

Прогрес је профит, а профит није општи интерес, јер општега више нема… Нити је профит крвави новац, јер крви више нема… То што шикља свуда унаоколо није крв, већ профит који је важнији од крви…

И то у институцијама на бијелим рукавицама бирократизованих креатура не може бити крв, то је ваљда тај ђавољи профит. А ђавола, опет, нема…

Тако то некако иде у новом времену, међу новим љуђима…

Кад је то тако у оном тамо Бриселу, што не би било у овом Титограду или на неком врху Милогоре…

Тамо гдје посустаје логика, почиње најновија ера. Тамо гдје липсава људскост, почиње институциолизовани поредак. Тамо одакле и ђаво бјежи почиње царство профита…

Битно је утувити у заосталу тинтару да зло није зло… и одмах је лакше. Моментално. Када то појмимо, када прогутамо тај прејаки седатив, зло ће нам постати добро. И постаћемо пук спреман за профит. Умало се не оте – за клање. Али клање је ваљда остало иза нас. У оним кланицама из којих нам не дају да изађемо. У име профита. У име прогреса. У име институција система…

Језиво је и помињати клање у овим профитерским временима. Јер, рекосмо ли, то на њиховим бијелим рукавицама није крв. То је знак прогреса. Симбол новог доба. Жиг новог човјека.

Институције немају ништа са пећинама. Пећински људи су били хуманији. И тада је постојао ђаво и његови шегрти ђаволчићи од којих је пећински господин зазирао, а сада их нема. И то што видимо су хуманоидне сијенке општег напретка и титраји јавног интереса у једној црној деспотији која нам  више и није тако црна…

Када се ослободимо нашег пећинског човјечјег заумља, биће нам много лакше. Моментално. Видјећемо свијет другим очима. И то неће бити очи човјека. Нити ће то што видимо бити свијет. Биће то нешто важније од свијета. И за тај свијет више неће требати очи…

И када, рецимо, нека планина у, рецимо, некој државици постане, рецимо НАТО-база, схватићемо да је то, рецимо, тај прогрес. Да је то та и та институција или се каже – алијанса. У коју су некад ушле неке црне силуете да би освијетлиле свијет… Кад научимо да мрак може да свијетли, одмах ће нам бити лакше. Моментално. Јер, како бисмо уопште видјели по мраку. А видимо ли… наравно да видимо. И наравски да видимо – мрак…

Када су се ономад обрачунавали са пастирима на Сињајевини и на многим нашим сињајевинама, није слутило на добро…

Када су нестала стада, настала је пустиња…

Када је настала пустиња, настао је мук. Или је то био ропац. Па смо малчице поричекали ова најбоља времена. Па су онда чактари окачени погрешним овновима. Па су заглавињали за чактаром, умјесто да крену за пастиром.

А онда су умјесто пастира дошли чобани под њиховим страшним заставама са страшнијим знамењима… И кад утувимо да то није страшно, биће нам лакше. И више никада нећемо пјевати ону нашу: Лету штуке, лету авиони…

Рогато племство

Па кад ти онако рогати закаскају кроз варош, кад онако рогати запарадирају рогатим улицама, чини ти се да су им на главама праве-правцате крошње, а не функционерски зорни рогови

Извор: Феномени.ме

Могу рогови, земљаче, да никну од муке, и никли су, али: нијесу то ти рогови…

Могу рогови да имају везе са мушко-женским одношајима и сношајима, али ни ти рогови нијесу толико важни…

Није ријеч о тим роговима, није ријеч ни о рогатој марви, ријеч је о дичним роговима, роговима престижа, узоритим и поноситим роговима, орден-роговима, првоборачким роговима, доглавничким и поглавничким роговима… једном ријечју: оним роговима које ти никада нећеш имати…

И џаба ти да пред огледалцетом истине загледаш сопствену јајоглавост, нема, па нема. Нема ни назнаке да ће ти се икада на главици разлистати макар и најјаднији рошчић, макар нешто што на рошчић подсјећа…

А ти рогови од муке, то се не рачуна. То нијесу зорни, него застидни рогови који изнутра расту и пробадају тамо гдје највише боли…

А рогатога ноблеса, никада више…

Па кад ти онако рогати закаскају кроз варош, кад онако рогати запарадирају рогатим улицама, чини ти се да су им на главама праве-правцате крошње, а не функционерски зорни рогови…

Кад им се рогови уступче и накостријеше на главама, и небо изнад рогатих глава некако устукне, укупи се у страху да му рогати јунаци не распарају небеску утробу…

Па кад се и небо боји од рогатих јуришника, како се не би бојали земаљски мученици, шути пролетери, које су давно научили да све може бити, али да шути са рогатима не могу…

На тој наопакој истини, рогати су и изградили своје рогато царство…

Шутавци који су се приклонили рогатом племству за награду су добили рошчиће, а они који се нијесу поклонили рогатим божанствима  постали су вјечити губитници и манекени безнађа…

Кад видиш рогоњу, видиш му само рогове. Та визуелна опсена је извориште његовог друштвеног положаја и политичке моћи. Хијерархија међу рогатим племством је сасвим јасна: величина рогова подразумијева и актуелну и хисторијску величину…

Кад рогови на рогоњи заклањају видик, знај да је у питању капиталац чији рогови нијесу само лично, већ општедржавно богатство. Јер, више вриједе рогови једног капиталца, него тисућу и тисућу главах неких шутих и несрећних мученика-пролетера…

Стога, кад се на хоризонту појаве ти и такви рогови, твоје је да се скрајнеш и да им се поклониш, да их заспеш цвијећем и пошкропиш покајничким сузама, не би ли се некада и на твојој узалудној и шупљој главици обрео неки заувар-рошчић који ће те издићи изнад шутога братства…

И немој да ти падне на луду памет да преиспитујеш вриједности наших тисућуљетњих мудрости јер, колико год ломио нациклу главу, доћи ћеш до оне познате горе наведене истине: све може, али шут са рогатим-не може. Ту истину су потписали рогати својим рогом и шути својим откотрљалим главама још оних дана када су ницали први рогови и када су се котрљале прве шуте главе…

Кад рогати засједне за рогати астал, твоје је да устанеш и да се удаљиш са узвишеног рогатог мјеста… кад рогати визионарски замахне рогатом главом, твоје је да шуту главу приклониш мајци земљи не би ли био ван домета његових државних убојних рогова. Јер кога суверенистички рог пробучи, тај је запечатио во вјеки – вјекова своју јадну шуту судбину…

Огромни рогови који с муком излазе из огромног кабинета су и најопаснији рогови који без муке и зазора обаљују и буцају све око себе у својој државној помами и суверенистичкој јарости.

Ти рогови су често окићени црвеним барјачићима и цијелим гроздовима достојанствених прапораца којима се најављује долазак мајске зоре и срећне поносите рогате будућности…

Стога, кад чујеш циликтање рогатих прапораца, добро знај да се примиче рогоња над рогоњама чији су рогови већи не само од главе која их носи, него и од државице којим рогато газдује…

А ако ти некада и изникне нешто на глави, измучени мој и дубокоожаљени земљаче, боље провјери свог брачног друга, јер све може бити, само не може бити да су на тој и таквој глави они и онакви рогови…

Бајка о празном фрижидеру и пуном сефу

Празни добри стари фрижидер марке Ободин вјероватно је памтио и боље дане, али није очајавао јер је знао да се не живи од успомена… Пун пунани сеф, загрцнут шушкама и златом, произведен је негдје у Швајцарској

Извор: Феномени.ме

Био једном један празни фрижидер. Сакривао је сопствену празнину половином лубенице, флашом јелен пива, кутијицом сенфа и полупразним корнетом јаја. Таман довољно да не будем потпуно празан: тако је толковао добри стари празни фрижидер…

Био једном и један пуни сенф. Био је пун-пунан еврића и доларчића, а из његове набијене утробе свиткало је и право-правцато злато. Неколике државне полуге и нешто покраденог породичног накита. Може да стане још: думао је пун-пунани сеф и у незадовољству су му пролазили дани…

Празни добри стари фрижидер марке Ободин вјероватно је памтио и боље дане, али није очајавао јер је знао да се не живи од успомена. Добро је да су лубенице замашне и да је чак и половина довољна да сакрије моју празнину: тако некако је мислио добри стари празни фрижидер и по навици је весело звиждукао…

Пун пунани сеф, загрцнут шушкама и златом, произведен је негдје у Швајцарској, земљи најсигурнијих сефова, и стигао је у наше крајеве још оних давних дана кад је онај давни дугачки џемпераш збацио са себе старе прње и ускочио у скупоцјене ՚аљине. Никада није био задовољан и увијек је стрепио од сопствене празнине и сопствене шифре…

Празни стари добри фрижидер је знао да никада неће бити пун, да ће бити још старији и да ће ускоро, као и све добре и старе ствари у лудом царству празних фрижидера и пуних сефова, завршити на некој депонији. Само да не буде дивља депонија-мислио је добри празни стари фрижидер, јер није хтио да својом добротом и старином сувишан и мртав наружи ову младу лијепу деспотију у којој је све што је старо непожељно, а све што је добро-забрањено…

Пун-пунани сеф је падао у очај што није већи и пунији, и што му шифра није сигурнија него што јесте. Колико год је господар утурао у његову гладну утробицу, било је мало. Колико год је пребројавао, мало је пребројио, колико год да је чувао, слабо је сачувао. Тако је то са нама сефовима – мислио је пун-пунани сеф – никада нијесмо пуни колико би жељели да будемо…

Стари добри празни фрижидер живио је у некадашњем радничком насељу које је памтило и боље дане. Откада су радници постали робље, а нерадници постали господари, траје моја празнина – сјећао се добри стари празни фрижидер, мада, као што рекосмо, и није волио да се сјећа. Од сјећања му је припадала мука, а од туге су му цркавале лампице. Боље је, давно је кобајаги закључио, помирити се са празнином него цркнути од празнине. Депонија му ни овако ни онако не гине, па је желио да макар још мало звиждуће, шкрипуцка и трепери дотрајалом лампицом…

Пун-пунани сеф никада није био пунији. Господар је само уносио, а готово никада није износио. Али џаба – што је био пунији, био је празнији и та пун-пунана празнина била је његово страшно проклетство. Када је мени који сам један обични пун-пунани сеф овако тешко и празно, како ли је мом господару–питао се у својој страшној празнини пун-пунани сеф…

Празни добри стари фрижидер зујкао је и звиждукао хладећи своју пуну празнину. Био је готово задовољан, мада је знао да се и ово љето, као и свако, мора ускоро завршити. А кад се љето заврши, као да је постајао сувишан у малом свијетлом стану. Ипак, вриједно је хладио и радовао се сваки пут кад се лампица упали…

Пун-пунани сеф није размишљао ни о љету, ни о пролазности. Он је вјечито био опсједнут својом муком и својом празнином. Као сваки пун-пунани сеф желио да живи вјечно и да сваког дана буде пунији и сигурнији. И мој господар сигурно жели да буде вјечан и пун – исправно је закључивао пун-пунани сеф и било му је лакше што макар неко у овој лудој деспотији дијели његову судбину…

Стари празни добри фрижидер и пун-пунани сеф никада се нијесу срели, мада су живјели у истој вароши, у истој улици…

Добри стари празни фрижидер је понекад у доколици размишљао о пун-пунаном сефу и тада је био истински тужан.

Пун-пунани сеф, као што рекосмо, никада ни о чему није размишљао сем о својој празнини…

Мора да је страшно бити пун, помислио је стари добри празни фрижидер док су га носили ка депонији…

Пун-пунани сеф је и даље дрхтао од празнине…

Аутор објављује и на сајту Феномени.ме



Категорије:Српске земље

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s