Београдски глас: Србија на путу ка Србистану

Уколико се у јавном простору појави било какво одступање од стратегије да мигранте треба удомити, самозвани чувари људских права покрећу агресивну кампању против једино њима видљивог фашизма и расизма

Фото: patriot.rs

Многи мигранти широм Србије живе изван центара за азиланте и прихватних центара, без икакве евиденције, контроле и надзора државних органа. У спектру тема које фигурирају у јавном животу, а које одређују власт, опозиција и уређивачки колегијуми медија, готово да нема простора за мигранте са Блиског истока и из других региона. Ова спонтана политичка слога, иначе завађених политичких странака, произвела је неформалну државну тајну о животу и понашању миграната у Србији.

Држава је потпуно искочила из зглоба, власти се понашају супротно ономе што раде готово све чланице ЕУ. То се да видети на примеру Шпаније или Данске, Пољске, Француске, Италије, а не само Мађарске.

Шпанци ове године протерују 9.000 миграната, два пута више него 2018, што је у јануару саопштило њихово министарство унутрашњих послова. Данска социјалдемократија, која сада има премијера, раније је подржала тада владајућу партију десног центра, па је озакоњена забрана ношења бурки и никаба на јавном месту, а усвојен и тзв. закон о накиту. Данска полиција добила је овлашћење да мигрантима заплени накит ради плаћања њихових трошкова. Политички сложно, Данци су 2016. одбацили и годишњу УН квоту за прихват миграната. Сада драстично пооштравају легислативу за азиланте.

За разлику од њих, српска владајућа структура мигрантску политику води по западноевропским и светским правилима, која не узимају у обзир демографске, економске, националне, развојне, безбедносне, државне и све друге интересе Србије. Владајућој олигархији логистику у овој вулгаризацији хуманости пружају веома утицајни и грађанима наметнути „католици већи од папе“.

Наиме, уколико се у јавном простору појави било какво одступање од стратегије да мигранте треба удомити и интегрисати у српски социум, самозвани дежурни чувари људских права и борци против ксенофобије покрећу агресивну кампању против једино њима видљивог фашизма и расизма. То је „једначина без иједне непознате“. ЕУ, и не само она, држави донира на десетине милиона евра за развијање система азила у Србији, од смештаја миграната до контроле граничних прелаза. Донирано је, такође, и ангажовање тзв. невладиног сектора преокупираног просперитетом мигрантске популације у Србији.

Уместо војске, необучена гранична полиција

Управо из тог сектора се сазнаје, уз неизбежно омаловажавање грађана зато што још нису добацили до задатог нивоа емпатије (!), да најмлађи мигрант у Србији има свега девет година и живи у напуштеној штампарији надомак Шида. Малишан је тек један од многих малолетних или једва пунолетних миграната који су без родитељске и било чије пратње, а пребивају на нестварним местима: у напуштеним складиштима, фабрикама, стовариштима… „Ал Џазира“ почетком лета наводи да ван државног система, у просторима попут шидске штампарије, обитава између 500 и 1.000 миграната.

Они покушавају да пређу хрватску, мађарску и БиХ границу, али их тамошња полиција „хвата, пребија, наноси им телесне повреде, одузима мобилне телефоне и новац“, па их „илегално гурају у Србију“.

„Наши људи су свакодневно на терену и прате границе дуж којих се, нажалост, свакодневно дешавају илегална гурања људи“, огорчен је Радош Ђуровић из Центра за пружање помоћи тражиоцима азила. „Наша је процена да дневно 50‒60 људи буде из Хрватске илегално враћано и гурано преко границе у Србију, да се ситуација са БиХ границом компликује, да и тамо имамо илегално гурање људи, а то исто потврђује ситуација на граници са Мађарском.“

Кад је већ реч о граници, наше државне међе уместо Војске Србије од 1. фебруара 2007. чува погранична полиција, чиме је тадашња власт испунила један од услова Брисела за визну либерализацију. Погранична полиција нити је бројна, нити је опремљена, а није ни оспособљена за дејствовање у високоризичним ситуацијама. Ово оштроумно лудило до крајњег степена изоштрава стање дуж границе Србије и Мађарске.

Фото: Београдски глас

Наравно да мађарску границу, заштићену оградом и са два реда бодљикаве жице, осим пограничне полиције чува и војска. Они мигранте враћају у Србију кроз жичану ограду коју су ови исекли клештима или су је прескочили уз помоћ мердевина и ћебета добијеног од Комесаријата за избеглице (КИРС). Ко има лична документа, добија  смештај у новоподигнутим, контејнерским војним базама у Келебији, Бачалмашу, Мадарашу и Херцегсанту, где се налази по 150 војника. Мигранти ту остају док не добију одговор по захтеву за азил у Мађарској.

Учестале невоље Суботичана

Прве пограничне касарне Војске Србије су, међутим, у Бачкој Тополи и Сомбору, док су Мађари, поврх свега, број војника на граници са Србијом од јуна повећали за 1.000. Пограничне полиције нема у Таванкуту, иако одатле у рана јутра у Суботицу пристижу групе миграната које претходне ноћи нису надмудриле мађарске граничаре.

У суботичком прихватном центру, капацитета за 150 људи, сада има око 70 миграната, међу њима су и породице. Али стотину, можда и више миграната – сви одреда су млади мушкарци – илегално станује на простору око железничке станице. Део стиже из Шида, у нади да ће ући у Мађарску. Непознат број ових илегалаца запосео је напуштене салаше.

„За потребе миграната у Суботици је изграђен прихватни центар и они тамо треба и да се налазе“, поручују ових дана представници суботичких „Двери“. „Илегални мигранти се крију по разним локацијама у граду, на периферији и многим напуштеним салашима. Сви они се потпуно несметано крећу уз прећутну сагласност полиције, иако њихово кретање, због безбедности свих, мора да буде под контролом. Насиље и ситне крађе од стране миграната у највећој мери се заташкавају. Опљачкан је возач ’Суботица-транса’, опустошено је више викендица у околини Суботице, узнемираване су жене, али се процесирају само кривична дела која доспеју у јавност.“

Низ је примера ремећења живота локалног становништва. Грађани заобилазе јавни бунар на Мајшанском путу, страхујући од илегалних миграната. Узрујани су због миграната настањених у околини железничке станице, посебно увече, кад се крећу у групи и туку се.

„Не сметају ми мигранти, али остављају смеће иза себе“, говори Арпад Семи за „Панон РТВ“. „Када је код нас био рат и кад смо побегли у Мађарску, онда смо морали да се настанимо у тамошњим избегличким камповима. Овде се слободно крећу, иду куда хоће. То није у реду. Највише страхујем за моје унуке. Толико могу да кажем.“

Мимо ТВ камера запослени на железници признају да узалуд зову полицију. Мигранти нестану док чувари реда стигну. Највећи је проблем, кажу, што разне хуманитарне организације непрестано долазе и снабдевају  мигранте „свим и свачим“. У једном запуштеном двоспратном објекту, додају, повремено живи више од 50 миграната, а почетком јула су изазвали и мањи пожар спремајући храну. Најзад, плаше се заразе јер иза миграната остаје неописиво ђубре.

Брнабић: „Мудри смо, нудимо им држављанство“

Овај предложак за скицу стања у само једном граду указује да је велика српска мигрантска прича у длаку иста као у ЕУ, с том разликом што се код нас фаворизује беспризорна бајковитост, чији су узроци у обавезама које све власти годинама преузимају у складу са Споразумом ЕУ и Србије о стабилизацији и придруживању. Међу обавезама је, чак, да о почетном трошку ЕУ препарирамо јавно мњење за инклузију миграната или да збринемо малолетне мигранте без ичије пратње – а кад се интегришу, разабраће се и шта ће они са нама и шта ћемо ми са њима.

У првом мигрантском таласу Србија је до 31. децембра 2016, према подацима министра полиције др Небојше Стефановића, добила 618.412 миграната који су исказали жељу да овде затраже азил. Касније, власти саопштавају да су безмало сви отишли, да их је остало неколико хиљада, што имплицира да је тема затворена. Али мигранти стижу свакодневно, свежи, орни и одморни, не празних новчаника, махом и војно способни…

Драгица Бг. Пушоњић

Опрема: Стање ствари

(Београдски глас, 18. 9. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Разговор са просечним српским патриротом (моје искуство). Овакав разговор, наравно, никад није вођен, већ представља један „композитну слику“ мог искуства са различитим саговорницима.
    – Ми њих треба лепо да пустимо да прођу и оду где су пошли.
    – А шта ћемо ако не оду?
    – Морају да оду. Није Србија крива што је у њиховој земљи рат. Запад је крив!
    – Нема везе ко је крив, шта ћемо ако не оду?
    – Како нема везе? Знаш ли ти шта су Американци направили у Сирији? Па они подржавају све те терористе, против Асада, човече?! Све те терористе су они направили.
    – А да ми њима, лепо, забранимо да долазе, тако је лакше? Укинемо азил и пошаљемо на границу војску која нема одобрење да пуца, него има наређење да пуца?
    – Да пуцаш на жене и децу? То је фашизам. Срби никад нису били фашисти!
    – Не мораш на жене и децу. Ови што пуцају знају како се то ради, кажеш им да „рокну“ неколико одраслих мушкараца, не морају чак ни да их убију. После неће долазити.
    – Понављам ти, ми никада нисмо били фашисти. И Срби су били избеглице. Ми знамо шта је та мука. Ми смо гостопримљив народ. Лепо их угостимо, па нека иду где су пошли.
    – А шта ћемо ако не оду?

    Септембра 2015. у организацији СНП Наши и Образа одржан је протесни скуп против илегалне миграције, на Тргу Републике. Присуствовао сам том скупу. Било је неких 200 Срба и неких 300 до зуба наоружаних пандура спремних да нас све побију на један миг командира. Узгред буди речено, упоредите то са полицијом која обезбеђује скупове опозиције у којима има много више демонстраната.
    Један пандур, у цивилу, снимао је учеснике тако да се сваком, врло безобразно, камером уносио у лице. Ваљда је то, као, требало да нас застраши, шта ли. Од аутобуске станице, до Трга Републике, шетало се хиљаде и хиљаде Арапа, црнаца и којекакве циганије. Београђани су спокојно разгледали излоге и седели у кафћима.
    Не, за ову најезду нису криви другосрбијански кербери који вичу „расизам“, „фашизам“, „ксенофобија“, већ је крива наша, патриотска, домаћинска, гостопримљива… и тако, знате већ, „обична“ Србија. Патриотска Србија је ово „прогутала“ и то не зато што су је ови натерали, већ зато што она сама има одређену „пројектну грешку“. Ако се та „грешка“ не исправи у најскоријем року, можемо Србе сматрати функционално мртвим народом, што написа, пре неки дан г. Иван Лукић, ако се не варам.

    Свиђа ми се

  2. Ко год има емпатије за мигранте нека их узме пар комада и доведе кући и нека их гости.Замислите да смо ми избеглице код њих шта би било.Прво би узели младе девојке , затим жене и женску децу за своје хареме или жене а онда и мушку децу уа исте ствари .Одрасли мушкарци би радили као робови јер у неким од тих земаља има и ропства.Најурити их све у земље порекла.Довести официре Сиријске армије да покупе војно способне и нека ратују за своју земљу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s