Данило Киш: Зашто Величковићеви Тркачи немају главу

Поводом смрти Владимира Величковића (1935–2019) доносимо есеј Данила Киша из књиге „Homo poeticus

Зашто Величковићеви Тркачи немају главу

Искрено верујем да је најбоља она критика која је забавна и поетична; а не она која је хладна и алгебарска, она која, под изговором да жели све да објасни, нема ни мржње ни љубави, и добровољно се лишава сваковрсног темперамента; али – пошто је једна лепа слика заправо природа коју је осмислио уметник – ја сам, дакле, за критику која ће бити иста слика осмишљена од неког интелигентног и осетљивог духа. На тај начин, најбољи приказ неке слике могао би бити један сонет или једна елегија.
Бодлер

Владимир Величковић, Тркачи, 1970. Сериграфија, 220 x 275 mm. (Извор: Компакт диск „Данило Киш: Оставштина“)

Проблем Величковићевих Тркача јавио ми се у свести, као полемички рефлекс, оног часа када сам у једној од такозваних стручних ликовних критика прочитао (отприлике, наводим по сећању) да ти „Величковићеви Тркачи немају главу због тога што је сликар желео да представи модерног човека у захукталом времену машина и брзине; да представи ту обезглављеност модерног света и човека, где су, дакле, ти Тркачи само симбол свеопште обезглављености нашег индустријског и постиндустријског доба, у којем се индивидуа, попут какве марионете у рукама моћника, креће у лудом трку од неизвесне садашњости ка још неизвеснијој будућности, без јасног концепта и плана“ итд. итд., и где се оваква „социолошка“ интерпретација провлачи (ово је само резиме) као последња реч ликовне критике! То је, међутим, онај од најгорих приступа делу, где се дело узима само као претекст, као нужан изговор, а проблем уметничког израза, тај компликовани систем односа форме-садржине-значења (зрачења) своди се на новински уводник; посебност уметничког виђења и егзекуције ту се редукују на општост без значења и без везе са делом поводом којег се говори. Ова врста „феноменолошке“ и „социолошке“ (социологизирајуће) интерпретације или промашује или поништава свако дело које разматра, јер та комотна формула „човека нашег времена“, „човека индустријске епохе“ и слично не говори ништа о самом делу, а та формула, та произвољна, банализована мисао (што се покрива плаштом „феноменологије“ и „социологије“) може се применити са апсолутном једнакошћу на свако дело, без обзира на његову ликовну или формалну, формално-садржинску вредност. Та и таква критика ставља дело у страну, говорећи општости о „данашњем свету“, а дело је, макар које и макар какво дело, само повод, далек и неадекватан. Те би се општости о нашем „времену брзине“ (које се захуктало већ са футуристима) и о обезглављености модерног човека, који јури без циља и компаса (футуристи су још имали тај вражји компас) могле, међутим, исто тако изрећи и било којим другим поводом – при статистици саобраћајних удеса, на пример – и да звуче много адекватније и сувислије. Управо стога што не води рачуна о естетичком феномену и о свим импликацијама које један естетички феномен подразумева, та критика, пошто не обавезује, најлакше се да злоупотребити. (Тако један литерарни „тркач оловних ногу“, у тој врсти „феноменолошке критике“, постаје симбол људског немира, „егзистенцијалног бекства“ итд., свакој логици упркос, мада тај „егзистенцијални тркач“ нема ни психичке ни физичке предиспозиције, ни уметничке мотивације за тај и такав cross-country: стар и од рака болестан човек не може да потрчи, а још мање да постане егзистенцијални рекордман – свакој „феноменолошкој“ анализи упркос – макар стога што је једна од дијагностичких, медицинских реалности тог и таквог болесника – анемија, исцрпљеност.)

Рећи, дакле, за Величковићеве Тркаче да су они симбол, слика, приказ (одраз!) модерног човека, рећи само зато што ти захуктали тркачи „немају главу“, јесте случајна асоцијација, произвољност, која цео један проседе своди на клишетизирану језичку синтагму „јури као без главе“. А чињеница да ти Тркачи, у Величковићевом ликовном извођењу, немају полазну тачку (ликовну, пејзажну позадину), нити „јасног циља“, то јест ликовну перспективу (пејзаж или други план), него само стрелице неодређених смерова и скале неизвесних вредновања, све нам то не даје за право да целу ту ликовну конструкцију, цео тај ликовни доживљај сведемо на „човекову бесперспективност“! Макар нам и сам сликар рекао у некој изјави да је то то: „обезглављени човек данашњице“. (Величковић не воли да теоретизира, он црта, он слика. А ако прихвата сугестију тумача̂, феноменолошко-социолошких, он тиме, верујем, само оставља по страни распру, одмахујући руком пред том бесмисленом формулом која отклања проблем ликовног израза и своди његова формална истраживања на „поруку“: ликови без главе су обезглављени људи.)

Величковић, међутим, не слика „обезглављеног човека индустријске ере“, он се бави тешким проблемом форме, његови захуктали Тркачи нису ништа друго до ликовне студије покрета̂. И то није анатомска студија, студија мишића, него управо то: студија покрета и замаха, студија фаза, „тренутачни снимци“; студија мишића је статички, а студија покрета динамички принцип. То је, дакле, покушај да се ликовним средствима фиксира замах тела, ногу и руку, размак прстију; да се одмери максимална одвојеност ножног палца при замаху, тај једва приметан покрет који жели да допринесе да тело добије неко макар инфинитезимално убрзање. Ту раширени прсти руке траже – Величковић тражи – најбољи могућни начин, идеалан положај, онај у којем ће отпор ваздуха бити најлакше савладан, па се стога колебају, ти прсти, да ли да се припију један уз други или да се рашире сасвим, да се размакну, како би се отпор ваздуха лакше савладао, како би се пробила густина ваздуха, „ваздушни зид“ који је сад, при залету, при замаху тела постао одједном густ, гушћи од своје сопствене специфичне тежине, као што је и тело одједном постало теже. Сад би телу била потребна форма птице! Зато прсти траже најбољи положај у сваком делићу секунде, од часа када је рука позади до оног трена када ће се наћи крај тела и увећати телесну масу, па све до оног кад рука у замаху, испред тела, заграби ваздух (као што се каже за задиханог човека) и најзад схвати да се ваздух, ма колико густ за телесну масу, ма колико отпоран, као ветар, као кошава која дува у лице, не може зграбити шаком; стога прсти настоје да се час скупе час рашире, да постану пераја, да се што боље употребе кад их је већ Бог дао, као што их је дао пловкама у замену за крила (пошто је ту милост допустила маса воде). Тако, дакле, само обрнутим путем од оног што га прелази еволуција барских птица и њихове канџе-пловци, тако, у том величковићевском замаху, руке Тркача би хтеле, из секунде у секунд, да преживе милионе година еволуције, да се трансформишу, да еволуирају: да снабдеју прсте танком мембраном пловака, кад већ не могу да буду крила! Одатле та микрометаморфоза прстију на цртежима, одатле ти палци који се час раскрече, час скупе, час стоје – што је најчешћи случај – у некој хитрој недоумици, као да не знају шта је боље за њих, за тело, за замах, за залет, за скок. Та иста мисао тела и удова, стопала и шака, та иста жестока мисао, та недоумица, осећа се у свакој фази Величковићевог Тркача, где је у свакој тетиви, у сваком покрету та мисао-рефлекс, тај покушај поправљања. А то исто тражење идеалног положаја диктира цртежу масу линија, симултаност „непрецизних“, никад фиксних и коначних покрета – у прецизности и симултаности линија: испит и поправни испит за Тркача и за цртеж, за сваку тетиву и у сваком трену, за целокупну људску машинерију. (Загледан у ту савршено несавршену људску macchinu, човек стоји од ренесансе до данас са завишћу пред анатомским чудом птице, од Леонарда до данас. Сликари ту завист, ту Божју неправду решавају на свој начин, техника на свој.)

Ето шта раде Величковићеви Тркачи, ето куда они „јуре безглаво“, куда су се усмерили, ето одакле лете: од Икара до Леонарда, из сна о летењу у сан о летењу. Зато нема позадине, зато нема пејзажа, зато нема задњег плана, до само стрелица̂ које упућују негде неодређено, у смеру замаха. Јер ти су Тркачи-Скакачи чиста ликовна апстракција, а не симбол и транспозиција „човека индустријске ере“, „обезглављеног човека данашњице“. Не, то није обезглављен човек! Том Величковићевом Тркачу-Скакачу глава није потребна, глава се подразумева, глава само координира мишљење тела, мишљење мишића, мишљење костију и кошчаних зглобова, мишљење ножних и ручних прстију, мишљење зглавака и глежњева, мишљење колена и лактова, мишљење цеванице, мишљење ужасних рамена, мишљење гениталија које се сад ту непотребно клате као да откуцавају драгоцене секунде и, попут каквог анатомског виска, одмеравају углове и вертикале. Те гениталије сведоче, на начин каквог примитивног но ефикасног инструмента, о присуству земљине теже и мере њену привлачну моћ, а да на том фином инструменту кичма и кичмена мождина (које су сад, логично, преузеле функцију мозга, као код какве обезглављене жабе која се још копрца у последњем рефлексу замишљеног и програмираног скока), читају увек једну те исту формулу – 981 cm/sek2. Узнемирена казаљка полног уда једнако подрхтава као на неком помахниталом инструменту час лево, час десно, до краја скале на цифранику, али само у замаху машине, јер та осетљива казаљка показаће у прави час да се заправо није ни померила са мртве тачке и да је земљина тежа била фиксна током целог ле̂та, да је до поремећаја инструмента, до нетипичног понашања било дошло само због неких спољних чинилаца или због неке унутрашње магнетске буре, а да је тај инструмент био заправо само сметња да се људска машина дигне за који милиметар више, да се тело завитла у простор који милиметар више, који стоти секунд брже.

Ето зашто Величковићеви Скакачи-Тркачи немају главу. Њима је глава сад непотребна, јер за графичко извођење тог замаха тела – глава је сметња. И управо зато што се Величковић за своје Тркаче-Скакаче документује тренутачним снимцима фотоапарата и филмским секвенцама (а то чудо замахнутих ногу снимљених фото и филмским апаратом биће, као што знамо, револуционарни чин за модерну уметност), он зна да је глава „у другом плану“, глава није мишић ни тетива, глава је израз, „њушка“ и гримаса, миметизам очију, микросвет личних мишића – но то више не припада истој теми. (Та је глава предмет једног ранијег Величковићевог циклуса, оног о Великом Говорнику, о Grande Gueule, где је пак, консеквентно, недостајало тело или је било сведено на марионету.) Та је глава, дакле, из другог ликовног света, ти микрогрчеви, те стиснуте или избуљене очи, та жабља уста. Овде је глава, за ове Скакаче-Тркаче, највећа сметња, највећи баласт (из ликовног аспекта), глава говори о карактеру, сведочи о грчу, о напору, о одлуци, али глава нема ту свој сопствени покрет, глава нема артикулације, нема зглобове и зглавке, уши не мрдају, нос се не покреће – глава је статична, глава је једна компактна лоптаста или јајаста маса која се не покреће, коју тело носи, трпи, која само слепо и пасивно следи савршени механизам тела и удова. Глава је већ психологија, глава је већ физиогномија, тип и карактер који нас се овде ништа не тичу, глава је већ – социологија и феноменологија, али она, овде, не игра никакву улогу. (Тркачу, скакачу не гледа се у лице; они се не дају у крупном плану. Они се снимају у тоталу и памте се по „стилу“, у трку, у скоку.) Глава је, рекосмо, само баласт. Јер Величковић овде нема намеру да изучава микрогримасе очију и сведену технику уста, гримасу и напор, него компликовану игру покрета покретних удова, њихове фазе, њихову сопствену дијалектику. Глава ту, ликовно гледано, нема шта да тражи. Она би само унела пометњу у савршену игру и склад покрета̂, она би могла само да психологизира, да мудрује, да се колеба, да одмерава сваки покрет, да га прати грчењем личних мишића, стискањем вилица, мрштењем чела и „погледом загледаним ка далеком циљу“ или, у најбољем случају (најбољем из ликовног, сликарског аспекта) да се клати лево-десно као при делиричном нападу. Али то би већ била психолошка студија главе, „карактер“, портрет; то је већ глава која мисли – то је већ сумња у замах, то је већ заустављени замах. Величковићеви Скакачи не би могли скочити ни метар увис када би имали главу, Величковићеви Тркачи не би могли потрчати ни корак када би почели да мисле своју мисао! (Погледајте главу Дискобола. Она не прати замах тела и покрет руку. Дискобол сањари с главом погнутом према грудима. Од свих античких скулптура ова би, да је доспела до нас без главе, најмање изгубила.) Глава је њима, тим Величковићевим Скакачима-Тркачима, била потребна само пред почетак старта, пред почетак залета, док се тело концентрисало, како би очувало телесну температуру која ће се у једном часу нагло ослободити из мишића, као на вентил пуштена пара или као муња интелектуалне одлуке. Глава је тим Тркачима била потребна само дотле; док су стајали на старту, док је поглед одмеравао даљину и висину апстракције, док је глава вршила предрачуне и правила брзе калкулације попут каквог компјутера. Но у часу кад је одјекнуо пуцањ стартерског пиштоља, глава је, тај непотребни баласт, отпала као да је била од глине.

Сад више нема главе, нема компјутера, калкулација је пренесена на мишићну машину, утиснута у скелу скелета, у капиларну мрежу, у живчани атлас. Сваки је већ мишић, сваки покрет програмиран, савршено колико може људски организам да буде савршен. Јер Величковићеви Тркачи јесу тркачи на кратку стазу, спринтери: ту нема тактизирања. Његови би Скакачи да полете у небо, а та се икаровска мисао не мисли више од тренутка када се тело стрмекњује ка небеској празнини, ка понору. Сад постоји само то средокраће између неба и земље. На циљу ће поново пронаћи своју главу. Ако је успут нису изгубили.

(Данило Киш, 1982)

Библиографија

Зашто Величковићеви Тркачи немају главу.Књижевне новине, 3. IX 1981. – Итон 77, 1982, VII–VIII, Тел-Авив. – Влада Величковић, монографија, Љубљана, Младинска књига/Београд, Југославија, 1983.

Преузето са компакт диска „Данило Киш: Сабрана дела“

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Jeste ga lepo opisao,svaka mu cast,samo je jedan Danilo Kis

    Свиђа ми се

  2. Ја више волим да опробам и евентуално политичко тумачење: Узимајући у обзир годину настанка (1970) и безизгледност живота у земљи његовог порекла (Југославији) можда то и нису безглави тркачи, него бегунци – (по сваку цену) из ње? Некако ми пада на памет и Казимир Малевич, који је после више година бољшевичке владавине почео да слика куће без прозора и врата, и људске фигуре без лица…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s