Сергеј Комаров: Истамбул – град упозорење

Човек може бесконачно да шета старим Градом. Али је најлепше седети на клупи преко пута Свете Софије и размишљати о томе какви људи су ходали овом земљом и колико догађаја је она доживела

Света Софија ноћу (Фото: Викимедија)


„А-а-ал-ла-ху-у-у-а-акба-аар…“

Узалудно је затварати прозор. Продорни гласови имама свеједно се пробијају кроз вентилациони отвор хотелске собе. Хтео или не хтео мораш да чујеш вечерњи езан – муслимански позив на молитву.

Врели ваздух је крајње ужарен, без обзира на то што је вече. Мирис печеног кестења дражи празан желудац. Звуци и мириси Истамбула обавијају човека са свих страна и погружавају у некакво стање транса.

Вероватно су приликом последње турске опсаде Цариграда Византинци исто тако слушали ово древно отегнуто запевање које је допирало из турског логора. О чему су размишљали у тим тренуцима? Да ли су осећали да је куцнуо последњи час империје поноситих Ромејаца?

Напољу не престаје бука источњачке гужве. Ови звуци хипнотишу и маме. Само ме умор од бесконачног ходања спречава да изађем из хотела на улицу и да се помешам с овом усковитланом стихијом. Вуче ме да поново и изнова лутам уским истамбулским уличицама, да удишем мирис турске кафе, да слушам неразумљиви језик који ме нечим очарава…

Али нисам дошао ради оваквих шетњи. Тачније, нисам дошао само ради њих. Хришћани овамо долазе да пронађу крхотине Византије. Аја Софија, храм Свете Ирине, Влахерна, мозаици Хоре, Живоносни Источник, храм-џамија Сергија и Вакха, зидине Теодосије… Прашина звезде која је некада зашла – велике Империје…

* * *

Узимам туру „Обилазак светиња Византије“ с турским водичем. Возимо се аутобусом, затим се укрцавамо у брод и пловимо по Босфору. На штуром руском језику Турчин-муслиман прича руским туристима о јеванђељској историји, о Константину и Јелени, о Златоусту и Василију Великом, о православној икони, о васељенским саборима… Већина наших не зна ништа о томе. Пажљиво слушају, чуде се.

„Да ли идете у храм?“ – пита водич једну од наших жена. „Не,“ – збуњено одговара она. „Зашто? Треба ићи у храм, треба веровати у Бога. Бог постоји,“ – каже водич. Турчин-муслиман проповеда о Богу крштеним Русима који о Богу не знају ништа… Шта је то и како назвати ову појаву?

У Светој Софији наши, православни људи, гурају прст у „стуб који плаче“ и замишљају жеље. Испод Галатског моста бацају новчић у воду да би се још једном вратили овамо… Ех, Руси, Руси! Чини ми се да је време да применимо на себе речи папе Јована Павла II, које је рекао у посети Француској: „Француска земљо, шта си урадила са својим Крштењем?!“ Само уместо Француске треба да ставимо: Русијо…

А испупчена громада Софије која је изгубила своје крстове на куполама, и опустела црква Свете Ирине, и древни храм Светих Сергија и Вакха који је претворен у џамију представљају немо упозорење. Упозорење о томе да народ може да изгуби своје Крштење и своје светиње. Сећам се загонетних речи Спаситеља: „Ко има даће му се, а ко нема, узеће се од њега и оно што мисли да има“ (Лк. 8, 18).

* * *

Човек може бесконачно да шета старим Градом. Али је најлепше седети на клупи преко пута Свете Софије и размишљати о томе какви људи су ходали овом земљом и колико догађаја је она доживела.

У VII веку пре Х.Р. Грци-колонисти рашчишћавају брда покривена шумом. Можда и трг на којем седим. Подиже се град Византион. Затим 330-те године после Х.Р. – тргом тамо-овамо хитају радници цара Константина. Гради се Константинопољ. Ево и самог цара – прати радове. Померамо курсор историје за неколико деценија и видимо светитеља Григорија Богослова који жури у једину православну цркву у граду. Све остале храмове су запоселе Аријеве присталице.

Из некадашње Цркве Христа Спасиљеља у пољу, или Хоре, данас претворене у музеј (Фото: Викимедија)

Ево учесника Другог Васељенског сабора како се окупљају у Малој Софији. А ево и светог Златоуста који је отет из Антиохије, долази на своје прво богослужење у престоници. Шести век – цар Јустинијан побожно замире под куполом Велике Софије и изговара познате речи: „Соломоне, превазишао сам те.“ А ево и Латињана који неколико деценија непрекидно упадају у град, односе његова блага. Затим на трг поново ступа нога византијског цара. Али не задуго – долази судбоносна 1453. година. Око Свете Софије и у њој самој су лешеви последњих бранилаца Цариграда, укључујући и његовог императора. Почиње исламска епоха Града…

Ликови из византијске историје о којима сам читао у књигама као да оживљавају овде, на овом тргу. Неописив осећај. О, ова тајанствена веза између места и догађаја који су се на њему одвијали!

Несумњиво је да се историја најбоље учи на местима историјских догађаја. Овде се све доживљава на потпуно другачији начин.

* * *

Обилазим Фанар. Мали грчки кварт у којем се налазе резиденција Васељенског патријарха и саборна црква Светог Георгија. Новац за изградњу храма Грци су узели у Москви, од цара Фјодора Ивановича… А да ли су Грци добили новац од Руса само за овај храм? Од средстава која су вековима одлазила из Русије на Фанар могло би се саградити неколико великих градова.

Авај, сад Патријарх васељенски води рат против Руске Цркве. У храму Светог Георгија који је саграђен од прилога московског цара с Вартоломејем служе украјински расколници који су запосели храмове Руске Православне Цркве, која је део Руске Православне Цркве. Свештенике и парохијане УПЦ туку, истерују из рођених храмова и вређају – овакве појаве су постале уобичајене након што је украјинским расколницима дарован Томос. Патријарх Вартоломеј све то одлично зна, али се некако довија и живи с тим.

Седиште Васељенске патријаршије (Извор: Борба за веру)

Посматрам листиће на тезги за свеће у патријаршијском храму. Нема их на руском језику, али зато има на украјинском. Пише како је велики човек Васељенски патријарх и како је он отац и вођа православних народа.

Ех, Фанаре, Фанаре… Чему се надају твоји патријарси? Након што су једном изгубили царство од којег је зависио њихов утицај у православном свету они покушавају да поврате свој некадашњи углед на световне начине – продајом аутокефалије, махинацијама с историјским документима и канонима. Али Бог их је једном већ посрамио због тога! Због поткупа, мита, превара, издаја, интрига и уније. Авај, ништа нису схватили. Време тече, ништа се не мења.

Данас Цариградска патријаршија чак нема права да на куполи свог малог хама стави крст. Међутим, као што је истицао митрополит Антоније Сурошки „све напоре улаже у то да би у очима целог Запада постала ‘Васељенска Православна Црква’ с ‘источним псеудопапом’ на челу“.

* * *

Путујем градом, из европског дела прелазим у азијски, из азијског – у европски. Од Султанахмета до Кабаташа, од Кабаташа у Бешикташ. Тамо се поткрепљујем пуњеним дагњама. Од Бешикташа до Кадикеја (некадашњи Халкидон, град IV Васељенског сабора) вапором (врста воденог возила), из Кадикеја – у Бостанжи возим се долмушом (мали маршрутни такси), из Бостанжија у Еминењу.

Ходам улицама, загледам се у лица оних којима је Бог једном дао Град.

Турци, Турска… Данас је Турска по Уставу демократска световна држава. Турска није Саудовска Арабија и нису Емирати, овде нико никога не тера да строго поштује шеријатске законе. Али ипак – у турским ресторанима нема алкохола, на улицама не можете видети ниједног пијанца, на телевизији се не приказује разврат, поштовање према старијима је на највишем нивоу, однос према браку је врло озбиљан. Снажна цивилизација. Животно способна. Да, у верском смислу је између њих и нас провалија. Муслимани не признају Христа за Бога, не верују у Свету Тројицу, не деле хришћанско учење о Цркви… Али ако говоримо о обичним животним вредностима осећам да су преда мном браћа. Код њих вековима опстају у принципу здрави и традиционални морални појмови. Породица и већи број деце, мушки и женски послови, спољашњи изглед жене и норме њеног понашања, поштовање старијих, заштита слабих… У њиховом друштву је жива основа фундаменталних моралних појмова без којих није могућ нормалан људски живот.

А зашто се тако лоше понашају у западној Европи, а понекад и у Русији? Јасно је да се далеко од домовине „опусте“. Јасно је да међу њима, као и међу нама има људи који нису баш најадекватнији. Али намеће се још један одговор. Посматрајући како ми живимо, како се облаче наше жене и чиме се баве мушкарци и како се односимо према сопственој религији они просто престају да нас поштују. И добијају моралну смелост и мотивацију да не гледају на нас као на људе.

Снимак Цариграда из ваздуха, 1918. година (Фото: Викимедија)

Ако је реч о западној Европи будућа културна и верска победа муслимана у њој је несумњива. Већ сад се хришћански храмови у Европи масовно предају муслиманима и претварају у џамије. У породицама муслиманских миграната у просеку има од троје до седморо-осморо деце, а у европским – једно-двоје. У постхришћанској либералној Европи све је јача пропаганда полних изопачености које неминовно доводе до демографске кризе… Заменивши исконске хришћанске вредности најновијим либералним Европа је кренула путем самоуништења. Њену територију постепено попуњавају они којима Бог врло лако може дати Европу као што је некада дао Византију.

И мислим да што више Русија преузима најгоре, а не најбоље европске вредности тим сигурније ризикује да стане у ред иза Европе. Што више брукамо свето православље – пре свега тако што га не знамо – тим шире отварамо врата тамнопутим момцима и женама умотаним у хиџабе. Они се у Русији осећају све сигурније и не могу да не схвате: ако локални народ изда своју веру и гази општељудске моралне принципе он неизбежно нестаје. На место где живи овај народ насељавају се они који имају снажнији животни потенцијал за развој…

Да се не бих очарао Истамбул Господ дозвољава да ми се деси мале непријатност. Таксисте ме ноћу одвозе у мрачну уличицу и узимају ми готовину. Ето и друге стране Града – криминалне. Код нас тога сигурно нема – да таксисти тако дрско и отворено пљачкају.

Шта да се ради, ја сам за њих „каурин“. Мене могу… Због нечега сам се сетио „туркестанске серије“ слика В. В. Верешчагина, тачније платна „Светкују“ где Турци гледају главе руских војника пободене на штапове. Да… Ови брадати момци нису безопасни. Понављам себи речи из песме Висоцког: „Хвала што сам жив.“

* * *

Последњи тренуци у Истамбулу. Већ седим у аутобусу који ће ме одвести на аеродром. Одједном схватам да сам заволео Град. А и зар је било могуће да га не заволим?

Константинопољу, престонице четири нестале империје… Граде-старче који иза себе имаш већ преко 2700 година… У мом срцу си освојио неко место…

Извор: Православие.ру

Ни сам не примећујем како почињем да разговарам с Градом и да му постављам питања. Како ће се убудуће одвијати твоја историја? Да ли ће се икад више служити литургија у Светој Софији? Или је твоја мисија у православљу већ одавно завршена, а оно што ти се сад дешава је живот после смрти?

А моја домовина која је једном преузела од тебе штафету православља – шта је с њом? Хоће ли схватити упозорење које јој Бог шаље преко тебе? Да ли ће Руси дати последње велико сведочанство у историји о истинском хришћанству као што је пророковао отац Серафим (Роуз)? Или ће се све завршити тако што ће им муслимани причати о Богу?

У одговор на моја нема питања имам с минарета оглашава јутарњи езан…

Опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 24. 8. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s