Мирослав Здравковић: Године које су појели скакавци: историјско поређење динамике БДП-а

Скакавци су интензивно јели Србију од јесени 1944. У плодној земљи завладала је велика глад због принудног откупа и сушних година

Графикон: Макроекономија

Уколико пођемо од претпоставке да је социјалистички концепт друштвеног производа упоредив са бруто домаћим производом можемо да чинимо историјска поређења.

БДП у 2018. био је на нивоу економске активности из 1979, што значи да ће у 2019, при расту од око 3% достићи ниво из 1980. и бити за 6% нижи него у 1989, или око 7% нижи него у 1986. Ниво активности као пре 39 година указује на деловање силних скакаваца у овом дугом историјском периоду. Који су били бројнији а који веће изелице захтевало би пажљивију анализу. Исти ниво дохотка не значи и исту расподелу унутар становништва: „Радничка класа одлази у рај“ отпевао је Дарко Рундек негде око 1980. године када су радници могли себи да приуште летовање на мору, а сада у Србији то може само једна петина становништва.

Мотив за овај текстић ми је почетак читања  књиге „Године које су појели скакавци“ од Борислава Пекића. Њему је то био период у затворима од 1948. до 1954. У Србији се израз другосрбијанац користи да се означе аутошовинистички производи комунистичке владавине. Борислав Пекић је за мене највећи првосрбијанац јер је прихватио да плати изузетно високу цену да би бранио демократске вредности: од робије у младости до свакаквих забрана, контрола, казни којима је био изложен до своје смрти.

Скакавци су интензивно јели Србију од јесени 1944. У плодној земљи завладала је велика глад због принудног откупа и сушних година. Деда Душан ми је причао како је ишао у Славонију да размени кокошке за жито, јер након принудног откупа није имао чиме да прехрани породицу. Јако дуго је трајао овај период послератне материјалне беде, а ми смо у школи учили о „послератној обнови и изградњи“.

Испод текста је приложен графикон са три линије које упоређују три периода: од 1947. до 1977. са периодом од 1989. до 2019. и од 2000. до 2019. Није у реду поредити период од 1989. године са послератним периодом јер до 2000. у себи садржи и санкције УН и бомбардовање Србије, хиперинфлацију и свашта још зло (пљачку друштвене имовине која није довршена) што су нам скакавци појели.

У периоду до 1977. БДП Србије повећан је 5,6 пута (индекс 564,6) а након 1989. смањен је за 6%. Међутим, овако дуг период сакрива тешкоће послератног социјалистичког развоја. Оне се јасније сагледавају када се упореди период након 2000. са периодом послератне обнове. Закључно са 2010. раст БДП-а у аранжманима са ММФ-ом супериорнији је од периода социјалистичког развоја до 1957. Након те године почео је период најбржег раста у нашој економској историји па је до 1966 БДП повећан за 94,3% док је у протеклих 9 година у Србији, рачунајући и 2019, раст БДП-а износио око 18% (од тога 8% у прошлој и овој години).

И тако, имали смо дуг послератни период деловања скакаваца до 1957, имали смо стагнацију из 80-тих, а затим економску катастрофу из 90-тих, па килави опоравак након 2000. Ваља приметити да је и у златно социјалистичко доба, од 1965. до 1980. постојала велика емиграција из земље, да је систем био у константној кризи, али да је за оне који су имали посао то ипак био леп период живота. Ако ни због чега другог, зато што су били млади.

Опрема: Стање ствари

(Макроекономија, 31.7.2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Да бисмо схватили данашњицу, неопходно је да схватимо раздобље после 1945. године, када је сељак упросечен на нивоу преживљавања, грађанин исто тако, привредни, занатски и уметнички слој уништени, СПЦ придављена, српска држава, привреда, култура и језик сатрти.
    Тадашња комунистичка држава се одржавала на помоћи и кредитима из иностранства, од тада па наредних неколико деценија док није у крви пукла, као и сваки запуштени, тешко загнојени чир.
    Наравно да је било лепо свима онима који су имали посао да чувају тај логор – било у војсци, милицији, или као службеници у канцеларијама. Становништво градова је замењено необразованим људима из пасивних крајева којима је било више него довољно да имају довољно да једу, бесплатно школовање и лечење, а с временом су добили и станове. То је било боље и више него што су генерације и генерације пре њех икада имале, и они и њихови потомци су били и остали браниоци комунизма до данас. Њима нису ништа значили култура, слободе, грађанска права, квалитет, држава, истина, идентитет.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s