Economist: Офанзива господара рата на Триполи јењава

Седамдесетпетогодишњи бивши генерал Хафтар мисли да Либија још увек није спремна за демократију и да јој је потребан моћник – он сам

(Економист, Лондон, 4. 7. 2019)

У Триполију, престоници Либије, деца се играју на плажама, из кафеа кано ноћу допире жамор и шеф салона лепоте каже како расте број третмана ласером, уклањања длака и операција носа. „Рат није одложио заказано“, рекао је Кереа Дугман (Kherea Dughman). Око 15 километара (9 миља) одатле побуњеничка војска се бори да преузме престоницу. Али после осам година грађанског рата, Либијци су огуглали на грмљавину артиљерије.

Било је неколико покушаја да се стабилизује Либија од збацивања бившег диктатора ове земље Моамера Гадафија 2011. године. Уједињене нације су 2016. године поставиле „владу националног договора“ (government of national accord, скраћено ГНА) у Триполију. Али она је под утицајем милиција на западу које је подржавају. Халифа Хафтар, вођа самозване Либијске националне армије (ЛНА), контролише источни и највећи део јужној дела земља, укључујући и највећа либијска нафтна поља.

Разговоре које су у априлу уприличиле Уједињене нације како би се испословао мир између њих омео је господин Хафтар, покренувши изненадни напад на престоницу баш у време пошто је стигао генерални секретар Уједињених нација. Слаби су интереси господина Хафтара да испреговара намирење. Седамдесетпетогодишњи бивши генерал мисли да Либија још увек није спремна за демократију и да јој је потребан моћник – он сам.

Господин Хафтар вратио се из азила у Америци након што је Гадафи пао и окупио је снаге од можда 20.000 бораца. Они могу, изнова обећавају његове присталице, да почисте престоницу од хаоса владавине „терористичких милиција“. Његов изненадни напад предузет је са намером да брзо зграби Триполи. Али три месеца касније Хафтарове снаге узмичу.

Милиције које су се раније бориле једна против друге ујединиле су се против Хафтара. Оне су заузеле Гарјан (Gharyan) 26. јуна, пресекавши му линију снабдевања према југу (видети мапу Либије). То је оставило његове трупе на преко хиљаду километара од њихове главне базе у ал–Рајмаху (al-Rajmah). Док браниоци Триполија могу да оду кући и да се истуширају на крају дана проведеног у борби, Хафтарови војници су у пустињи. Племена која га подржавају су невољна да пошаљу још људи.

Међутим, господин Хафтар има моћне пријатеље. Саудијска Арабија, Египат и Уједињени Арапски Емирати (УАЕ) обезбеђују му оружје, ловачке авионе и новац да плаћа регруте. Они виде Хафтара као савезника у контрареволуцији против популарних, и често исламистичких устанака које је покренуло Арапско пролеће 2011. године. Поред тога, они виде либијску нафту, територију и луке као стратешка средства која желе да држе подаље од својих регионалних непријатеља, Турске и Катара. Уз њихову подршку, Хафтар се нада да ће се изборити као што је то урадио у Бенгазију, другом највећем либијском граду. Он га је заузео 2017. године након три године борбе, али тек уништењем и депопулацијом.

Турска и Катар, у међувремену, послале су оружје и оклопна возила како би ојачале триполијску одбрану. Обе државе кажу да снаже оне снаге које се залажу за демократске и популарне промене, као и наоружане групе које деле њихову исламистичку идеологију.

Страна интервенција носи ризик да се грађански рат претвори у регионални. У јуну Хафтарови људи су запретили да ће напасти све турске бродове у либијским водама. Заточили су шесторицу турских морнара и ослободили су их тек пошто је Турска запретила војном акцијом.

Савез безбедности УН је такође подељен око обуздавања супротстављених страна. Некадашњи либијски колонијални владари, Француска и Италија подстакнуте сопственим нафтним интересима, подржавају међусобно супротстављене стране. (Тотал, француска компанија, има највећи део поља на истоку; италијански нафтни гигант Ени, сконцентрисан је на западу). Русија, која подржава аутократе широм региона, истакла је своју подршку Хафтару.

Америка, која би могла да буде посредник, делује као посматрач са стране. Од председниковања Барака Обаме она заступа „предводништво из позадине“. Доналд Трамп је телефонирао честитајући Хафтару – натурализованом америчком грађанину – када је изгледало да ће његова офанзива бити успешна. Америка, која је подржавала позиве на примирје у Уједињеним нацијама, изненада је запретила да ће на њих ставити вето. Од када је Хафтарова офанзива пропала изгледа да је опао интерес господина Трампа за још један блискоисточни „глупи рат“.

Упркос сукобу, динар се стабилизовао. Производња нафте је близу врхунцу из времена после 2011. године од 1,1 милиона барела дневно и по садашњим ценама Либија може да приходује 27 милијарди долара ове године. У садашњим борбама обе стране избегавају да учине било шта што може да оштети нафтна поља зато што приход са њих плаћа накнаде наоружаним групама на обема странама.

Међутим, како Хафтар покушава да поврати иницијативу, ово би могло да се промени. Иако он контролише већи део поља, ембарго Уједињених нација на продају нафте која није под контролом владе онемогућава му да појача своју касу док истовремено поткопава владину.  Претходна настојања да прода нафту осујетила је Америка, али господин Хафтар размишља да поново покуша.

Исто тако може да постане насилнији. Пошто је изгубио Гарјан он је појачао бомбардовање Триполија. Борбе су већ уништиле међународни аеродром. Сада, ваздушни напади на други аеродром у Триполију прете да га избаце из употребе. Електрична мрежа и цеви којима се допрема вода из подземних резервоара у Сахари такође су рањиви на нападе. Снабдевање струјом је ограничено на девет часова дневно. Ђаци се жале да је превише вруће како би се припремали за испите. Више од 100.000 људи напустило је удаљена престоничка предграђа и отишло у центар града.

Већина становника Триполија жели владу која је способна да очисти ђубре и оконча изнуде које врше милиције, њихово поткрадање централне банке и бандитске ратове у престоници. („То је као да кротите дивљу мачку у циркусу“, описао је владин званичник управљање Триполијем). Поједини би можда поздравили ред чији је повратак Хафтар обећао. Али његово бомбардовање поткопало је ова надања. Његове китњасте униформе, непотистичко истицање сопствених синова и подршка коју му пружају присталице бившег режима распирују страховања од другог Гадафија.

У међувремену, хорор се наставља. Пољске болнице и амбулантна возила за превоз рањеника су мета напада. Медицинска сестра која је уточиште са својом децом нашла у школи након што је граната уништила њену кућу моли за помоћ. „Зашто и једни и други једноставно не оду?“, пита се јецајући.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s