Весна Капор: Видовдан и дани око њега

Ипак, могуће је пружати отпор.  Ако би сваки родитељ и наставник (или бар тек понеки) испричао деци понеку важну и лепу причу о историји народа који јесмо, био би то сигуран улог у опстанак

Весна Капор (Фото: Искра)

У петак, на Видовдан, у некој од пословница Теленора или Телекома, није ни важно, у центру Београда, велика гужва. Унутра много деце, испред исто. Једни седе у климатизованом простору, под вештачким светлом, други нестрпљиво чекају да уђу, део су неке кампање, очигледно. Oд малених ногу творе се потрошачки робови. Искрено, о чему је било речи не знам. Волела бих да је о Видовдану. Као што није, сасвим сигурно. Претпостављам да је била нека презентација у којој се помоћу његове висости – паметног телефона, са свих страна објављују радосна лица, која обзнањују да су у самом центру збивања, у срцу света, века и живота. Та знатижељна, недозрела лица, упијају бујицу порука и радости са екрана, и шта ће после тога, него веровати да је поседовање једини могући начин живота. Нико им при том не открива тајне стварности. Поручује се само: поседуј и путуј. У току је преобликовање света и човека, по мери, не хуманистичког принципа – да свима буде добро, него да крупном капиталу буде најбоље од сваког корака сваког од нас. Цеде нас као дреновину. Волела бих да је неко ту, унутра, тој деци рекао, данас је Видовдан, наш заветни дан.  Волела бих, али „надање се наше закопало“.  Нестаје свет какав смо знали.

Лане сам била у Грачаници у ово време. Концерт Филхармоније којом је дириговао Бојан Суђић, не може се речима ухватити. Силина осећања  којом су нас даровали, кроз музику, речи које смо потом измењали, љубав чврста и густа као срж, концентрисана као годови  стабала  из прича о Завету и вечности. Ћутала сам у Грачаници, мук је био дубок као време, осећало се да се додирују висине земље и дубине неба; осећало се да се додирујемо раменима, ми живи, и они, сви, са оног Поља (Поље као ниједно/Над њим небо/Под њим небо. В. Попа) сви, што држе бедеме. Мук којим смо се молили, и сад опомиње језом. Задрхтим, на спомен тог јутра. Било нас је много, и није се осећао страх. Само једна мисао: одавде се нема куд. Ни данас не могу да опишем тај осећај, записала сам, и понављала, само: Ко није био не зна, ништа не зна. Ко је био разумеће све, пући ће му пред очима време.

Нема српског презимена без неког предања. Наше је да смо од Павла Орловића.  Међутим, ново време тражи да се ствари изведу на чистац.  Као и оно ономад, кад је Ћопић забележио: Нема Бога мајко, каже Николетина. Рекао комесар. Комесари су се променили; још су захтевнији и суровији. Кажу, добро, можда Бога има, али историје нема. Заправо, има, али све су то предања. Чак и кад су чињенице јасне и непобитне, некако волшебно нам сe објасни да то није баш тако, да смо склони митоманији, па све испадне код нас некако велико, а није га ни било.

Рекла сам, тамо, те видовданске вечери, да иако тврде да је Орловић измишљени јунак, ми  у Херцеговини у то не верујемо. Не знам да ли сам погрешила. Чак и у најмањем месту на свету, оператери праве забаве за децу. И деца сањају одлазак.

Мобилност је императив крупног капитала. Историја, традиција, породица, све је вишак. Дистопија је императив.

Ипак, могуће је пружати отпор. Ако би сваки родитељ и наставник (или бар тек понеки), ако га је блам гласно, а оно потихо, испричао деци понеку важну и лепу причу о историји народа који јесмо, био би то сигуран улог у опстанак. Међутим, данас је то непопуларна категорија. Показује се да смо опсесивни малограђани, који попут госпа Феме, верују само у оно нешто друго, оно што нису. Можда претерујем?

Ипак, ономад кад су београдски осмаци загрмели кроз град, кад су се сливали ка Министарству, било је нечег гласног, дивног и неустрашивог. Радосно сачекујући једни друге, зауставили су саобраћај (ако су!), поседали око музичке фонтане на Славији и извикивали: Нећемо пријемни! У свежини њихових корака, у потпуној ослобођености од страха, док су се неколико дана сливали ка Немањиној, било је нечег ванвременог. Скептици кажу, и шта? Шта су постигли? Освојили су, тих дана, слободу. Чуло се из њихових грла  још и: Косово је Србија. Али, видело се да им је потом неко од одраслих,  дошапнуо да тај тон утишају. У тој деци, упркос свему, заиграли су далеки гласови, предака; јер, нема породице без  устаника или Солунца у лози.

Новосадски матуранти са мајицама „Косово је Србија“ (Извор: ИН4С)

Прилазим једној групици у парку, прекопута Министарства. Кажем, децо браво. Они гледају, бело, кажу, ми смо овде случајно, не занима нас ово. Ми смо се већ уписали. На питање да ли се солидаришу, кажу, не. Не знам у које школе су могли да се упишу пре главног уписа, али јасно је да себе сматрају некаквом елитом.  Није то лепо децо, саборност, или солидарност, како ко воли,  темељ је свега. Гледају још беље. То ће бити они што ће објављивати на мрежама: не занима нас ништа. Имамо свој свет. Много је таквих. Ипак, занима их да се позиционирају. То што их не занима ништа везано за сопствену земљу и род, ипак, одлична је препорука. Између осталог и за програме мобилних оператера.

Ипак, верујем да ће ова  деца што корачају, смело, другачије градити. Државу, свест, политику.

Сетим се, онда, како је током рата деведесетих, у Невесињу, један хајдук, кад је схватио да ће понављати годину, здрпио дневник и искочио право кроз прозор, са другог спрата, и трк узбрдо. После дугих преговора, одао је то место, где је похранио ту важну црвену књигу. Испод неког дрвета, на врх Града (ту смо се пели, извиђали, сакривали… појма нисмо имали да је ту била тврђава из петнаестог века, да је припадала и Косачама, нити ко су Косаче… било је то у време оне идеологије која је измислила саму себе, и појела све наше приче).

Наша деца, разнолика су; ипак, верујем да ће доћи неко друго време, и да ће имати наше очи, али отреситију нарав, на претке.

Ипак, плашим се корпоративних мрежа, новог система образовања, културних индустрија, и других трица и кучина… да ли ће огољени егоизам и конформизам појести сваки траг радости дељења и давања. Кад свучеш кошуљу  коју волиш и даш некоме, то је онда даривање, кажем мужу док избацујемо непотребне ствари. Све друго је дим  и  прашина

Не знам да ли ће нас учинити под привидом забаве, мобилним народом, народом појединаца спремних да свуда утекну и претекну, ђе им се укаже згодна дестинација на паметном телефону?

Модерни идентитет тражи од човека, само то: одбацити све и бити мобилан. У преводу, услужан. Неолиберална демократија, подстичући слободу доводи  све вредности до укидања. Рецимо, ми   и језик сами себи хоћемо да укинемо, иако нико, изгледа,  од нас то не тражи.

Ипак, ова деца, што корачају смело, по јари, делују као да ће умети да сабију редове. И, видиш, то утеши ме.

И да, заправо ова прича почиње пре видовданске забаве у корпорацији. Шетајући Србијом, тамо-амо,  прошле седмице, нађосмо се на раскрсници у Ратарима. Ослоњени на кола чекамо домаћина који стиже из Београда. Сунце затања за крошње. И неки други живот, изван велеграда, живот са људским лицем, јавља се. Непозната жена у пролазу вели, добар дан. Испред нас, два дечака неуморно разговарају, све уз игру. Хајде сад, гледај, ја сам лекар; не може и ја ћу бити лекар; па кога да лечимо, не може; може, могу два лекара. Везу тако разговор, прави мудријаши. Седе на трупцима поред пута, јуре по заравни испред кућа; лаконоги, занесени, творе свет. Потом ме тргне глас, хајмо у шанац, хајде, брзо, шанцем, ту ћемо се сакрити. Невидљиви непријатељ се прикрада, и они држећи се један за другог, извиђају, крију се, повлаче, нападају… Минути пролазе, оних десетак до доласка нашег домаћина претвара се у пола сата.  Наслоњени на кола, замишљено, дишемо, муж и ја. Загледани,  у ова два срећна створења, свако у свом детињству, кратко се одмарамо. Немају телефоне, шта ће им поред шанца и трупаца (добро, де, код куће вероватно имају). Погледамо се нас двоје, и праснемо у смех. Помислиће неко да кибицујемо децу, такво је време, кажемо углас. Па шетамо тамо-амо путем, што вероватно делује још луђе.

Тихо је, само њихови гласови, некако питоми, али одлучни, испуњавају модрину предвечерја.

Ови дечаци, сасвим извесно, могу бити шта пожеле. Овакви дечаци, спасиће нас.

Доцније, под орахом, док испијамо пиво, у правом српском домаћинству, наслеђеном и обновљеном, наш познаник вели, ово је стара Србија какве више нема. И уздахне. Али, то је већ за неку другу причу.

Један дан изван Београда, између две кише

 Док зарањамо у дубину Србије, у сутон, без кише, пред нама се отварају нежне висине брда, поред  промичу разнолики жбунови, и предео се непрестано таласа, сетим се реченице  мог сина, када смо први пут посетили Грчку. “Па ово је исто све као у Невесињу! Потом кратко ћутање, и закључак. Свет је свуда исти. Дакле, гутајући сутон, путем ка Деспотовцу,  пада ми на ум: Ово је завичај. Због чега би неко одлазио одавде? Због чега људи непрестано изливају чежњу изван света коме припадају? Има Црњански ону дивну забелешку: “И питам се откуд та страшна лакомисленост, којом се, у младости, одлази у страну земљу? Је ли то зато, што нам се чини да је живот дуг и да има времена да се вратимо?”

Зидине Манасије (Фото: Викимедија/Magyshadow)

Волим вожњу, и ћутање. Као да се догађа некакво чудо, док прелећу обриси поред, као  обред, у коме се отварају унутра, у нама, некакви прозори, бунари, из којих сами себе препознајемо. И зависи од тога у који час се то догађа. Нису иста зарањања изјутра, у подне, увече или у ноћ. Наравно, све то зависи и од тога, да ли је звезда упекла, или је облачно; ромиња ли кишица или је олујно са пљуском; грме ли небеса или тихују.

Радујем се овом путу. Прешла сам га једном, давно, као бруцош, а то је некако јасно уцртано у свест, као да је било сад: Манасија и Раваница, чисте, у белом прозрачном дану, тог далеког лета, као спуштене са небеса, трају, вековима.

Међутим, преко лица садашње Манасије-Ресаве (као и других манастира) прешла је многа сила овог света. Ипак, она се увек занављала.

Како је све на свету у вези, мислим суматраистички. Читајући причу, Венац за Оца, кажем Горану Максимовићу, рођењем Фочаку, ова слика, и овај трен у причи, десио се уз Дрину, поред Фоче.

Кроз разговор промиче и Михајло Пупин, као асоцијација и одговор на речи једне јунакиње, која својој деци каже: Увек морате знати одакле сте.

Потом Горан прича о свом ђеду који је са целом својом четом, у Првом рату, пребегао Русима, у Галицији, и вратио се  да ослобађа Отаџбину.

Да, сада, све то делује превећ идеалистички.

И да није Манасије (и свеколиких цркава и манастира, оноликих задужбина), поверовао би човек одиста, да је све што јесмо кратког даха, и да је бесмислена свака човечија работа. Поверовао би да је једини излаз предати све своје, и узети онолико колико ти одрежу белосветски полицајци. Предати своје векове, за шаку опсене, оличене у густим друштвеним мрежама.

Константин Философ забележио је да је деспот Стеван, син цара Лазара и царице Милице, као дечко, посматрајући једну цркву, коју је подигао његов отац, рекао: Ја ћу подићи већу и лепшу!  Кад је, после бурног периода, владавине, напокон поверовао да је прибавио мир за своју државу, Деспот креће у потрагу за местом на коме ће, као и сви пре њега, саградити манастир. Биограф даље пише, да је обилазио и горе и поља, и пустиње, у потрази за местом на ком ће подићи – обитељ. На крају је одабрао место на реци Ресави, при уласку у клисуру. Желео је да ту почива и његово тело, желео је и да живи ту. У равници испод било је насеље, манастир  је био у утврђењу. Тако се човек брине о граду-задужбини. Данас су ту  беле зидине, само део онога што је било. Зидине које иако само симболично, и данас чувају манастир. И некако радосно просијане сунцем са свих страна; сенке беже, са овог места. Ипак, од почетка градње 1406. године, до данас, Ресаву-Манасију, као и сва друга места, као и сваки педаљ земље, наруживали су, и скрнавили. Ипак, то је место посебно по свему. Још за време Деспота, а и после његове смрти, постало је славно и имало ауторитет и ван земље, по књижевном раду. Ресавска школа, помињана је и дуго по паду српске државе. Манастир је делио судбину народа. Освајали су га Турци, био је под Аустријанцима. И једни и други, скрнавили су га. Аустријанци су у „црквеном притвору“ држали барут, а Турци коње. Турци су копали очи фрескама, страшно су их плашиле очи наших светаца. Све док се, свети Георгије, није указао пред њима, од тад су се одмориле њихове руке.

Манастир је страдао, раскровљен, измучен изнутра; од животописа сачувана је само трећина, ипак, сјај који је изливао, привлачио је и призивао; увек су долазили неки нови људи, и занављали га.

Унутар зидина станује светлост. Стојећи, испред, човек не може да не помисли колики је низ година, ово место сакупљало суце. Човек помисли: све су то моји преци. Времена су се мењала, војске пролазиле, освајале; сатирале, али увек, изнова, долазили су нови, рашчишћавали неред, и појање се обнављало.

И, дакако, пошто све на свету пати од дубоких веза, све ово, записано је у монографији Манастир Ресава, штампаној 1928. поводом петстогодишњице смрти деспота Стевана Лазаревића, у Државној штампарији СХС, а уз новчану помоћ, кога другог него Михајла Пупина, професора Колумбија универзитета, који никад није заборавио одакле је.

Репринт, поклон деспотовачке библиотеке, држим с радошћу у руци.

За само један дан, изван Београда, између две велике кише, обишли смо: Манасију, Раваницу, водопад Лисине и село Ратаре. И било је све као да сам била баш тамо где сам рођена. Био је ово дуг дан, вели мој сапутник задовољно.

Опрема: Стање ствари

(Блог Весне Капор, 24. 6. 2019/2. 7. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s