Свештеник Ненад Илић: У Србији, и ван ње

Кад сам ван Србије фали ми једно 30-50% осећаја пуноће… А у Србији осећам се као усред минског поља, опрезно напуштам своју саксију, да се макар на кратко пресадим

Свештеник Ненад Илић у Холандији (Извор: ФБ страница свешт. Ненада Илића)

Кад сам ван Србије фали ми једно 30-50% осећаја пуноће, иако радим практично само са Србима. Срећа или несрећа је да често због посла долазим у Србију. Са земљом око корена коју не могу да одбацим и кад бих хтео, осећам се као нека српска аеро-саксија, мало-мало на аеродромима.

А у Србији осећам се као усред минског поља, опрезно напуштам своју саксију, да се макар на кратко пресадим. Лоша вест до лоше вести. Вуку на доле, испод површине. У безваздушно. Помислим како би било лековито да се отвори неки ТВ, Јутјуб канал или макар неки озбиљнији сајтови па и Фејсбук странице које би се бавиле добрим или како данас кажу позитивним вестима из Србије. А није да их нема. Не може бити да их нема. Али да се баве вестима оним одрживим, не оним које пропагандно пласира власт. Та деца што побеђују на олимпијадама знања, иноватори, предузетници, спортисти, добри људи…

Помислим, мора да тако нешто ипак постоји и треба само подржати пошто је већ дуго мрачна привлачност пада и сензација зла доминирајућа па не допушта… А кад потражим сајтове или странице са тим називом – видим да или су престале се радом пре десетак или нешто мање година, или објављују нешто два пута годишње.

Прети опасност да се чак и добре црквене странице претворе у неке ескапистичке писте за лансирање у заборав.

Свештеник Ненад Илић у Србији (Извор: ФБ страница свешт. Ненада Илића)

Можда смо ми Срби заиста посебан феномен. Трују нас и хранимо се отровом годинама, а ипак смо живи. Бог зна на шта ће све ово да испадне. На нешто много лоше или на нешто много добро. Или и на једно и на друго. Има и опција да ћемо да се отопимо као што се све отапа на овој врућини и – просто исцуримо. Али некако у то нити желим нити могу да верујем. И тако се вратим у своју саксију и спремам се поново за транспорт. А нада остаје…

Блажено незнање онога што злоба зна

Код нас се драматично умножио број људи који знају све о свакоме и свему. Углавном не знају само како да поправе сопствени живот.

Беспомоћност у решавању тог основног проблема и одсуство жеље да се преузме одговорност у његовом решавању, порађају злобу која малигно расте. Злобу која тражи да све у њој буде уједначено.

Надајмо се да крај не води оперативним захватима. Да све може да се разреши подизањем имунитета. Здравог ткива још увек има, али злоба му сикће да је здраво само због незнања.

Блажено је незнање онога што злоба зна.

Наслови и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

5 replies

  1. Медији су добили задатак да ТРУЈУ. Ако не шире дефетизам, онда људе замајавају тричаријама, или пропагирају неморал и најниже пориве, изокрећу нам вредности. Противотров је једноставан: не конзумираш ништа од онога што ради против тебе – и нема последица!

    Свиђа ми се

  2. Не желим да звучим надобудно, али имам сугестију за проблем који мучи и о.Ненада — како да се (делимично) превазиђе осећај беспокојства, скоро депресије, по доласку у Србију.

    Прво, вести о Србији читати у Холандији (или другој западној недођији) или на аеродрому уз свест да је то углавном сирова пропаганда. Па кад се у Србију дође реално а не виртуелно, дословце ни минут не провести на друштвеним мрежама, а мобилни користити само у сврху кратке комуникације са познатим бројевима. Причати искључиво непосредно са живим људима а не њиховим електронским одразима преко Скајпа, сваки дан ићи на пијацу по свеже поврће (обавезно се ценкати, макар у шали), шетати Калемегданом у смирај дана, возити бицикл поред Саве/Дунава, немати изговор за бити у граду кад цветају липе и не упамтити им мирис, позвати комшију на ратлук и кафу. Преостаће тридесет минута за поновно паковање на пут из Србије…

    Проблем са овим предлогом је да ће при слетању на аеродром ван Србије, наведени недостатак осећаја пуноће са 30% скочити на 80%. И још ће расти до следећег повратака. Али од депресије неће бити ни трага.

    Свиђа ми се

  3. Отац Ненад је много депресиван последњих година, на моју велику жалост.
    Како проповеда Истину у таквом стању? Како сме да буде тако депресиван и у осећају неког дефицита тако дуго време?
    Оче Ненаде, где вам је Нада?
    Паки и паки, Господу помолимсја!

    Свиђа ми се

  4. „Кад сам ван Србије фали ми једно 30-50% осећаја пуноће…“

    Како не би фалило кад му је синчек, главни васпитач српске дечице, остао без дебелог ухљебља
    од пет ‘иљадарки еврића месечно, приде још…!
    Како ће сада детешце пунити резервоар поршеа? Мораће татица да се искешира.
    И како онда да не буде депресиван!

    Свиђа ми се

  5. Претерује отац Ненад, па у самој EU где је он се невиђено медијски трују људу, у Белгији еутаназирају децу, промовише се lgbt промискуитет, чак и у рекламама за банке, легализована марихуана и промоција јачих наркотика, људи се убијају од пића. О САД и Канади да не причам. Дакле, то је глобална ситуација и ми, Православни Хришћани, само треба то да одбацимо @ Успут, скроз сте добро рекли, отац Ненад под хитно сина да доведе у ред. Мали глуми неку gangsta rap звезду, а дечко је рођен у традиционалној, културно богатој српској кући. Стварно непримерено и за њега и за нашу децу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s