Борис Јовановић: Антитеистичка црква и Милобог

Може ли бити антитеистичка црква… Може… И може ли антитеистичка црква баш овдје да се стрефи… Може… Једино овдје и може…

Фото: Ројтерс; фотоилустрација: Информер

Може ли ово овако… може, што не би могло…

Гдје ово овако може… може тамо гдје све може, само ако је наопако…

Све што је немогуће, већ се збило… ако је остало нешто да се није збило, а немогуће је, збиће се у наопакости овој…

Не постоји ништа што се неће догодити, осим онога што је нормално и природно…

Стога, ако можете, а биће да можете, уживајте овога љета и свих наредних љетах у наопакостима које су нам додијељене вољом овог наопаког божанства које се настанило у свом кабинету, на својој подземној катедри као цвијеће зла у саксијици…

Шта ће горе поменутом божанству још пасти на наопаки ум – то само Саваот зна, а неће да открије рачунајући, онако зихерашки, на ефекат изненађења и усијане драматургије…

Може ли бити антитеистичка црква… Може… И може ли антитеистичка црква баш овдје да се стрефи… Може… Једино овдје и може…

Каква ли је то црква, каква ли је то тврђавица вјере, мили мој земљаче…

Таква као што је видиш. Није ни на облаку, није ни на земљи, биће да је у подземљу, али шљака ли шљака, као плажни бар…

Прави-правцати перпетум мобиле који се не може уставити. А кад је кренуло, питај оног истог Саваота који све знаде, али неће ништа да каже да му не би пропао овај трилер који нам је намијенио…

Како ли се то, о забога, прави та антитеистичка црква… Тако и тако… види како – у приручнику монтенегристичке теологије и политеистичке дукљанологије. Има тамо, што курзивом што италиком што чигрицом, што игрицом – све о томе. Само нема Бога…

И није то баш јуче смућкано и закухано, закухано је отприлике ономад кад су дошли они са петокракама и почели да покрштавају вјерујући невјерни народ…

Како ли се то покрштава петокракама… Тако и тако… Сломиш крст, пљунеш на распеће и петокрачиш уздуж и попријеко црне и сиротне раскрштене државице…

Видиш да може и видиш да ови сад што су се на овај крш дочекали само довршавају оно што су отпочели њихови честити старци под чудним капама са крвавом звијездом…

Кад је чарна горица могла проговорити чарним језиком који нико жив не говори и на којем нико живи не пише, зашто се насред сриједе чарне горице не би уступчила антитеистичка црква…

Ништа лакше. И рекосмо већ: та неподношљива лакоћа одумирања је најгоре што нам се догађа у овој свеопштој оловној лакоћи…

Елем, елем, озидаш утврду, метнеш јој горе знак што подсјећа на крст, отвориш јој врата да неко може и да уђе и ето ти: антитеистичка црква…

Можеш утврди и избушити прозоре да уђе мало пропуха, јер ваздуха вазда помало ваља…

Можеш јој и нарисовати изнутра некакве сликовнице да чељаде које случајно наљегне не стрекне од тоталитарне празнине..

Нека се шарени, чисто да убије сивило. И нека се цакле златни пјати и тавулини да одаје рај на земљи, да се залутали намјерник, што не зна куд удара, диви и саблажњава…

И нека се нешто пјева и нешто слави, онако полетно, акцијашки, сватовски и ударнички… нека праште молебани као прангије, нека се истурају пушке, нека лете амвони као летећи тањири… и уз ватромет да се причешћује… и да се уз нафору припучају ударничке значке…

И нека се не поју молитве (јер кад су љуђи и јунаци молили), него нека се сикће и песничи, да се од тог јара и бијеса и сам Саваот поплаши као врабац и стрмекне кроз прозор.

И нека рукоположеници антитеизма сваки пут кад им се прохтије затуцају Светог Саву у име свих светих… кад их баш онако ухвати прелест и јарило…

Није, земљаче слуђени, антитеистичка црква да се у њој Богу молиш, јер ово племе никога не моли…

Није да се чати и тихује, него да се ојка, хушка, пујда и мрсомуди.

Коме је до Бога, како кажу часне тате антитеистичке цркве, нека иде одавле… јер одавле је и Бог отишао…

И има један што им је Саваот. И Тај један-једини, уникум над уникумима је атеиста. И Ктитор над ктиторима антитеистичке цркве над црквама. И тај атеиста постао је Бог… Мало му да бидне патријарх…

Може ли то бити за Бога милога… Може, мој болни земљаче, рано моја осољена… Видиш ли да може… Све може у овој наопакој басни у овом лудом звјерињаку…

Неприродна љепота

Ко дође, више неће долазити. Ко оде, више се не враћа. Неприродна љепота је побиједила…

Извор: Феномени.ме

Нешто се нијесмо баш овајдили од силних природних љепота којима нас је Дародавац бадава даровао…

Дао нам нешто за чим сви природни људи и природне државе жуде, али џабе је давао.

Шта ће нам, оваквим какви смо, било шта природно, а посебно природна љепота…

Неприродном брзином је наша мала разбојничка пећина постала царство неприродних љепота.

Све је ово од врха до дна потпуно неприродно, изистински неодољиво у својој неприродној љепоти.

Некада је, ах некада, мало послије открића ватре и истовремено са открићем точка, наш високи предводник био примјер природне љепоте. Онако висок, озбиљан и брижан, плијенио је својом природном појавом…

Миленијуме на власти искористио је да од свега што је природно направи све што је неприродно и да се на тај начин обрачуна са свим природним љепотама које је једном давно, у оним природним препотопским временима, уграбио.

У обрачуну са природом, најприје се обрачунао са собом. Тако је наш високи неодољиви и помало дивљи природњак постао дугачки застрашујући припитомљени неприродњак.

Како живо чељаде може бити дугачко, пита се понеки заостали и затуцани природни конзервативац који памти и нека староерска природна времена…

Неприродним хокус-покусима високи властодржац постаје дугачки диктатор уколико се његова неприродна владавина унедоглед продужи. Дакле, одговор је прост колико најприроднији и најпростији пасуљ…

Тако је наш високи и узвишени владалац изгубио природну висину и природну љепоту и добио неприродну дужину и неприродну љепоту…

Неприродна љепота је, да ствар разјаснимо до краја, исто што и добро маскирана природна наказност.

По сопственом изгледу и самоузорности наш неприродни и дугачки владалац уредио је сопствено неприродно краљевство: све природне љепоте претворио је у неприродне љепоте, односно грозоте под маском љепоте.

Више ни наше дичне планине нијесу оно што су некада биле. Неке су изгубиле своју природну висину да не би реметиле строга правила неприродног склада.

Наиме, у нашем неприродном краљевству, свака природна висина се доводи до мјере подношљиве неприродне висине која временом постаје дужина.

Тако ће, брже и од најоптимистичкијих прогноза, наша неприродна краљевина осим дугачког властодршца имати и дугачке планине.

Тиме би се процес стварања неприродних љепота трајно завршио…

Црна Гора ће тако постати црна дужина…

Тако то некако бива кад све што је било високо оборите на плећа и премјерите му обурдану висину. Та обурдана висина је заправо пожељна дужина…

Када је ономад онај Карамазов у ракијском бунилу завапио: Човјек је преширок, треба га сузити, ни у сну није слутио да ће национална мудрост једне балканске неприродне краљевине бити изражена миломаксимом: Висине су високе, треба их обалити…

А шта ли је обаљена висина, ако није сваљена дужина…

И зато више ништа није довољно високо колико је недовољно дугачко.

У обрачуну са природним висинама, наша неприродна краљевина је изгубила све изгубивши висину.

Увијек је била мала, а сада више није ни висока. Њена неприродна љепота постала је њено једино богатство.

Дођите у земљу неприродних љепота и осјетите онтолошку језу и метафизичку студен. И то би могла бити ствар доброг маркетинга…

Ко дође, више неће долазити. Ко оде, више се не враћа. Неприродна љепота је побиједила…

Вољена мржња

У земљи мржње највише мрзе онога који не умије да мрзи
Иво Андрић

Шта бисмо ми овако хумани и праведни, овако слободни и човјекољубиви да нам није наше вољене мржње…

Били нас уопште и било уколико би мржње нестало… и да ли бисмо то били уопште ми ако се ослободимо мржње која нас храни…

Да бисмо ми били ми, а не неки други који ће доћи послије нас-чувајмо и његујемо нашу највољенију мржњу као зјеницу ока свога.

Наша постојбина у којој буја све, а посебно коров и мржња, одрекла би се својих синова уколико би се ови у тренуцима страшног просветљења одрекли мржње која их мраком обасјава.

Добро то знају вјерни синови наше мрзољубне постојбине и зато ће се одрећи свега, сем мржње. Прије ће се одрећи чак и онога што су мржњом стицали, него мржње којом су стицали све што су стекли…

Такав је то сој, таква је то постојбина и зато ће се о нама тек пјевати пјесме. Пјесме пуне мржње и празних срца међу љуђима и јунацима који су се одметнули од свега осим од љубави према мржњи…

Шта би рецимо био један најобичнији непрскани Монтенегринац (илити архаично – Дукљанин), када би се одрекао мржње према најобичнијим аутохтоним Србима…

Колико год думали и мућкали полупразном тиквицом нећемо доћи ни до једног одговора, осим до овога: најобичнији непрскани домаћи и органски Монтенегринац (илити архаично – Дукљанин), када би се одрекао мржње према најобичнијим аутохтоном Србима био би – најобичнији Србин…

Зато је монтенегринска љубав према мржњи према Србима нешто чега се Монтенегринци не могу одрећи уколико желе да остану то што јесу.

Монтенегринац који не мрзи Србе по сили идентитетске логике опет постаје Србин.

Стога је монтенегринска љубав према мржњи најважније идентитетско питање и једини гарант националног опстанка.

Опростите, дакле, Монтенегринцу који вас мрзи, јер да вас не мрзи: не би га било… а да га нема, била би то једна нијанса мање у нашој нато – ђул-башти у којој цвјета на тисуће различитих цвјетова…

Запитајмо се и шта би био један најобичнији аутохтони природни Великосрбин (архаично – Србенда), уколико не би тако страсно волио да мрзи на пример једног сасвим обичног органског и непрсканог Монтенегринца…

Одговор се подудара са претходним: дакле Великосрбин (архаично Србенда), који би престао да мрзи једног сасвим обичног малог непрсканог и органског Монтенегринца био би, наравно – Србин…

Опростите, дакле, Великосрбину који вас тако страсвено мрзи у својој љубави према страсној мржњи, јер да нема његовог страсног мрзољубља – ни њега не би било… а била би то још једна нијанса мање у нашој нато – ђул-башти у којој цвјета милион различитих цвјетова…

Прескочимо ли тарабицу наше нато-ђул баштице у којој цвјета милион различитих цвјетова, видјећемо да се љубав према мржњи заносно расцвјетава и у свим комшијским ђул-баштама и овог маја као и свих оних мајева.

Док има маја, биће и наших раснорасцвјетаних љубави према мржњи…

Јер шта би био један најобичнији аутохтони органски и непрскани ‘Рват када не би мрзио једног сасвим обичног малог и природног Србина. Па наравно, да би био Србин, а шта би друго…

Па шта би био један сасвим мали обићни непрскани органико – Аљбанац када не би мрзио једног сасвим обичног и надасве малог Србина: наравно да би био Албанац, али недовољно Албанац… а то је готово као да би био Србин…

Па шта би био, тандатра-мандра броћ, један мали органски Другосрбијанац уколико не би волио да мрзи једног малог сасвим природног Првосрбијанца: био би нико и ништа, а то му је готово исто као да би био један сасвим мали пристојни и достојанствени Србин…

И тако. Долази мај. И наше баште цвјетају. И то што мирише није крв, већ наша вољена мржња која може бити и наша посљедња јазбина…

Колумне „Неприродна љепота“ и „Вољена мржња“ објављене су и на сајту Феномени.ме

Advertisements


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s