Зоран Ивошевић: Замрзнути стање, а не конфликт

Забрињава што Србији још не пада на памет да поступи по Бечкој конвенцији о уговорном праву, иако би стављање Бриселског споразума ван снаге било и озбиљно упозорење органима тзв. Косова да преузете обавезе испуњавају

Илустрација: Новица Коцић

Председник републике недавно је у Народној скупштини изјавио да постоје два приступа решавању косметског проблема: замрзнути конфликт и нормална ситуација. Први води у катастрофу, а други према компромису.

Замрзнути конфликт одиста није добро решење, јер реч „конфликт” значи: сукоб, судар, борбу, свађу. Али, замрзнуто стање – јесте, уколико би се односило на ситуацију која настане испуњењем правнообавезујућег свеобухватног споразума о нормализацији односа између државе Србије и сурогат-државе Косово. Пошто су стране у конфликту пристале на нормализацију, закључење споразума није будућа неизвесна околност, већ обавеза једне стране према другој и обе стране према Европској унији.

Уместо да обавезу закључења споразума о нормализацији разумемо како дословно гласи, све је чешће непотребно везујемо за признање самопрокламоване државе Косово. Док у Уставу пише да је територија Србије јединствена и недељива, признање је немогућа опција. Али, пошто пише и да се Аутономна Покрајина Косово и Метохија посебним законом, који се доноси у поступку за промену Устава, може уредити као суштинска аутономија, а она подразумева најшира овлашћења њених органа у вршењу власти, ето прилике за разумну креацију свеобухватне нормализације коју Европска унија очекује. Међутим, ни она не би могла бити безобална, пошто српска страна мора поштовати не само властити Устав, него и Резолуцију Савета безбедности ОУН 1244.

Зоран Ивошевић (Извор: Политика)

Процес нормализације отпочео је још 19. априла 2013. године, када је у Бриселу закључен Први споразум о принципима нормализације (даље: Бриселски споразум). Тим споразумом Србија је пристала да се њена полиција, њена јавна тужилаштва и њени судови интегришу у јединствене органе тзв. Косова у складу са косовским законима, као и да се избори у четири северне општине расписују и спроводе по косовским законима, док је тзв. Косово преузело обавезу да формира Заједницу српских општина. Српска страна је испунила све своје обавезе. Друга страна није испунила једну једину, па Заједнице српских општина нема ни после шест година од закључења Бриселског споразума. Због вишегодишње доцње у испуњењу те обавезе, Србији стоји на располагању могућност раскида Бриселског споразума на основу члана 60. Бечке конвенције о уговорном праву, ратификоване још 1990. године. Ако ту могућност искористи, положај полиције, јавних тужилаштава и судова био би враћен у раније стање, док би се избори у четири северне општине опет расписивали и спроводили по прописима Србије. Тиме би био намирен и Устав Србије, који је закључењем Бриселског споразума драстично нарушен. Овако ревидирано стање конфликта морало би бити полазна основа и у преговорима ради закључења правнообавезујућег свеобухватног споразума о нормализацији односа између државе Србије и сурогат-државе Косова. Забрињава, међутим, што Србији још не пада на памет да поступи по Бечкој конвенцији о уговорном праву, иако би стављање ван снаге Бриселског споразума било и озбиљно упозорење органима тзв. Косова да преузете обавезе испуњавају. Без тог услова до нормализације односа неће доћи, чак и ако споразум буде закључен. Тога треба да буде свесна и Европска унија, која није била на потребном нивоу ни као координатор споразумевања, ни као гарант испуњења преузетих обавеза.

Уколико споразум о нормализацији односа буде закључен и уколико преузете обавезе буду у целини испуњене, тек ће тада настати стање подесно да буде замрзнуто до коначног решења косметског проблема пред Саветом безбедности ОУН. Амин.

Бивши судија Врховног суда Србије и универзитетски професор у пензији

(Политика, 17. 6. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Док у Уставу пише да је територија Србије јединствена и недељива, признање је немогућа опција.

    Нажалост, само половично тачно. Признање у смислу “Ми, народ Републике Србије, признајемо Републику Косово као суверену земљу“ није могуће. Но, кога брига за такво признање! Оно што је Косову* потребно је норнализација његовог спољнополитичког положаја: унутрашње заокруживање (што смо дали испуњењем Бриселских споразума) и спољашње заокружење, што тек треба да дамо, а морају мало и Руси да помогну. Са тим двама ставкама за формално признање Србије могу да слободно кажу – задржите га, не треба нам. Уосталом, Израел формално не признаје повећи број земаља па им то не представља никакву потешкоћу да врше власт на својој (и туђој) територији као и да партиципирају у међународним пословима.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s