Урош Делевић: Да ли је приватизација решење за незнање

Озбиљне државе задржавају барем делимично власништво у стратешким секторима, као што су безбедност, информационе технологије и телекомуникације, енергетика и финансије

Илустрација: Новица Коцић

Као што није добро за привредни раст да се држава такмичи са приватним сектором тако није добро ни да се приватном, поготово иностраном, сектору у потпуности препусти управљање стратешким ресурсима. У поступку приватизације Комерцијалне банке држава има идеју да прода своје акције приватном инвестиционом фонду, уколико такав фонд предложи најбољу понуду. Понудили су и сумануто образложење – фонд ће да реорганизује банку па да је опет прода по већој цени. У преводу, „неспособни смо да једну успешну банку сами реорганизујемо да буде још успешнија па ћемо да препустимо странцима да на томе зараде”.

Комерцијална банка је и поред отписа ненаплативих кредита од око 100 милиона евра за протеклих неколико година, лане остварила профит од преко 70 милиона евра и сви показатељи указују на потенцијал за раст. Ако је веровати проценама већински пакет би нови власник могао да купи за око 200 милиона евра што значи да би у најгорим околностима за свега три године отплатио инвестицију. Дакле, продајемо „фабрику пара” да би сутра били јефтино плаћен радник у туђој фабрици.

Урош Делевић (Извор: Политика)

Комерцијална банка има принос на акцијски капитал од преко 12 процената, што је дупло више од просека банкарског сектора, као и највећу девизну штедњу од скоро две милијарде евра. Има и неефикасне кадрове али то се не решава приватизацијом. Питање је и да ли би нови власник имао пословни интерес да настави пословање на КиМ или би се једина српска банка на том простору затворила. Кључне мере су оптимизација трошкова, подизање продуктивности и обучености радне снаге и масовна дигитализација банкарских услуга.

У земљама са чврстим правним поретком и развијеним тржиштем капитала, финансијске институције саме теже да усмере средства ка најисплативијим пројектима. Ипак, и развијене земље имају значајно државно власништво у банкама, јер је то такође инструмент економске политике. На примерRoyal Bank of Scotland из Велике Британије, Citygroup из САД, Commerzbank из Немачке. У Италији више од половине свих одобрених кредита долази од државних банака.  У Израелу је 60 одсто имовине  десет највећих банака у власништву државе. На тај начин држава одређене економске актере подстиче или дестимулише у зависности од економских циљева.

Потпуно приватне банке немају довољно средстава да улажу у велике индустријске пројекте, и немају мотив да се излажу толиком ризику, поготово у ситуацији у којој је берза скоро потпуно неразвијена. Државне или делимично државне банке имају капацитет да подрже велике пројекте у дугом року. Делимично државно власништво потпомаже и равномерни регионални развој, као што и државне банке у просеку наплаћују мање камате на кредите, на тај начин се онемогућава превелика каматна маржа другим банкама.

Са друге стране, у медијима се често појављују информације да су многе државне банке пропале јер су прихватале залог много мање вредности од вредности кредита који су давале, па се дужницима више исплатило да прогласе банкрот него да отплаћују кредит, а када се ненаплативи кредити нагомилају и банка проглашава банкрот. У партијској држави су руководиоци банака партијски људи који својим партијским друговима свесно дају кредите који се неће отплатити.

Невероватно је да у овом противзаконитом процесу нико не види проблем управо у тим партијским руководиоцима и члановима кредитних одбора који све то аминују већ у структури власништва банака. Из тога произилази да држава треба да прода банку а не да кривично гони преступнике и оне који су омогућили фјучерс уговоре  међународним институцијама.

Елем, ангажован је и приватизациони саветник – Лазард, страна компанија која увек добија посао приватизационог саветника у Србији. Колико ће коштати саветовање око Комерцијалне банке, и ко ће се све уградити у ту цифру није познато. Познато је, међутим, да је приликом убеђивања јавности да Телеком мора да се прода,  Лазарду исплаћено 600.000 евра из буџета да би Влади Србије рекао колико вреди оно што поседује.

Стручњаци опште праксе су убеђивали грађане да ће Телеком пропасти ако се не прода 2015 године. Као и обично без икаквих доказа су плашили јавност да ће Теленор да преузме тржиште и да ће српска компанија све мање вредети. Три године касније видимо да је Теленор заправо продао своје послове у Србији, а да је Телеком највећа телекомуникациона компанија у земљи, са порастом броја корисника и растом прихода од интернет услуга. Са друге стране, никоме не смета што је држава власник једног неефикасног Паркинг сервиса који је нето добитак смањио за невероватних 70 одсто у периоду од 2016. до 2017. године.

Озбиљне државе задржавају барем делимично власништво у стратешким секторима, као што су безбедност, информационе технологије и телекомуникације, енергетика и финансије. Препуштање ових сектора искључиво приватним и/или страним власницима на тржишним основама угрозило би и само постојање државе.

Економски институт „Џон Х. Данинг”, Велика Британија

(Политика, 18. 6. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s