Dubravka Stojanović: Kapitulacija koju Srbija nije priznala

„Čim dođete u položaj da vas bombarduje najjača svetska sila, poraz je neminovan, ali da biste ga priznali, morate da priznate i sve ono pre toga što vas je do toga dovelo“, podseća Dubravla Stojanović

Transparent ispred zgrade Vlade Srbije u Beogradu (Foto: Andrej Isaković / AFP)

“Kumanovski sporazum predstavljao je kapitulaciju Miloševićevog ratnog režima. Milošević je prihvatio da sve vojne, paravojne, policijske, parapolicijske i sve druge oružane formacije i grupe iz Srbije napuste trajno Kosovo.“

Ove reči Vuka Draškovića, predsednika Srpskog pokreta obnove (SPO), opozicionog prvaka devedesetih, potom šefa diplomatije državne zajednice Srbije i Crne Gore i Srbije (2006. i 2007.), a sada koalicionog partnera aktuelne vlasti predsednika države Aleksandra Vučića, odjekuju kao prilično usamljen glas u današnjoj Srbiji, koja ni dvadeset godina posle rata na Kosovu i NATO bombardovanja ne priznaje poraz na Kosovu.

Drašković podseća šta se dogodilo dan nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma.

„Sutradan je rezolucija 1244 trajno uklonila sa Kosova i državu Srbiju i sve njene državne institucije. Tom rezolucijom se ukidaju teritorijalni integritet i suverenitet Savezne Republike Jugoslavije nad Kosovom i ustanovljava procedura za određivanje konačnog statusa Kosova, u skladu sa tom rezolucijom i Sporazumom iz Rambujea 1999, koji je Srbija odbila, a sada ga morala prihvatiti. Kumanovskim sporazumom Srbija je, dakle, potpisala vojnu kapitulaciju, a Rezolucijom 1244 je i kao država prognana sa Kosova“, kaže Drašković za Radio Slobodna Evropa (RSE) i ukazuje da je nesučeljavanje sa ovom istinom preskupo koštalo i košta Srbiju za poslednjih dvadeset godina.

„Ako se vi ne suočite s tim da ste kapitulirali na Kosovu, da ste izgubili Kosovo na najklasičniji mogući način – u izgubljenom ratu – onda živite u toj magli dvadeset godina iz koje ne možemo da izađemo. Srbija ne može da krene napred dok se ne suoči s tim da je Kosovo izgubljeno u ratu“, kaže za RSE i istoričarka Dubravka Stojanović.

Dubravka Stojanović (Foto: Vesna Andjić / RFE/RL)

Ali, takvog suočavanja ne samo da nema, nego potpisnici, upravo suprotno, ponavljaju da sporazum iz Kumanova nije bio akt kapitulacije Srbije:

„U formalno-pravnom smislu taj sporazum ne može da se kvalifikuje kao sporazum o kapitulaciji. Njime ni oružane snage, ni teritorija Srbije, nisu predate neprijateljskoj državi, neprijateljskoj vojsci ili paravojnoj organizaciji“, rekao je za Radio-Televiziju Srbije (RTS) nekadašnji policijski general Obrad Stevanović, jedan od onih koji su potpisali Kumanovski sporazum 1999. godine sa predstavnicima NATO, koje je predvodio general Majkl Džekson.

I dok u Prištini svečano obeležavaju dvadesetogodišnjicu ulaska NATO snaga na Kosovo, Srbija svim pripadnicima nekadašnje Vojske Jugoslavije koji su, kako se navodi u zvaničnom objašnjenju, „učestvovali u odbrani zemlje u vreme NATO agresije“, dodeljuje spomen-medalje.

Umesto otklona od politike na Kosovu koja je prethodila bombardovanju, Srbija je u godinama posle rata išla putem većinom izbegavanja razgovara o stradanjima Albanaca na Kosovu, ali i vojnom neutralnošću, time i nepriključivanju NATO savezu, što je u Skupštini usvojeno 2007. godine.

Stav aktuelne vlasti, koja dvadesetogodišnjicu NATO intervencije dočekuje i u atmosferi blokiranih razgovora sa Kosovom, možda i najbolje ilustruje Vučićeva izjava od pre dva dana, data u Beogradu nakon što se susreo sa američkim zvaničnikom Metjuom Palmerom.

“Bombardovanje je uništilo mnogo života, našu putnu, železničku i političku infrastrukturu. Za to nije bilo opravdanja. Bez obzira što ni srpski narod nije uvek bio cvećka, to nismo zaslužili”, rekao je Vučić.

„Razlog što se Srbija ni dve decenije kasnije ne suočava sa porazom od NATO pakta ’99. godine jeste činjenica da se zemlja, njeno društvo i njene elite, ne suočavaju sa onim što je bio srpski nacionalni program s kraja osamdesetih godina. Taj program je podrazumevao srpsku državu u kojoj će živeti ceo srpski narod, a što je značilo i izlazak na Jadransko more i etničko čišćenje ili homogenizaciju na teritorijama koje su bile označene kao ta buduća država“, kaže Dubravka Stojanović.

Tadašnja politička elita, čiji su neki najviši funkcioneri i sada na vlasti, snosi svoj deo odgovornosti što je zemlju doveo u položaj da bude bombardovana, ocenjuje naša sagovornica:

„Čim dođete u položaj da vas bombarduje najjača svetska sila, poraz je neminovan, ali da biste ga priznali, morate da priznate i sve ono pre toga što vas je do toga dovelo. Ili, kako su Japanci napisali na spomeniku u Hirošimi: ’Više nećemo ponoviti grešku’. Dakle, prihvatili su svoju stranu te priče, svoju stranu odgovornosti“, podseća Stojanović.

Vuk Drašković kaže da je u istoriji bilo država i nacija koje su doživele mnogo strašnije poraze, ali koje su se drugačije sa time suočile i prihvatile i sopstvenu odgovornost za poraze:

„Na Japan su bačene dve atomske bombe. Pogledajmo gde je Japan danas i u kakvim je odnosima sa državom koja je bacila te bombe na njega. Pogledajmo današnju Nemačku, koja je ekonomski pilot ujedinjene Evrope. Kakav je ona poraz pretrpela ’45-e godine, ali je prihvatila tu politiku poraza, ničim je nije negirala, jednostavno je osudila tu politiku poraza, očistila se od nosilaca te politike i neprijateljstva koja je proizvela ta politika preobratila je u prijateljstva. Kada smo u dvorcu u Trijanonu, posle Prvog svetskog rata dobijali Vojvodinu, i Slavoniju i Baranju od Mađarske, mađarska delegacija došla je obučena u crno, potpisala bezuslovnu kapitulaciju, zaplakali i otpevali mađarsku nacionalnu himnu. A nisu pričali da nisu kapitulirali, da nisu izgubili rat, da su zadržali suverenitet i teritorijalni integritet ne samo nad Vojvodinom – izgubili su dve trećine teritorija. I, gde je Mađarska danas?“, kaže Drašković.

„Neko mora da započne mir, kao što neko započne rat“. Važe, sasvim sigurno, ove reči čuvenog austrijskog pica Štefana Cvajga i danas. I u Srbiji i šire – na Zapadnom Balkanu.

Branka Trivić

(Slobodna Evropa, 12.6.2019)

 

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

9 replies

  1. Ми мислили вук, а оно џ…

    Свиђа ми се

  2. Читајући овај чланак, који се нашао на сајту, једино се намеће дилема ко изговара веће небулозе – Д. Стојановић или В. Драшковић. Она и он, одбрамбени рат Србије (СРЈ) са НАТО агресором 1999. године упоређују са ратовима и поразима држава сила Осовине у Првом и чланица Тројног пакта у Другом Светском рату. Ми нисмо ратовали против косовских Албанаца у нашој покрајини Косову и Метохији. До почетка НАТО агресије држава је чинила напоре да се сачува ред и мир на Космету. Западне земље су нас напале да би нам окупирале нашу покрајину и предале је у руке албанским сепаратистима. Кумановским споразумом је окончана оружана агресија двадесет држава Запада против Србије. Ми нисмо потписали капитулацију пред сепаратистима на Космету. Они су у време окупације самовољно и нелегално прогласили независност српске покрајине. Приче о дешавањима на Косову и Метохији пре почетка рата са НАТО пактом, такође су спекулације. Свака држава би урадила као Србија на заштити реда и мира угроженог терористичким оружаним акцијама сепаратиста. Оно што је кључно у случају овог рата је да су западне земље незаконито стале на страну сепаратиста и повеле нелегални и од СБ УН неодобрени рат против једне суверене државе. Међународно право и Устав Србије су на страни повратка наше привремено отете територије у састав наше државе. Сваки другачији предлози и решења су у супротности са наведеним правним актима.

    Свиђа ми се

  3. Ево их две карике које недостају у еволиционом ланцу доказа да је човек постао од хијене… Радуј се науко, радујте се хијене…
    ( Чврсто верујем да ни најокорелији корисници ЛСД – а нису имали овакве мисаоне и вербалне халуцинације као ова два жива доказа да је хијена хијени вук…).

    Свиђа ми се

  4. Шта други говоре о Вуку Драшковићу, о његовим ПРО- “визијама“ за
    моментални улазак Србије у НАТО.

    Miodrag Tomć Stublinski
    7. август 2015. у 15:58

    “VUK U JAGNJEĆOJ KOŽI
    De te fabula narratur !
    Na antikomunističim demonstracijama 1968. Vuk Drašković je igrao kozaračko
    kolo. Revnosni član Komunističke partije postao je sekretar Miki Špiljaku,
    potom je „crvena mušica“ stigla u TANJUG i kao komunistički špijun u
    Južnoafričku uniju. Kad je njegova voljena Kompartija preminula pokrao joj je
    ukopninu sa grudi i krenuo u književni popilizam. Malčice srbovao u „Nožu“ pa
    još malo u „Molitvi“ a onda se u novoudbaškoj tajnoj sobi zakleo Miloševiću da
    će mu biti verna i odana „opozicija“ Četnik početnik je preko petokrake zakačio
    četničku kokardu, od Titove slike napravio obrtaljku pa je sa one druge strane
    zalepio Čiča-Dražinu sliku. Naprasno se zaljubio u monarhiju da bi se kod
    spomenika Karađorđu narugao princu Aleksandru Karađorđeviću jer ga je
    sačekao sa upaljenim svećama kao da je bio parastos a ne doček, božemeprosti.
    Uz Miloševićevu pomoć brzo se oslobodio Šešelja, Mirka Jovića, pokreta „Sava“,
    prisvojio „četnike“ vodajući, po Srbiji, na povocu, Dražinog sina Branka a potom i
    unuka Vojislava.
    Iščekujući raspad Jugoslavije kao ozebao sunce, sekao je ruke, do lakata, svim
    Muslimanima koji podignu zeleni barjak. Iscenirao „9. mart“ i kojekakve
    „vidovdanske sabore“ od naivnih, ojađenih, izgubljenih i ozlojeđenih Srba patriota.
    Rezultat Draškovićevog lažnog opozicionarstva su stotine prebijenih mladića i
    devojaka,i smrt nekoliko mladih ljudi i policajaca .i dva tri lažna samoubistva iz
    zasede. Za to vreme Vuk se iz Mirijeva seli u „citadelu“ na Topčideru koju iznutra
    čuvaju akrepi, vampiri i električna struja a spolja „kobre i zvečarke “ Dvorac mu je
    darovao lično Slobodan Milošević tek kad mu je Vuk na „kanabetu“ podneo isrpan
    izveštaj o tome kako je ugasio i posledenji patriotski plamen u srcima ojađenih
    Srba. Ličnu gardu je pretvorio u „Srpsku gardu“ i krenuo tamo „gde se bjeli to
    prokleto Livno“. Oba komandanta „Srpske Garde“ Đorđe Bošković Giška“ i Lainović
    Dugi“ tajansveno su likvidirani a Vuk se zakleo u svetog prepodobnog Isaiju da
    „nikad nije čuo za „Srpsku gardu“ niti da tačno zna čiji bi mogao Gospić da bude
    ‘Јal Srpski, jal Rvatski a zašto ne bi bio malo i Turski? Potom je kumu Šešelju
    srdačno pomogao da ode u Hag umesto njega .a kad su nas zasule bombama
    zločinačke armije NATO pakta Vuk se sklonio u donje podrume gde je strasno
    zavoleo generala Klarka, DŽejmi Šeja, Tomi Blera, Klintona,lepog Kristoifera,
    babu Olbrajtovu itd. Od tada njegova ljubav prema NATO zločincima je narasla
    do patoloških razmera. Ni dana ne može život da zamisli bez brundanja NATO
    aviona i detonacija njihovih razornih bombi. Danima zuri u prazno nebo jer
    pogledom ne prati američke „tomahavke“ koje su krenule na VMA, Generalštab.
    Toranj na Avali, voz i autobus pun civila i starački dom u Aleksincu a što jedna da
    ne svrati i u kupatilo male Milice Rakić i ubije to nedužno detence na noši? Da li
    se neko pita zašto Vuk tera Srbiju odmah i sad u NATO? U strahu su velike oči,
    a ni Giška mu neda mira. Svake noći ga sanja kako mu Giška pominje „Srpsku gardu“,
    tužioca Bramerca. Kad seVuk , posle noćnih mora sav u znoju probudi, zavapi na sve
    tri zapadne strane „Hoću u NATO neću u Hag“.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  5. „…Dvorac mu je darovao lično Slobodan Milošević tek kad mu je Vuk na ‘kanabetu’ podneo isrpan
    izveštaj o tome kako je ugasio i poslednji patriotski plamen u srcima ojađenih Srba…“

    Е, ово је превише. Да се то стварно догодило, где би Милошевић нашао толико родољуба и јунака који су осам година ратовали за одбрану Срба, од Словеније до Косова и Метохије? И, пропуштено је да се наведе да је В. Драшковић постао „рукољубац“, после љубљења руке М. Олбрајт приликом сусрета, убрзо после НАТО агресије 1999. године.

    Свиђа ми се

  6. Косово не може бити независно ако је окупирано од НАТО-а и има статус
    протектората?!
    Ако би и када НАТО напустио КиМ /Косово/, евакуисао базу Бондстил, тек
    онда се може рећи да је “реално“ независно, а дотле? – дотле је само НАТО
    прћија, и ништа више!
    De jure , оно је, по Уставу Републике Србије, део државне територије,
    неотуђиво пo свим важећим међународним нормама.
    Ни за турски део Кипра не може се рећи да је “реално“ независан, до
    год су на њему окупационе снаге Турака.
    Ни по Резолуцији 1244. УН, ни по Кумановском споразуму – таква
    реалност није правно могућа.
    Тек ако се и када опозову ова два документа, НАТО напусти Косово,
    изврши промена Устава Републике Србије – брисањем КиМ из састава
    Србије, Скупштина Србије 2/3 већином или на референдуму грађани
    Србије се изјасне за издвајање КиМ из састава Србије, тек онда се може
    говорити о релним претпоставкама за признавање
    реланости – да је Косово “независно“.
    А и тада: остаје могућност да оно не буде “независно“, пошто је присуство
    “више силе“/vis major/ непредвидиво, ни по месту, а ни по времену
    испољаваља, као сплет окполности и догађајa који се не могу предвидети.
    Зато Вук само мангупски арлауче, да оправда плату коју је примио
    од својих газда, а која се своди само на оно: “ SCHEISSE, SCHEISSE,
    MEINE TAUBE VEISSE!“
    Свака окупирана територија је само окупирана територија, и не може
    бити ни правно ни реално независна, осим у главама умоблника!
    Види се, сликом и чита написаном речју, да је Вук Драшковић ПРАВНИ
    ФАКУЛТЕТ ЗАВРШИО КОД КОМУНИСТА, зато он и тврди да је Косово –
    “реално независно“, имајући у виду да су комунисти, после Другог
    свтског рата, забранили повратак избеглим Србима на Космет, онда када је
    Вук стасавао у комунистички подмладак, а касније “јак“ партијски кадар
    који много “обећава“!?
    “Обећано“ испуњава флоскулом:
    “Признајмо реалност да је Косово независно!“

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  7. Маните се више Вука Драшковића. Не верујем да постоји разуман човек у Србији кога занима шта тај ******** говори и ради. За мене је нешто друго много важније. Како је могуће да особа (Дубравка Стојановић) која изјављује да је „Српски национални програм с краја осамдесетих година подразумевао српску државу у којој ће живети цео српски народ, а што је значило и излазак на Јадранско море и етничко чишћење или хомогенизацију на територијама које су биле означене као та будућа држава“ буде професор на факултету и то државном? Како је могуће да младе генерације образује и васпитава особа која кривотвори историју и то на штету сопственог народа и државе? Крајем осамдесетих Срби нису тражили никакву нову и само своју државу, јер су и тада, као и и седам деценија пре тога, сви већ живели у једној међународно признатој држави (тада СФРЈ) и то је чињеница коју никакве лажи и пропаганда не могу да измене. Срби су само били против тога да државу коју су заједно градили са другима и у коју су сами највише уложили неко развлачи, цепа и растура према својим жељама, а посебно не на штету других и противно свим и домаћим и међународним законима и нормама. Срби су само били против оног против чега су сви народи и државе на свету. Дубравка Сојановић има права да приватно мисли шта хоће, али да јавно износи овакве лажи и пљује по сопственој земљи и народу, а посебно да о томе учи младе људе на факултету, не само да није нормално већ је и реч о криминалу.

    Свиђа ми се

  8. @Драган Р

    Дубравка Стојановић је југословенка, и зато говори овако како говори –
    на штету србског народа, а на корист југословенства – идеолошки и
    биолошки.
    Она припада познатим именима антисрбства – Соњи Бисерко, Јелени Милић,
    Ненаду Чанку, “Женама у црном“… и иним именима – идеолошки и биолошки
    опредељених за југословенство.
    Србију доживљава као “Југославију у малом“ и зато својим ставом подржава
    идеју “парцелзације“ Србије на неких нових пет-шест “република“, покрајина.

    Југословенство је угушило србство, а највеће заслугу за то имају
    комунизам ифашизам – два облика/појаве једне суштине – масонства – које
    није самоникло у србском народу, већ је убачено и наметнуто споља ,
    и то кроз два светска рата!
    Циљ је био – уништење православља, у Русији и Србији.
    У Србији је то подстакнуто у грађанским ратом између “патризана“ и
    “четника“, где је губитник само ПРАВОСЛАВНИ СРБСКИ НАРОД!

    ЈУГОСЛОВЕНИ – КО СУ И ШТА СУ ОНИ???

    Сви побројани се труде да никако не припадају србском народу, већ оној другој
    половини свог биолошког /па и религијског/ порекла.
    Свим силиама гуше у себи то србско јер помешана крв у њиховим жилама не да
    им мира, као ни помешано пиће у пијаној глави.
    Сви се они, мање или више, изјашњавају наднационално – као ЈУГОСЛОВЕНИ:
    “биолошки“, идеолошки, религијски…
    Час су “мамини“, час су “татини“, час су комунисти, час капиталисти, час
    католици, час православци, час муслимани /Бошњаци/…
    Та подељеност унутар њихових личности, комбинована са њиховим личним
    сколоностима /слабостима/ “Велики Брат“ /“газде“ из иностранства – непријатељи
    Бога и Човека/, злоупотрбљавају на њихову /личну, породичну…/ и штету
    СРБСКОГА НАРОДА!
    Они су, у ствари, ЈАЊИЧАРИ, ударна песница за сатирање СРБА
    ПРАВОСЛАВАЦА, пре свега, у првом плану, а касније и њих самих, када
    одраде свој део ЈАЊИЧАРСКОГ посла.
    Такве личности могу бити добри трудбеници /у свом послу/, али њихово бављење
    политиком – увек је на штету оне њихове “ДРУГЕ“ биолошке, религијске, идеолошке…
    половине, и ако се дотакну политике – одлазе у крјаност са својим ставовима,
    увек на штету већине – још увек већинског Православног Србског Народа.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  9. Ево @Драгана Славнића да нам очи отвори :
    Дубравка Стојановић је “југословенка” !

    То нисам знао. Ваљда се крије. Боји се. Осећа се угроженом. Зна како су Југословени били прогањани од Ватикана и Аустроугарске. Сећа се колико су Југославију мрзеле Мађарска, Аустрија, Немачка и Италија ; с каквим задовољством су Хитлер и Мусолини гледали филм о убиству краља Александра у Марсеју. Зна да је Павелић чак и Хрвате-Југословене слао у Јасеновац. Сећа се да су комунисти уклонили рубрику “Југословен” и отклонили назив “југословенски језик”.

    А ни данас јој није лако. У новоствореним државама нови народи, нови устави, нови језици, нове цркве и џамије, нове религије . . . У неким од њих не смеш ни зуцнути да си Југословен. Одмах си сумњив. У апс !

    Хвала Богу, ту је Драган Славнић.
    Да заштити Србију од Југословена !

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s