Комнен Бећировић: Ламент над Богородичином црквом у Паризу

Нотр Дам треба буде опет онаква каквом су је обликовали толики вјекови и таква да настави да и даље пребива у свијести и души Француске и великог дијела човјечанства

Разгледница са Богородичном црквом у Паризу (Извор: Комнен Бећировић)

Моје прво упознавање Богородичне цркве у Паризу било је преко истоименог романа Виктора Игоа који сам, прво као ђак у гимназијиу Никшићу, прочитао у преводу, а затим у оригиналу као студент Свјетске књижевности на на факултету у Београду. Тада сам увелико запловио у стваралаштво француских класика који ће ме управо одвести у Француску. Потом ћу видјети филм Жана Деланоа из 1956, направљен по Игоовом роману, у коме улогу грбавца Квазимода игра Антони Квин, а циганке Есмералде Ђина Лолобрђида.

Први пут сам катедралу видио 1962, сву црну од чађи вјекова, као што су били и други париски споменици, прије него што је убрзо потом Андре Малро, министар Културе у Деголовој влади донио закон о чишћењу споменика и уопште зграда, тако да да ми се, по повратку у Париз 1965, Нотр Дам указала чиста у свом величанству и љепоти. Боја камена, портали, мноштво статуа, барељефа, правих везова у камену, што су се раније једва разазнавали, били су изронили из црнила многих стољећа на свјетлост дана.

Тада сам упознао њену осмовјековну историју наиме да је грађена скоро двјеста година од 1163 до 1345 од камена из париске области, док је материјал за кровну конструкцију, око 1300 храстова, добављан из крајева богатих тим дрветом, а за сам кров су употребљене оловне плочице.

Комнен почетком 1960-их кад је први пут видео Нотр Дам

Још кaтедрала није била сасвим ни готова кад је у њој, 1270, опојено тијело краља Луја IX, званог Свети Луј, који је од млетачких откупио банкара и похранио у Нотр Дам Христов Трнови вијенац. Њега су Млечани, окренувши Четврти крсташки поход 1204 на Цариград, превасходно ради пљачке, однијели, као и многа друга велика блага. Тај догађај проузроковао први пад Византије и заснивање Латинског цраства које ће трајати до 1261 кад ће се Византија обновити, али никад у првашњој моћи и величини, што ће увелико олакшати Турцима да је освоје и изазову њену коначну пропаст падом Цариграда 1453.

Нажалост, Запад је увијек водио кобну политику против Истока, што чини и до дана данашњега. Довољно је рећи да је Запад, сламањем Византије, омогућио да османлијски талас преплави знатан дио Европе. Као што је у наше вријеме ратом против Србије за рачун поисламљених Албанаца, а затим против Ирака, Либије и Сирије наводно у име људских права и демократије, нанесен удар хришћанима тих земаља, а проузрокована инвазија Европе милионима исламских миграната међу којима многи не мисле нимало добро Европи.

Но вратимо се нашој катедрали: након неколико вјерских ратова у Француској између католика и протестаната у другој половини XVI-ог вијека, будићи француски краљ Анри IV, до тада протестант калвиниста, пригрлио је католицизам, рекавши, приликом вјенчања са Маргеритом од Валоа 1572. у Нотр Дам, оно чувено: „Париз вриједи једне мисе“. Тај догађај ће предходити Нантском прогласу Анрија IV од 1598 којим ће се окончати вјерски ратови у Француској и успоставити суживот између католика и протестаната који отада никада није нарушен. Њега ће, 1610, у сусједном кварту ножем усмртити фанатик, бивши монах Франсоа Равајак.

Бурно вријеме за Нотр Дам наступа Француском револуцијом од 1789 до 1799, која се жестоко оборила на цркву, тако да је славна богомоља била вандализована Страдала је у цјелини величанствена Галерија краљева Јудеје и Израела, њих 28, за које су револуционари мислили да су краљеви Француске. Њихову судбину је доживио in vivo краљ Луј XVI са краљицом Маријом Антоанетом, завршивши 1792 на гијотини. Следеће године Нотр Дам је била проглашена за Храм Разума и Храм Највишег Бића да би потом, падом Робеспјера и престанком Терора 1794, остала занемарена и претворена у складиште за винo. Међутим, опет бива, 1801, отворена за култ да би се у њој, 1804, крунисао Наполеон за цара Француза.

Ипак црква је остала у јадном све стању до појаве романа Виктора Игоа 1831 који ће побудити за њу огроман интерес и покренути њену обнову, али јој истовремено дати и свјетски реноме. Тада ће се за владавине краља Луја Филипа приступити темељној рестаурацији катедрале која ће трајати од 1844 до 1864 под вођством великог архитекте Ежена Виолеледика који је обновио још неколике катедрале, као и средњовјековне зидине града Каркасона. Овај неимарски геније повратиће Богородичиној цркви њен негдашњи изглед, обновивши у цјелости Галерију Краљева и остале скулптуре. Али он је додао неке нове елементе, као торањ висок деведесет три метра те чудне декоративне фигуре зване химере и гаргује с обличјима у исти мах људи, звјерова, демона, аждаја кроз чија се уста одводи вода из камених олука и одбацује од зидова како се не би сливала низа њих и наносила им штету.

Комнен Бећировић средином 1970-их на мосту Светог Луја у близини Нотр Дам

Такође је цио простор испред цркве ослобођен од разних средњовјековних здања, већином уџерица, и претворен у огромни трг са чије је лијеве стране, гледајући ка цркви, саграђен велики болнички комплекс Отел Дје, Божја кућа, по називу прве болнице, уствари сиротишта и прихватилишта још из раног Средњег вијека. Испред болнице је дрворед кестенова, а са супротне стране одмах поред Сене два огромна платана изнад бронзаног споменика Карла Великог на коњу. За вријеме Божићних празника на тргу ближе улазу у цркву, уздиже се велика окићена јела која је једне године била поклон Русије.

У катедрали је, 1853, обављено вјенчање цара Наполеона III и Евгеније де Монтижо. Након пораза Француске у француско-пруском рату 1870-1871 и пада Наполеона III те избијања Париске комуне, Нотр Дам је чудом избјегла судбину неких других париских здања међу којима палата Отел де Вил, што су их комунари спалили. Преживјела је Први свјетски рат кад су њемачке хаубице падале на Париз разоривши или тешко оштетивши неке значајне грађевине као цркву Светог Жервеа недалеко од Нотр Дам, када је на Васкрс 1918, у њој погинуло око 90 и рањено око 70 вјерника.

Нотр Даме је преживјела и Други свјетски рат и њемачку окупацију да би звонила њена звона и у њој одслужена велика литургија приликом ослобођења Париза 25 августа 1944. A 9 маја 1945, у катедрали је прослављена побједа над нацистичком Њемачком у присуству Дегола и амбасадора Америке, Велике Британије и Совјетског Савеза. По Деголовој смрти 1970, обављено му је опијело у Нотр Дам, као и Помпидуу 1974 и Митерану 1995.

Господња ружа, rosace, виђена из унутрашњости храма (Фото: Комнен Бећировић)

То би био кратак преглед историје Богородичине цркве чијих је 850 година постајања прослављано током цијеле 2013. Међутим да се вратим уназад на више од пола вијека мога битисања кад сам се средином шесдесетих година прошлог стољећа, настанио недалеко од Нотр Дам и ту остао до дана данашњега. Тако да сам све те многе године провео у окриљу великог хришћанског храма који спаја у себи највишу духовност и умјетност. Такође је у срцу историје једне нације која је дала много човјечанству.

Уствари намјестило се тако да, чим изађем из стана и скренем неколико метара до угла улице која сијече моју, одмах угледам куле које су уствари звоници, торањ и кров Богородичине цркве. А да до ње доспијем, довољно је да пређем велелепни главни градски трг Отел де Вил који краси величанствена ренесансна палата у којој је париска општина, па наставим мостом Аркол преко Сене те истоименоном улицом украшеном кестеновима скоријег датума, и тако се, након седам-осам минута хода, нађем у подножју главне париске богомоље. А затим под њеним високим готским сводовима уз бруј оргуља који испуњава огромни простор храма и угледам њене витраже на којима су у стаклу осликане у јарким бојама сцене из Старог и Новог Завјета и живота светаца. А посебно три велике руже, rosaces са Христом и Богородицом у средини, западна, сјеверна и јужна од тринаест метара пречника, која се просто запали кад у њу ударе луче сунчане.

Ту сам присуствовао концертима класичне музике, извођењу Баховог Божићног Ораторијума те Берлиозовог и Фореовог Реквијума… Ту сам неких пута уждивао свијеће приликом великих годета, као и за душу неких преминулих пријатеља. Колико сам пута у свако доба дана па и ноћи, идући у Латински кварт на лијвој обали Сене или враћајући се отуда, пролазио испред Нотр Дам пресијецајући дугачки ред туриста до на дно трга, слушајући како са висине сат откуцава часе! Или како се приликом великих свечаности оглашава огромно звоно у јужној кули, звано бурдон из XVII-ог вијека, тешко 13 тона, док су у сјеверној друга четири звона тешка по двије до три тоне. Колико сам пута слушао јеку тих звона која се, као музика апсолутнога, узноси изнад града к небесима! Ту сам доводио своје српске и стране пријатеље неизоставно им показујући на сјеверном порталу Богородицу без руку и дјетета из XIII вијека, коју су револуционари тако осакатили, али која зрачи својом патњом и својом љепотом да је добила надимак la Belle de Notre Dame.

Јапанске трешње у цветању у подножју Богородичне цркве (Фото: Комнен Бећировић)

Њу ми је средином шесдесетих година показао Макс-Пол Фуше, знаменита личност оног времена, пјесник и есејиста, аутор на Телевизији чувене емисије Terre des Arts, Земља умјетности у којој је претстављао велике умјетности и умјетнике. Са њим сам се срео и спријатељио неку годину раније још док сам био предавач на Универзитету у Нансију. Он је пуно допринио да уђем у париске књижевне кругове, препоручивши ме код неких славних аутора, као код Жака Превера, Пјера Гаскара, Симоне де Бовоар са којима сам, као и са низ других, водио, рекао бих чувене да нијесу моји, разговоре за Нин. Становао је одмах наспрам катраделе са друге стране Сене па ме је једног дана пратећи ме, након учињене му посјете, повео да видим рањену Богомајку од камена.

Касније, у вријеме кад сам кад сам водио међународну кампању за спас Ловћена, нашег српског Синаја, срео сам у катедрали париског надбискупа Данијела Пезрила коме сам у разговору у његовом кабинету, изнио нашу муку. Он је одмах разумио и упутио ме на свог пријатеља, великог хришћанског филозофа Габријела Марсела који се, добивши потребне податке, убрзо огласио у Фигару чланком речитиог наслова Насртај на светињу.

У кафанама у непосредној близини цркве, као што су Куле Нотр Дам, Квазимодо, Есмералда према личностима из Игоовог романа, заказивао сам састанке са пријатељима. Но посебна прича у мом животу је Парк Надбускупије, преименован од прије неку годину у сквер папе Јована XX III, који захвата источни и јужни простор око катедрале са огромним стогодишњим кестеновима, липама, бијелим европским и јарко ружичастим јапанским трешњама, цвијећњацима зависно од годишњег доба, и прелијепом фонтаном у средини. Парк је ограђен високом металном оградом, а са стране Сене зидом висине око једног метра, има четири улаза од којих један са трга на који сам најчешће улазио да бих излазио на супротну страну на Острво Светог Луја преко истоименог моста испод кога плове бијели лабудови. Одатле се указује поглед на кров и звоник цркве Светог Жервеа, на јужну фасаду палате Отелдевила, на велики готски торањ Светог Јакова и даље на кровове Лувра.

У парк сам долазио по неколико пута недјељно у свим годишњим добима, присуствујући прољећном буђењу вегетације, њеном љетњем слављу, њеној јесењој раскоши те зимском призору огољелог дрвећа чија се форме, посебно стољетних кестенова веома указују. Често би ме сретао пој птица, посебно гукање голубови који вас, ако сте им раније нешто дали, одмах препознају и иду право на вас, понекад падајући вам на раме. Ту сам смишљао и нека од својих остварења међу којима и роморио једног прољећа моју стиховану одбрану Мораче насловљену Авет потопа над Морачом. Но да не дуљим, најбољу представу о том мом полувјековном доживљају Богородичине цркве, читаоци ће имати, посебно што се тиче призора, из видеа чији линк доносим на крају текста.

Радован Бећировић у Паризу, Нотр Дам у позадини, јесен 1982. (Фото: Комнен Бећировић)

И управо сам у понедјељак крајем поподнева пред залазак сунца тог кобног 15 априла, био у Парку Надбискупије у коме су липе биле већ заодјенуте зеленилом, као и стољетни кестенови који су почињали да цвјетају. Вративши се, видио сам на Телевизији испред 19 часова како Нотр Дам гори! Одмах сам похитао на трг Отел Девил и угледао апокалиптични призор: огромни црвенкасто- тмасти облак дима дизао се изнад катедрале закривајући југозападно небо изнад града, док је при дну облака бијеснио пламен великих размјера гутајући кров катедрале и обухватајући торањ који се ускоро срушио на гласно изражено запрепашћење масе која је испуњавала трг.

Само ће пожртвована борба око 400 ватрогасаца која је трајала читаву ноћ спријечити да се под тежином 300 тона растопљеног олова не уруше потпорни коси стубови звани arc-boutants и куле и да тако трагедија буде потпуна. Изгледа да је у питању било једва пола сата. По брзини и силини којом се пожар развијао и буктио, имао сам у осјећање у коме су ме учврстиле током вечери призори на Телевизији, да је један такав злочин морао бити организован. Само су силе зла могле да смисле и изведу тако нешто за почетак Свете Ускршње Недјеље! Мада се убрзо званично изашло па и остало са тезом да је катастрофа посљедица удеса, кратког споја или неугашене цигарете на скелама на једном дијелу крова на коме су извођени радови већ годину дана! Иако је предходних недјеља било низ покушаја паљења цркава по Француској међу којима и велике цркве Светог Силписа у Паризу.

Пожар у цркви Нотр Дам

Међутим, кад сам сјутрадан изашо, једва сам се усудио да погледам у правцу катедрале, а кад сам то учинио, умјесто крова и торња, зјапила је празнина у дну које се видјело кубе Пантеона. Отада је Нотр Дам је остала и остаће задуго нијема без своје свакодневне химне звона небесима, док је цио трг испред ње неприступачан и притиснут тешком механизацијом, а парк затворен и пуст. И наравно да храм нема својих савремених вјерника, туриста чији је број достизао и до 13 милиона годишње. И неће их ни имати током наредних година.

Такође сваким даном све више заживљава теза да се ради о завјери и атентату. Једна велика творевина цивилизације је тешко страдала па се поставља питање њене обнове, њеног довођења у првобитно стање. Но већ се излази са предлозима, и то са званичне стране, да се Нотр Дам, као и читав простор око ње модернизује! На примјер да се, умјесто торња који су гледале очи толиких покољења, постави нови торањ који нема никакве везе са предходним! Што моји француски пријатељи ојађени трагедијом са којима потпуно дијелим њихову ојађеност, не могу ни да замисле, а некмоли да прихвате, тако да већ настаје полемика.

Треба да Нотр Дам буде опет онаква каквом су је обликовали толики вјекови и да настави да таква и даље пребива у свијести и души Француске и великог дијела човјечанства.

Париз, на православни Велики Петак, 26. априла 2019.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 29. 4. 2019)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s