Небојша Катић: Демократија као фарса

Ко верује у демократију у сиромаштву, верује у бајке. Функционална демократија никада није спонтана, она је контролисана, има задате оквире и ограничења

Карикатура: Предраг Кораксић – Corax

Ако је тачно, како је то Черчил рекао, да је демократски систем најмање лош од свих испробаних система, зашто се то у Србији не види? Зашто је у Србији немогуће водити озбиљну дебату о било којој великој политичкој, економској или социјалној теми? Зашто је нација изложена бесомучној тортури најпримитивнијих медија у модерној историји? Зашто се на политичкој сцени смењују све бахатије власти које никоме не полажу рачуне, нити подлежу демократској контроли? Или провокативније – како је могуће да је демократска Србија велика регресија у односу на ону недемократску, из социјалистичког времена?

Један одговор могао би бити да су све претходне оцене нетачне и малициозне, као и да су производ тоталитарног погледа на свет. Демократија цвета, скупштина је храм мудрости, одговорности и политичке културе, а Србија управо доживљава економски и културни процват невиђен још од доласка Словена на Балкан.

Друго објашњење могло би бити да демократија у Србији тек узима залет. Ово што је на сцени је само рана фаза демократије којој је потребно време да еволуира и већ за 30, 50, најкасније 100 година, Србија ће постати функционална демократија.

Овако благо карикирана објашњења могу бити охрабрујућа, али су у нескладу са досадашњим искуством. Србија је у лошем стању, демократија не еволуира нити стоји у месту – она иде уназад. (Мала је утеха да ни развијеним европским демократијама не цветају руже, али то је нека друга тема.)

Српско демократско посртање само је део ширег феномена који се може видети у готово свим источноевропским друштвима. У чему је проблем са транзиционим демократијама?

Небојша Катић (Извор: Археофутура)

За функционалну демократију је потребно да се процес друштвене и економске модернизације заврши, да се систем консолидује, да се образовни ниво нације подигне, и да се приходи већине грађана стабилизују на нивоу који је изнад пуког преживљавања.

Ко верује у демократију у сиромаштву, верује у бајке. Темељи функционалне демократије се могу поставити једино на тлу солидног економског успона који развоју демократије мора претходити. Процесом модернизације настају друштвене структуре које ће обликовати и усмеравати демократски развој.

Функционална демократија никада није спонтана, она је контролисана, има задате оквире и ограничења. Организоване друштвене групе и елите (предузетници, синдикати, удружени пољопривредници, академска елита, војска, медији, итд.) контролишу систем и контролишу се међусобно. У таквом амбијенту формирају се политичке партије јасног профила, вредности, циљева и етике. То нису структуре које настају преко ноћи.

Транзиционе државе су у политичке промене ушле на исти начин као и у економске – вишепартијском шок терапијом, срљајући у сретну будућност на крилима милозвучних либералних фраза. Недовољно развијене, оне нису у могућности да брзо изграде друштвену структуру која је потребна да би демократија могла да функционише.

У транзиционим државама политика је пре свега бизнис, најбржи и најмање ризичан пут ка богаћењу. То је једина активност у којој неуки, неспособни и неморални могу постати богати и важни. На политичкој сцени се зато појављује велики број партија и лидера без јасног програма и без икаквих идеолошких уверења. Партије се непрекидно стварају, цепају и нестају јер немају ни чврсто друштвено упориште нити стабилну гласачку базу.

У Србији, на пример, свака партија има неограничен коалициони потенцијал, јер за формирање политичких савеза нема идеолошких препрека. Колач који се дели је ефикасно везивно ткиво сваке коалиције. Није никав проблем да левица буде у коалицији са десницом, националисти са мондијалистима, марсовци са јупитеријанцима. Колоквијални израз „шатро“, најбоље описује домаћу политичку сцену и може се ставити уз сваку идеолошку опцију – шатро десница, шатро левица, шатро либерали, шатро националисти. Праве демократије нема, постоји само шатро демократија као форма лишена садржаја.

Да ли ће се у Србији суштинска демократија успоставити не зависи од уређивања бирачких спискова, од фер изборних услова, или од равноправне заступљености партија у медијима. Захтеви те врсте могу помоћи да Србија изгледа мало пристојније, да јавност буде мање иритирана, да се демократија боље симулира, али ништа од тога неће променити суштину српске демократије.

Све док је огроман део привреде у страним рукама и под страном контролом, све док се такви процеси подстичу и добијају на убрзању, нема никакве наде за демократски преображај друштва. По логици социјалних процеса колонијална економска структура ствара управо онакву политичку структуру каква њој одговара. Српска демократија, у форми у којој сада функционише, не служи својим грађанима. Њен смисао је да успешно обезбеђује само заштиту колонијалних интереса и интереса компрадорских економских и политичких елита.

Опрема: Стање ствари

(Политика/Блог Небојше Катића, 24. 4. 2019)

Погледајте још

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

1 reply

  1. A gde to demokratija nije farsa? Pogledajte bilo koju demokratsku državu (uz možda skandinavske države kao izuzetak), naročito nakon sloma konkurencije (socijalizma) i biće vam jasno da svuda važi pricip sjaši kurta da uzjaši murta. Koja je na primer danas razlika između američkih demokrata i republikanaca ili između nemačke Hrišćansko-demokratske unije (CDU/CSU) kancelarke Merkel i Socijaldemokratske partije (SPD)? Kakve su šanse da u državama EU ili u SAD dođu na vlast neki pojedinac ili stranka čiji se programi zaista vidljivo razlikuju od vladajućeg sistema? Apsolutno nikakve. Kad god su neke takve stranke ili pojedinci došli u mogućnost da uđu u vlast (na primer francuski Nacionalni front Marin Le Pen ili nemački AfD) čitava EU i SAD bi ustali protiv njih, i krenula bi nezapamćena kampanja blaćenja i zastrašivanja naroda, kao što se radi i kod nas u Srbiji i na Balkanu uopšte. Ako bi neko ipak uspeo i dočepao se vlasti, čitav sistem bi se obrušio na njega i vrlo brzo ga „pacifikovao“ i od njega napravio poslušnog slugu sistema (tipičan pšrimer grčke Sirize i njihovog premijera Ciprasa i Donalda Trampa koji se još uvek pomalo koprca). Pri svemu ovome pišem o strankama i pojedincima koje uopšte ne dovode u pitanje samu suštinu sistema (kapitalizam), privatnu svojinu i tržište kao vrhovnog kapitalističkog Boga. Takvih, ako bi ih uopšte i bilo ne samo da je nemoguće videti na vlasti, već ne mogu ni da dođu do izbora pošto bi bili zabranjeni kao državni neprijatelji i kriminalci.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s