Како веровати уговорима када их судови, укључујући и највиши у земљи, руше по политичкој вољи? За економски живот то је убитачно
Бошко Мијатовић (Извор: Медија центар)
Изнето „правно схватање“ Врховног касационог суда о валутној клаузули изазвало је одушевљење дужника по банкарским кредитима у швајцарским францима (CHF), али и негативне реакције међу правницима и економистима. Наиме, суд је изнео своје правно схватање да су правно ништавне одредбе постојећих уговора о кредитима о валутној клаузули у CHF уколико нису задовољени неки услови које је суд деценију касније измислио и да се у том случају примењује валутна клаузула у еврима.
Задовољство дужника може се показати неутемељеним, и поред намере суда да им се помогне. Наиме, сасвим је могуће да дуг испадне подједнак или чак већи рачунато према еврима у односу на садашњи према CHF, а зато што су камате у еврима (које треба применити код прерачуна) биле знатно више него код CHF, тако да би за дужнике примена курса евра била повољна, али примена камата на евро неповољна. Остаје да се види шта претеже и колико.
Основна ствар је да је „правно схватање“ ВКС највероватније правно неутемељено и да, у суштини, руши важећи правни поредак у Србији. Када се погледа текст „правног схватања“ лако се може уочити да се не позива ни на један постојећи закон, као да се ради о правном питању које уопште није регулисано постојећим законодавством. А јесте, регулисано је и законски (о девизном пословању, о облигационим односима) и подзаконским прописима Народне банке. Изгледа да ВКС није нашао утемељење за своју намеру поништавања ових уговора у правном систему Србије, па је решио да смисли ново ad hoc решење, на шта судови немају право, посебно касациони. Да подсетимо: ВКС има надлежност уједначавања судске праксе, а не да замењује парламент.
На основу чега се поништавају ове уговорне калузуле? ВКС наводи два разлога:
- уколико банке немају доказа да су ове кредите дале из извора у швајцарским францима; ово је бесмислица са економског становишта, пошто банке дају кредите из укупног кредитног потенцијала, па је овај став ВКС смишљен тек да се нађе неки разлог, и
- уколико банке немају доказа да су писмено упозориле кориснике кредита о свим (курсним) ризицима које носи ова валутна клаузула: ово је бесмислено из два угла: 1) то није била законска обавеза банака у време закључења ових кредита (пре 2011.), и 2) сваки грађанин Србије врло добро зна из личног искуства какве су варијације курсева могуће, па му не треба ничије подсећање; затим, промена курса швајцарског франка у односу на евро уопште није била изузетно велика, већ уобичајена и за велике валуте; ево, за последњих годину дана (од 2.4.2018. до 1.4.2019) курс евра и швајцарског франка промењен је за 7,2% (није важно у чију корист, већ само да се курсеви поприлично мењају и на кратак рок, а камоли за неколико деценија); ако сутра курс евра знатно ојача према CHF, хоће ли ВКС дати „правно схватање“ да треба валутну клаузулу у еврима сада пребацити на CHF?
Забавна је, да не кажем смешна, разлика коју ВКС прави између валутне клаузуле у CHF и еврима: наведени захтеви за ваљаност клаузуле важе само за CHF, а не и за евро. Где је ту логика, по чему се разликују CHF и евро?
Политички гледано, ствар је кристално јасна. Пре десетак дана Драган Ђилас, опозициони вођа, посетио је штрајкаче у CHF и говорио у њихову корист, свакако да би добио њихову подршку. Убрзо затим, да парира Ђиласу, посетио их је и председник Вучић и обећао решење њихових проблема, као и државне паре. Остало је само да се ВКС наговори на политичко решење проблема у корист задужених у ЦФХ, за шта, видимо, није требало много муке и за пар дана ВКС је изнео тражени став.
А последице? Рушење валидно склопљених уговора после више од деценије и уношење правног хаоса. Како веровати уговорима када их судови, укључујући и највиши у земљи, руше по политичкој вољи? Ово подсећа на најцрња комунистичка времена када ничија имовина није била заштићена од политичке самовоље. За економски живот то је убитачно, јер ко ће овде инвестирати када види како се Врховни касациони суд тако олако игра са правима привредних субјеката, подилазећи популистичком нагону политичара на власти. А ово му није први пут: прошле године је такође дао скандалозно правно мишљење о тзв. трошковима обраде кредитних захтева, опет ретроактивно рушећи хиљаде ваљаних уговора, о чему смо писали овде.
Следећа последица може бити одлазак солидних страних банака, које су уложиле поприличан капитал у Србију. Оне већ одлазе из источне Европе, забринуте због несолидног пословног амбијента популистичких влада. Поменимо пар примера; први је естонски, где је, преко страних банака, обављено велико прање новца, у шта је био укључен гувернер естонске централне бане; други је мађарски, која је увела посебан порез на банке; трећи румунски, где је такође покушано увођење пореза на похлепу, наравно с тим да га плате банке. Негативан став према банкама у овим земљама навео их је и на повлачење капитала у износу од 210 милијарди долара. То свакако није добро за источноевропске инвестиције. Ни у Србији није боље, о чему сведочи одлазак велике банке Сосијете женерал.
На крају, жртва ће да буде буџет Србије, који ће да плати део цеха. Вучић је најавио да би буџет могао да уложи 120 милиона евра, што су огромне паре које треба да плате порески обвезници. Наравно, и банке ће потенцијално да изгубе више стотина милиона евра.
Све у свему, ово је једна политичка операција популистичког типа, у којој правосуђе опет игра ружну улoгу. И није први пут.
Други део наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Суштина навода г-дина Мијатовића је следећа:
1. Врховни касациони суд не зна ништа, требало је њега да пита.
2. Правну несигурност ствара то што ВКС ради свој посао.
3. Правно схватање ВКС-а изазвало је ,,негативне реакције међу правницима и економистима”. Вероватно мисли на проф. Беговића и његову супругу, који је у управном одбору банке Unicredit и здушно брани неодбрањиво, а то је да треба одрати кожу са леђа људима који су узимали кредите индексиране у швајцарским францима.
4. Убитачно је када се ,,не верује уговорима” које банке сачине саме, дају на потпис по принципу ,,узми или остави” и у њима предвиде, примера ради, обавезу кулучења и данка у крви кредитног примаоца и његове ближе породице.
5. Пrавно схватање о ништавости валутне клаузуле је ,,скандалозно”. Јер за што не допустити да банка ,,уговара” трошак обраде кредита – одокативно и према проценту кредита. Савршено је јасно шта тај трошак обраде кредита стварно представља, зар не…
6. (мој омиљени ,,аргумент”) – валутна клазулуа је на месту јер ,,сваки грађанин Србије врло добро зна из личног искуства какве су варијације курсева могуће, па му не треба ничије подсећање”. У Србији је дакле сваки мајстор за струју, домаћица, лекар, ватрогасац, дадиља стручњак за међународно девизно тржиште.
7. Банке су ,,уложиле поприличан капитал” у Србију и куку нама ако оду’ као што одлазе из источне Европе. Услед кредитне глади грађана Србије након 2000. године редовна појава је била да страна банка матица пласира знатна средства својој ћерки банци у Србији која их потом кредитно пласира грађанима и привреди по високим каматним стопама каквих није било нигде у западној Европи. Касније се позајмљено и профит врате матици и изађу из Србије. И сад треба жалити ако такве банке ,,оду”.
Тешко српском народу са оваквом ,,интелигенцијом”.