Бранко Милановић: Тито и Франко или Размишљање о двојици диктатора

Док је „сећање људи“ можда благонаклоније према Титу него према Франку, завршни рачун говори у Франкову корист

Франсиско Франко (Фото: AFP/Getty Images)

(Блог Бранка Милановића, 22. 2. 2019)

Тито и Франко, по много чему, тешко да су могли више да се разликују: били су антиподи. Један се борио уз нацисте, други против њих; један је био тврди реакционар наклоњен религији; други је био атеистички комуниста; један је био искључен из послератних глобалних управљачких структура, готово парија; други је био у потпуности уклопљен у њих; један је водио колонијални рат док су другог обожавали антиколонијални лидери; један је штитио приватно власништво, док га је други укидао. Вероватно би у овом смислу могао да наставим.

Али као и са другим антиподима, и међу њима постоје сличности. Обојица су рођена исте године (1892), и умрла су у размаку мањем од пет година; обојица су неоспорно владала више од три деценије; обојица су стекла или су сами себи дали војне титуле; један је био генералисимус, други маршал; обојица су именовала улице и тргове по себи (Тито чак и градове); обојица су власт задобила кроз крваве грађанске ратове; обојица су се упуштала у масовна убиства својих противника (иако је степен кривице и укљученост у злочине и геноцид међу Титовим противницима био потпуно различитог реда величине него међу Франковим); обојица су отпочела економске реформе шездесетих; обојица су били [у неком делу живота, прим. М.М.] римокатолици; и обојица су сахрањени у меморијалним комплексима (иако је Франков далеко грандиознији).

Jосип Броз Тито

Оно што им је такође заједничко јесте да је мало шта од онога што су урадили или изградили и даље постоји. И то је управо оно што желим да истакнем. Колико је мало преостало од онога што су европски моћници прве половине 20. века покушали да створе. Историја им није била благонаклона (као што они нису били благонаклони према својим савременицима). Зиданица Лењина и Стаљина је нетрагом нестала: друштвени поредак је поново капиталистички, а држава се распала и распарчала. Исто важи за Тита. Утемељење које је поставио Кемал Ататурк из дана у дан поткопава [Реџеп Тајип] Ердоган. Од Мусолинијеве Италије претекле су само грађевине у империјалном стилу: није ни корпоратизам, ни империјална слава, ни монархија. Хитлерова Немачка је, очигледно, завршила у рушевинама, и метафорички и дословце речено. Савезна република (као и народна република) изграђене су у директом противречју према свему за шта су се нацисти залагали. Можемо бити захвални што је историја била толико нељубазна прека двадесетовековним европским диктаторима.

Али посматрајући Тита и Франка такође желим да сагледам оно што је преостало од њиховог „рада“. И делује ми да, када се подвуче црта, Франко боље стоје (мада ћу касније објаснити због чега је могло да буде тако). Читајући с једне стране шпанске новине и с друге стране српске (и далеко ређе хрватске), запазио сам да се Франко спомиње много чешће у односу на Тита. И то није само због тренутног настојања да се он ексхумира и сахрани негде другде. Њега спомињу они који критикују постфранкистички устав, и они који истичу да је он „благословио“ или устоличио постојећу монархију.

Бранко Милановић

За Тита прилике су другачије. Не само да су [државно] здање које је стварао нестало и распало се у комаде (иако дуж граница које је он повлачио или у најмању руку одобрио), и политички и економски систем којима је био наклоњен расформирани већ нема никога у државама наследницама Југославије ко би могао да се сматра његовим „наследником“ или ко је дошао на владајући положај захваљујући њему, макар и индиректно.

Док је Франково политичко наслеђе очевидније, то не важи за ниво јавног сећања и перцепције. Франкистичка „логистика“, имена улица и осталог, је, мислим, потпуно избрисана у Шпанији, док Титова опстаје у деловима  Југославије (на неколико места у Словенији, Хрватској и Македонији; само у Србији он је потпуно „избрисан“ из јавног сећања иако се његова гробница тамо налази). У сећањима људи, међутим, Титово доба, за већину људи који су тада живели или који су о том добу учили од својих родитеља остаје веза са економским просперитетом, етничким миром и суживотом и важном међународном улогом. Док је економско благостање значајно веће у неким бившим републикама сада, то није у случај у другим; етнички мир је замењен или сталним сукобима или барем са напетостима – готово ниједна граница бивших република није неспорна; а значајну међународну улогу је заменила њена супротност: безначајност. То није случај са Франком пошто је данашња Шпанија много богатија, слободнија и међународно утицајнија од Шпаније коју је он оставио.

Тако, док је „сећање људи“ можда благонаклоније према Титу него према Франку, чињеница да је све из политичке стварности, која је била повезивана са Титом, нестало значи да уколико измеримо колико је, политички, остало од њих, завршни рачун говори  у Франкову корист. Али то нужно не значи да је Франко био бољи државник. Мислим да главна разлика потиче од „материјала“ којим су они градили своје државе. Франко је градио на темељима нације, која је иако регионализована и етнички разноврсна постојала у више-мање истим границама, неких седам векова пре него што је он дошао на власт. Штавише, нације која је једном била велика светска сила. Титов „материјал“ су били људи који су, током претходних пет или нешто мање векова, били под страном влашћу или патронатом. Темељи на којима је Тито градио постојали су свега неколико деценија пре него што је он дошао на власт – и поврх свега распали су се у парампарчад и били су уплетени у геноцидно убијање у Другом светском рату. Један је тако градио каменом, а други песком.

Титов задатак, као и задатак сваког источноевропског или средњоевропског лидера који покушава да влада мултиетничком државом, био је да гради државно знање користећи се трошним „материјалом“ – или да парафразирам Боливара, да покуша да пожње море („J’ai labouré la mer“). То је разлог због чега ништа није остало из Титовог времена. И зашто се такво стање ствари никада неће повратити.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

 



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. У поређењу са Франковим фашизмом, Брозов фашизам је био гори. Броз је Франку конкурисао и за туристе из извесних капиталистичких земаља, као и за извесне капиталистичке кредите. Брозов режим је био фашистички, робовласнички, имајући у виду да је продао више милиона југословенских и србских радника „гастарбајтера“ извесним капиталистичким и колонијалним државама, који су постали на основу марксистичке формуле тзв. вишак вредности.

    Нема никакве сумње да је Броз био фашиста. У дипломатском акту из резолуције Информбироа који је објављен под насловом „Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“ дословно стоји:

    „Прелаз Титове клике ка фашизму није случајан, он је извршен по заповести њених господара – англоамеричких империјалиста, чији је најамник та клика већ одавно, како се то показало…“ (Види: Из резолуција Информбироа „ Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“, „Напред“, Орган југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Бр. 12 (28) од 15. јула 1950).

    Такође, имајући у виду да су за време Брозове фашистичке, великохрватске, интермаријумске владавине вршена масовна стрељања извесних србских родољуба, као и извесних „српских“ комуниста-интернационалиста.

    Што се пак тиче великохрватског диктатора Јосипа Броза Тита, самопроглашеног „маршала“, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, почасног каноника цркве св. Јеронима у Риму, аустро-угарског наредника из хрватског села Клањца, који сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у београдско-јосипградској Србији, довољно ће бити да констатујемо да се њему и данас клањају „српски“ ренегати и полтрони на срамоту нашег обесправљеног, потлаченог, осакаћеног, пониженог и несрећног србског народа.

    Сматрамо да неће бити сувишно да нешто кажемо о извесним односима Јосипа Броза „Тита“ и Ватикана. У хрватском листу (тједнику) „Даница“ објављен је чланак под насловом „Католичка црква у Југославији“, где између осталог, стоји:
    “Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистенције, са жељом да нормализира односе Католичке цркве у Југославији, именова је друшкана Тита – ‘ПOЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве с. Јеронима у Риму. Тиме му је подјелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…“ (Види: Katolicka crkva u Jugoslaviji, hrvatski tjednik “Danica”, od 29. rujna/septembra 1971, Chicago, Ilinois, U.S.A.; Ante Jeric, “Svica”, broj 135, Dalmatian publishing company, New York, U.S.A., 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ont., Canada, 1990, стр. 99 ).

    С овим у вези Броз је још у току 1944 године наговестио да ће у Југославији водити хрватску политику, рекао је бану Шубашићу, када су се срели на Вису: “Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста…” У разговору са Иваном Мештровићем, Броз је рекао: “И мени као Вама хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте да нисам на челу државе било би зло за Хрватску…” (Види: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961; Проф. Лазо М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Toronto, Ontario, Canada, 1969, стр. 406-407).

    Све у свему у циљу што јачег зближавања са Ватиканом, Броз је у току 1945. године јавно истицао и свој римски католицизам ( Види: Милован Ђилас, Власт, London, England, 1983, стр. 32).

    У овом контексту вредно је указати и на значајну студију Рад. П. Рашанина, која је објавњена у наставцима у “Американском Србобрану“ од 1976 до 1983 године под насловом „Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литерартуре, извора и докумената“ , где између осталог стоји;

    „КПЈ никада није имала ни стално ни одређено ни јасно, а још мање чврсто становиште. Она га је мењала као камлон боју своје коже према природи околине и промени природних појава. Она га је преиначавала, извртала, дадавала му или одузимала поједине тезе и ставове, прилагођавајући његово постављање и решавање према датим и опортуним политичким, економским и временским приликама и потртебама. Према развоју политичке и светске ситуације, према моменталним успесима или неуспесима у борби за власт и полпуларизацију међу широким народним масама. Борба за власт била је у ствари њен сталкни, главни и једини прави циљ а све друго па и национално питање било је подређено томе циљу и у његовој сталној потчињености и служби. Стално га је наводно решавала или покушавала да га реши а никада га није хтела, а како га је она поставила није ни могла, правилно и успешно решити. Те је оно као такво остало нерешено све до данашњих дана. На њему је у многоме благодарећи настојањима и утицају КПЈ пала и срушена прва краљевина Југославија (Хрватско Питање), па ће, у то смо као сигурно убеђени, без обзира хоћремо ли ми то доживети као сведоци паспада прве Југославије, на њему пасти и данашња друга социјалистичка или комунистичка Југославија. И тај ће пад сигурно доживети млађе генерације које иза нас долазе…“ (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литерартуре, извора и докумената, „Американски Србобран“, број од 4. маја 1983, Pittsburgh, Pa., USA).

    Свиђа ми се

  2. Ne zna se ko je isprazniji. Pisac teksta ili prethodni komentator.

    Свиђа ми се

  3. Бранко Милановић видео и Тита и Франка, а и сад се много разуме у Балкан, пишући из Лондона на основу њихових мантри.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s