Милош Ковић: Сва истребљења којима су Срби вековима излагани не могу да се упореде са геноцидом у 20. веку!

Упорна жеља Срба да сачувају своје завете, да буду независни и самостални, да признају само оне ауторитете које сами одаберу, учинила их је предметом мржње силника овога света

Милош Ковић (Извор: Светигора)

Разговарамо са врсним историчарем др Милошем Ковићем, професором на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду,  поводом јубилеја „800. година аутокефалности Српске Православне Цркве“.

Професор Ковић увек отворен за дијалог, луцидан историчар уједно и карактеролог нашег народа љубазно пристаје да дâ интервју за наш омладински и хришћански часопис Растко. Поред урођеног шарма и елоквенције увек је насмејан, озарен неком благодатном медитеранском светлошћу која је обасјавала наше свете претке.

Професоре Ковићу снага светосавске цркве се није само осећала у периоду цара Душана и његових славних предака светих Немањића, већ и у оним тренуцима када смо косовским заветом и крсно-васкрсном жртвом стали на пут азијском агресивном нашествију које је тада претило да угрози европску хришћанску културу и хришћански идентитет Европе. То сведочење светог кнеза Лазара на Косову је оставило трајни завет или како би Емир Кустурица рекао „трајни мит“ који ће носити српски народ кроз историју када је црква обновом Пећке патријаршије без државе одржала духовно јединство српског народа у три империје. Како ви као модеран историчар видите улогу светосавља?

– Није свеједно да ли Јеванђеље слушате и читате на вашем, или на некаквом страном језику, чије речи не разумете. У томе је, већ од доба Светих Кирила и Методија, огромна разлика између народа словенског Истока и латинског Запада. И није свеједно да ли вам пастире постављају странци, или их сами бирате. Борба за националне језике у националним црквама на Западу почиње тек у доба реформације, од 16. века. Она је тамо била стравично крвава, јер је огорчени отпор Рима водио у верске ратове 16. и 17. века. Ничег сличног није било код Срба, који су националну цркву, са националним језиком  стекли у миру, већ почетком 13. века. То није само олакшало свеобухватну христијанизацију Срба, него их је, у поређењу са осталим народима, учинило изразито самосвесним. То је омогућило почетак класичног доба Немањића, појаву низа српских светаца и култова, висока културна и политичка достигнућа, очување тог наслеђа онда када су, са доласком Турака, и овде почели верски ратови, у дугим вековима власти муслиманских и римокатоличких царстава. Србе је, као заједницу завета, вере и сећања, без државе и упркос страним, суштински непријатељским државама у којима су вековима живели, тада сачувала њихова Светосавска црква. Та појава равна је чуду и подстиче на размишљање. Ова, посебна самосвест, решеност да се сачувају давно дати, древни завети, за нас и у наше име,  учинила је да Срби буду последњи балкански народ који ће, после великих битака, пасти под власт Турака и први који ће кренути у борбу за ослобођење. Светосавље је у корену свих достигнућа и успеха српског 19. и 20. века. Оно ће и у будућности бити главни покретач наших победа.

Од данка у крви, преко мученичких сеоба које нам је описао Милош Црњански, а екранизовао режисер Александар Саша Петровић, свих модерних искушења све до Јосипа Броза Тита, Српска Православна Црква је била распета. Да ли бисте нам дали ваше сажето мишљење о смислу страдања у нашој прошлости и будућности?

– Упорна жеља Срба да сачувају своје завете, да буду независни и самостални, да признају само оне ауторитете које сами одаберу, учинила их је предметом мржње силника овога света, од Османског царства, преко Хабзбуршке монархије и Трећег Рајха, до НАТО пакта. Сва истребљења и сви прогони којима су Срби вековима излагани не могу да се упореде са геноцидом који су претрпели у 20. веку. Све то сажето је у речи – Јасеновац. Смисао страдања они су одувек тражили у смислу Христове жртве. Светосавски и Косовски завет само су српска потврда Старог и, више од свега, Новога Завета. Сетимо се да Свети Владика Николај каже да је светосавље „Православно Хришћанство српског стила и искуства“.

Како видите данас Светог Саву и савремену омладину? Шта би вама, као мудром историчару била порука српској омладини?

– Бекство из палате у манастир средњовековни извори називају опредељењем за Царство Небеско. Тај подвиг Свети кнез Лазар само је поновио. То ће учинити и последњи Немањић, Јован Урош – монах Јоасаф из Метеора, и деспот Ђорђе Бранковић – Свети Владика Максим. Тај пут ми следимо вековима. Светосавски и Косовски Завет, то опредељење за Царство Небеско, није дакле, само бекство у манастир, нити одлазак у битку. То је наш слободни и свакодневни избор између љубави и себичности, истине и лажи, подвига и страха. Историја је царство слободе и одговорности.

Шта кажете о директору који је скинуо мајицу са ликом Гаврила Принципа дечаку коме се допао овај символ, тј. лик члана „Младе Босне“ Гаврила Принципа? Да ли би надубодни директор скинуо мајицу са ликом нашег нобеловца Иве Андрића јер је и он био члан „Младе Босне“?

– Мислим да би и то учинио, уколико му нареде. Данашњи атеизирани, обесмишљени и заплашени човек лако потпада под утицај вођа, председника и диктатора. Савест и памет он једва чека да поклони првом самопрокламованом вођи на кога наиђе. Мислити својом главом, остати у завету – за неке је то превелики терет.

Реците нам молим вас, као врстан историчар са умешношћу да сажмете и прикажете есенцију историјског феномена, ко је писао „Начертаније“ Илије Гарашанина и какву је улогу оно имало у историји српског и јужно словенских народа?

– Ослобођење и уједињење – то је у 19. веку писало на заставама родољуба широм Европе, од норвешких фјордова до грчких острва и од Ирске до Јерменије. Веровало се да сваки народ има право да сам одлучује о својој судбини и да, због тога, мора да се ослободи стране власти. Те, 1844. године, када је настало Начертаније, италијански писац Чезаре Балбо, објавио је књигу Наде Италије, којом се заложио за ослобођење и уједињење Италијана, а грчки председник владе Адамантиос Кораис у скупштини је објавио Мегали Идеју, план уједињења свих грчких земаља. То је било и Начертаније. Писао га је Чех Франтишек Зах, а Илија Гарашанин га је само на неким местима редиговао и поправио. Затим га је склонио, можда негде у фиоку, и за њега нико није знао све до почетка 20. века. Али ту је само стављено на папир оно што су сви Срби већ знали и желели, о чему су одавно  и упорно певале њихове песме, говорили њихови свештеници и интелектуалци: ослобођење и уједињење српских земаља – Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Старе Србије.

Како као историчар тумачите стихове Љубомира Симовића: „На твом смо гробу оставили штаке ал не стигосмо куд смо наумили“. Него да не тражимо неку херменеутику, Господине Ковићу „quo vadis“ Србијо? Које видиковце ми данас себи задајемо?

– Имамо испред себе царски друм, који добро познајемо, јер су њиме већ ходили наши преци. Али ето, умемо да лакомислено, као Црвенкапа, залутамо по необележеним и непознатим стазама и богазама, на које нас заводе самозвани и често злонамерни водичи.

Наш национални и патриотски песник Брана Црнчевић на једном месту каже: „И у Хиландару и Јасеновцу треба запалити милион свећа. Јесте ли се уморили свече?“ Професоре Ковићу да ли смо ми после свих идеологија, илузија, заблуда постали заиста уморан народ, ако питање није претенциозно да судимо о стању нације?

– Први поглед може да завара. Да, ми видимо старије, преварене, уморне и потрошене нараштаје, али окренимо се онима који тек долазе. Један део младих људи, истина, сања само о одласку одавде и они би да мењају истину Хиландара и Јасеновца за лаж Холивуда и Дизниленда. Други, много већи део, није васпитан ни у комунистичким ни у евроунијатским, америчким илузијама, и они сада траже свој пут. Они сада откривају оно што родитељи не умеју да им кажу, оно што су њихови често неписмени чукундедови знали и живели. То је тај царски друм, то је наш Завет. Он је сада затрпан наслагама шута, страха, лажи и обмана. Треба га само откопати, пустити га да нас води и да нас греје.

Разговор водили Горан Раденковић и Огњен Анђелковић

Часопис Растко бр.17, поводом 8 векова аутокефалности СПЦ

(Искра, 23. 3. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

11 replies

  1. Овом чланку, пренетом из ИСКРЕ, додат је следећи поднаслов :

    “Упорна жеља Срба да сачувају своје завете, да буду независни и самостални, да признају само оне ауторитете које сами одаберу, учинила их је предметом мржње силника овога света”

    Јесу ли ово речи Милоша Ковића ? Или ?

  2. @ Деда Ђоле

    Поштовани,
    Поднаслов је одговор већ на друго питање:
    Од данка у крви, преко мученичких сеоба које нам је описао Милош Црњански, а екранизовао режисер Александар Саша Петровић, свих модерних искушења све до Јосипа Броза Тита, Српска Православна Црква је била распета. Да ли бисте нам дали ваше сажето мишљење о смислу страдања у нашој прошлости и будућности?

    Дакле, јесу речи М. Ковића, а понекад није лоше прочитати текст пре коментарисања 🙂

    Пуно поздрава и хвала на коментару,
    Александар Лазић

  3. Ooo pa to je drug Ković – član Političkog saveta DSS i jedan od glavnih komunističkih ideologa istočnih komunista u Srbiji.
    Demokratska stranka Srbije je samo još jedan deo KP Srbije koja zapravo jedina postoji. Pažljivim pregledom tzv. Programa DSS primetićete da se radi o veoma jeftinoj komunističkoj demagogiji koja je uvek prepoznatljiva (kao i svaka druga) po tome što nabraja šta ali oskudeva u kako ili kako uopšte ne postoji. Da ne pričamo o razradi detaljnih planova koji bi bili deo programa ozbiljne političke organizacije. Radi se o komunistima koji su samo pojam radničke klase zamenili pojmom nacije a ostalo je isto kolektivističko zlo i nasilje prema slobodnom pojedincu.
    Da vidimo redom u tekstu…
    1) „Упорна жеља Срба да сачувају своје завете, да буду независни и самостални, да признају само оне ауторитете које сами одаберу…“ Koje zavete? Pravoslavni imaju dva – Stari i Novi. Za ostale ne znam. Autoriteti? Svesni ste da ste pravili intervju sa drugom Kovićem iz dela KP Srbije pod nazivom DSS? U svom Programu taj deo KP Srbije ne pominje čak ni izjašnjavanja građana o raznim nasiljima koje zločinačka ideologija želi da sprovede njihovim otetim novcem;
    2) „карактеролог нашег народа“ U ovakvim izjavama se uvek vidi komunističko/kolektivističko ludilo… Ne postoji karakter naroda jer bi to podrazumevalo da postoji kolektivni identitet (umesto samo zajedničkih interesa slobodnih ljudi), kao najveća i najstrašnija laž u istoriji koja je dovela do smrti i strašnih patnji miliona ljudi.
    Nije moj narod. Nije ni druga Kovića. Nije ni autora intervjua. To su slobodni ljudi.
    Narod, narod… Kako se preziva taj gospodin Narod? Vidim svi nešto pričaju o njemu pa reko’ mora da je izuzetan čovek… Kultura je precizan naziv.;
    3) Prvo pitanje potpuno nerazumljivo, lažno i zasnovano na kolektivističkom zlu. Odgovor još gori. „учинило изразито самосвесним“. Um košnice. Jesu li svi Srbi samosvesni? Samo neki? U kom smislu? Kako se to procenjuje, ko to radi i zašto? „српских светаца и култова“ Ne postoje srpski Sveci nego Pravoslavni. “ Светосавска црква“ Nije. To je Crkva Gospoda Isusa Hrista. Ako je došlo do nekih promena molim druga Kovića da me obavesti… Šta je to svetosavlje? Je l’ to neko novo Pravoslavlje? Gde piše u Svetom pismu? „Православно Хришћанство српског стила и искуства“ ne postoji. Kao što ne postoji ni Pravoslavlje grčkog stila i iskustva niti bilo čijeg drugog. Postoji samo Pravoslavlje. Nema nikakvih pregovora sa Pravoslavljem. Nema kompromisa. Nema pogađanja sa Bogom…
    O čemu se zapravo radi? Jedno pogrešno uverenje o tom nekom svetosavlju komunisti su jedva dočekali. Savršeno se uklapa u zločinačku ideologiju. Umesto Gospoda Boga imamo jedan kult zapravo. Umesto žive vere Hristove, imamo regrutno sredstvo komunista za njihove zločinačke ciljeve. Sveti Sava je samo još jedan Svetac kojeg Pravoslavni Srbij poštuju i slave. To nije zamena za Pravoslavlje. Kada se priča o Svetom Savi koristi tako, to komunisti koriste psihološki radi divljanja uma košnice da bi mogli da šire svoje kolektivističke besmislice jer smo eto „narod“ i „mi“ što se uvek koristi za nasilje prema slobodnim ljudima. Kada drugovi i drugarice svode Pravoslavlje na kult Svetog Save i kolektivizam svetosavlja šta time zapravo rade? Pa… podsećaju na decu koja se dogovore da zajedno beže sa časova – jer misle da je time odgovornost manja! Nije. Bog nam se obraća kao slobodnim ljudima. Kao pojedincima. Ne kao Srbima, Hrvatima ili bilo kojim drugim. Kolektivizam u verskom smislu je uvek u psihološkom smislu pokušaj smanjivanja lične odgovornosti pred Bogom. Zbog toga jelte… nisam samo Pravoslavan nego sam eto i svetosavan da bih mogao da se opravdam pred Bogom za zlo i nasilje jer sam eto deo grupe… Pravoslavlje je odnos Bog-čovek a ne Bog-bilo kakva grupa.
    Ako bežim sa časa bežim sam. Ne navodim druge na greh…
    Bog nije naš razredni starešina.
    4) „Светосавски и Косовски Завет“. Ne. Stari i Novi. Opredeljenje za Carstvo Nebesko je opredeljenje slobodnih ljudi, ne gospodina Naroda… bez prezimena.;
    5) „самозвани и често злонамерни водичи“ Ma… Ahhaahahaha! Pa ovo je čisto zlato… Drug Ković koji je deo otvoreno nasilne i komunističke organizacije kao dela KP Srbije i koji zloupotrebljava Pravoslavlje kao regrutno sredstvo za svoje kolektivističko-komunističko zlo ima obraza… ma ne mogu dalje…;

  4. Ако си у могућности, са бодрим, виталним и радозналим духом читај књиге и чуј речи и ставове овог храброг, достојанственог и ангажованог мислиоца који је оставио велики траг и људски печат у слободарској култури Србије. Оне нуде да се истраживачки, промишљено и борбено корача стазом будућности са надом у изградњу хуманог, демократског и социјалистичког друштва. И у најгушћој тами осветљују пут. Пут револуционара, солидарног човека и ствараоца. Пут оптимистичко-антикапиталистичкo-креативне дијалектике која радикално укида старе друштвене односе и замењује их новим човечнијим односима у којима се битно проширио простор људске слободе и могућности пунијег, смисленијег и богатијег живота за све појединце. Тада расте истинска моћ развијања огромне потребе за диференцираним самоизражавањем у коме се дубоко схвата дијалектика националног, класног и општељудског. Приближи јој се, јер уместо отуђености блискост је оно што нам је потребно.

    Mihailo Marković na mitingu 24. marta 2009. u Beogradu

  5. @ Jr: Преоштри сте према г. професору М. Ковићу.Мислим да он говори о Светосављу као националном стожеру Срба, не само православних хришћана него и других вера и атеиста. Свети Сава је не само верски, него и световни вођа српског народа. Он је нама и данас потребан. Балкан је са православном вером у више земаља наших суседа. Али, када дође до сукоба и угрожености ове земље, не помаже само хришћанска солидарност. Имамо примере из недавне прошлости. Када је НАТО насрнуо на нашу државу 1999. године, не видесмо да нас бране околне православне земље. А даље у историји имамо и супротних примера. Да споменем само Бугарску и њен терор у Србији за време I и II Светског рата. Не бих се сложио да су комунисти на врхунцу своје владавине, користили Светосавље како би ослабили српско православље. Напротив, они су потискивали Светосавље а дозвољавали православну и друге вере у народу. Сећамо се да је Свети Сава избачен и из школа. Намерно су одређивали зимски распуст у време прославе Савиндана. Јер је, да поновим, Свети Сава симбол јединства српског народа. И такав је комунистима – интернационалистима сметао у њиховој коминтерновској намери да укину нације. Када се говори о Завету у Срба, не треба то поистовећивати са Старим и Новим заветом у хришћана. Овај наш Завет је национална обавеза српског народа у очувању своје земље, у очувању свога Косова и Метохије као колевке српске државе.Јеврејски народ има свој Завет, да се врате у земљу својих предака. И нико им не говори да је то непотребно поред, и њиховог, Старог Завета.

  6. @ Jr: Хм, па кад су комунисти ”користили” Светосавље, зашто је онда Св.Ава Јустин (он се никако не би могао окарактерисати као комуниста, зар не?!) вапио у празној манастирској цркви манастира Ћелије, о Ускрсу давних 60-тих година прошлог века:” Шта је то… На Теразијама разапет Св.Сава?!! Где су Срби? Има ли Срба? Хеј Срби за ким сте пошли??? За људима без Бога…”?!

  7. Светосавље је најважнија духовна и животворна историјска вертикала српског народа.

    Светосавље није приватна својина попова, већ је најважније духовно добро српског народа.

    Светосавље пружа могућност нашем народу да се саживи са својом слободарском и животворном историјом.

    Светосавље се није ковало у интригама великаша на двору Немањића, већ у слободарској и животној борби нашег народа против турске империје; у борби против аустро-угарске и фашистичке најезде; у борби против НАТО варвара, као и у борби за ослобађање радних људи од пљачке и тираније, за описмењавање народа и за еманципацију жена.

    Не мора човек да верује у бога да би веровао у светосавље. Светосавље није религиозни, већ најважнији животворни принцип на коме се заснива слободарска и животворна самосвест нашег народа.

    Оно што даје животворну снагу светосављу није вера у бога, већ вера у слободарске и животворне моћи српског народа.

    Светосавље није средство за обрачун с хуманистичким наслеђем српског народа, већ је позив нашем народу да се бори за праведни свет.

    Светосавље је отворено према будућности. Његов истински лик не налази се у тамним лавиринтима прошлости, већ у светлим хоризонтима будућности.

    Светосавље није молитва посвећена смрти, већ песма из које зрачи животна радост.

    Права слика светосавља није старац који лежи на самртној постељи, већ насмејано дете у мајчином загрљају.

  8. @ДУЦИ СИМОНОВИЋ: СВЕТОСАВЉЕ
    „Не мора човек да верује у бога да би веровао у светосавље.
    Светосавље није религиозни, већ најважнији животворни принцип
    на коме се заснива слободарска и животворна самосвест нашег
    народа.“?!

    Нема Светосавља без вере у Бога – Бога Оца, Бога Сина и Бога
    Духа Светога, што је Свети Сава својим животом показао и
    доказао.
    Човек мисли посредством Оца, говори посредством Сина и дише
    посредством животворног даха – Духа Светога.

    “Оно што је мисао за тело – то је Бог Отац за душу;
    оно што је храна /и вода/ за тело – то је Христос
    за душу; оно што су топлота и ваздух за тело –
    то је Дух Свети за душу“ – Св. Јован Кронштатски.

    Драган Славнић

  9. “ Господе, Владико живота мојега,
    дух унинија, лењости, властољубља, празнословија, не дај ми.
    Дух смиреноумља, цијеломудрија, трпљења, љубави, даруј мени слуги Својему !
    Да, Господе, Царе, даруј мени да видим сагрешења своја, да не осуђујем брата својега,
    јер си благословен у векове векова. Амин. “
    На ову величанствену Великопосну молитву додао бих прстохват соли – СВЕТОСАВЉЕ, да осолимо Србље и Србске земље, и да никад више не обљутавимо, да се никад више расветосавимо, расрбимо, разбожимо, да вазда јесмо, да вазда будемо Заветни, Свети Народ Божији ! Неистребив, јер је у Небо укорењен, Светосављем у Небо укорењен, Православљем на Крајеугалнику сазидан…

  10. Милош Ковић је овде написао једну врло чудновату реченицу :

    “Упорна жеља Срба да сачувају своје завете, да буду независни и самостални, да признају само оне ауторитете које сами одаберу, учинила их је предметом мржње силника овога света”

    Не бих се сложио са Ковићем.

    Сви народи желе да сачувају своје завете и да буду независни. И нико их не мрзи због тога. Нико не мрзи Грке и Швајцарце зато што желе да буду самостални и што признају своје ауторитете.

    И наравно, нит су Срби били, нит ће бити предмет мржње силника овога света. Игром случаја, десило им се као и многим народима, да у једном тренутку историје имају вођу који није ни разумео ни прихватио промене, токове и односе снага. Он је повео Србе у низ сукоба са суседима и, на крају, у потпуно безизгледни рат против најмоћније армије на свету.

    Тај вођа је суђен ; умро је у затвору. Није суђен српски народ, као што се понегде протура. Суди се кривцима а не народима. 1946 год у Нирнбергу, осуђена је група нацистичких вођа а не немачки народ.

    Данас је пред нама нова прича. Србију води шегрт бившег вође. Опијен влашћу, он је уништио политички и јавни живот у земљи и суспендовао право и правду. По мени, он је већи противник српском народу него светски силници које помиње Ковић.

  11. @ Деда Ђоле
    Не бих се сложио са Ковићем
    Сви народи желе да сачувају своје завете и да буду независни. И нико их не мрзи због тога.
    ………И наравно, нит су Срби били, нит ће бити предмет мржње силника овога света.
    ++++
    Деда Ђоле,
    Прочитајте још једном, па још једном, и још једном Пркосну песму Добрицe Ерића, великог и дивног Човека и Србина, нашег ново престављеног брата у Христу.
    Онда, би требало да Вам све буде јасно.
    А можда ? неће ни онда !
    Тужно и жалосно.
    За Вас, у том животном добу.

Оставите коментар