Џон Пилџер: Рат против Венецуеле заснован на лажима

Објављен је рат Венецуели, због кога је „превише тешко“ извештавати истину

Уго Чавез гласа 2007. (Фото: Wikimedia)

(Consortium News, 22. 2. 2019)

Путујући са Угом Чавезом, брзо сам схватио привлачности Венецуеле. У пољопривредној задрузи у држави Лара, људи су стрпљиво и добро расположени чекали на врућини. Чаше воде и сока од диње дељене су унаоколо. Свирала је гитара; жена по имену Катарина стајала је и певала својим храпавим контраалтом.

„Шта значе речи?“, питао сам.

„Да смо поносни“, био је одговор.

Аплауз који је њој био упућен поклопио се са Чавезовим доласком. Под једном мишком носио је торбу пуну књига. Био је обучен у велику црвену кошуљу и поздрављао је људе по имену, стајући да их саслуша.

Оно што ме је запањило била је његова способност да слуша.

Али сада је [почео да] чита. Током скоро два сата он је читао у микрофон из гомиле књиге која је била уз њега: Орвел, Дикенс, Толстој, Зола, Хемингвеј, Чомски, Неруда. Страницу одавде, ред или два оданде. Људи су пљескали и звиждали како је мењао ауторе. Онда су фармери преузели микрофон и рекли му шта знају, и шта им је потребно; једно старо лице, као исклесано у оближњем бањану[1], одржало је дугачак, критички интониран говор о наводњавању; Чавез је хватао белешке.

Ово је виноградарски крај, где се узгаја црно грожђе сирах. „Џоне, Џоне, дођи овамо“, рекао је Ел Президенте, док ме је гледао како тонем у сан на врућини и у дубине [романа] Оливер Твист.

„Он воли црвено вино“, рекао је Чавез публици која је навијала и звиждала, и представио ме је са боцом „народног вина“ (vino de la gente). Мојих неколико рећи на лошем шпанском изазвало је звиждуке и смех.

Гледајући Чавеза са народом, la gente, осликава лик човека који је обећао, када је долазио на власт, да ће сваки његов потез бити потчињен вољи народа. За осам година, Чавез је добио осам избора и референдума што је – светски рекорд. Он је на изборима био најпопуларнији шеф државе на Западној хемисфери, а можда и на свету.

Уго Чавез 2004. (Фото: Franklin Reyes via Wikimedia)

Свака важнија чавистичка реформа је изгласана, а посебно то важи за нови устав који је изгласало 71 посто људи и у коме сваки од 396 чланова гарантује до тада непојмљиве слободе, као што је Члан 123, који по први пут признаје људска права људима мешовитог расног порекла и црним људима. Чавез је био један од њих.

Њихови први прваци

Приликом једног од поучавања на путу он је цитирао феминистичког писца: „Љубав и солидарност су једно“. Његова публика је ово добро разумела и држали су се достојанствено, ретко са поштовањем. Обични људи сматрали су Чавеза  и његову владу као своје прве прваке: као своје.

Ово је посебно важило за урођенике, местике[2] и Афровенецуеланце, које су током историје презирали Чавезови непосредни претходници као и они који данас живе далеко од бариоса, у вилама и пентхаусима Источног Каракаса, који саобраћају са Мајамијем где се налазе њихове банке и који себе сматрају „белим“. Они су моћно језгро онога што медији називају „опозицијом“.

Када сам упознао припаднике ове класе, у четвртима познатим као „кантри клаб“, у кућама са ниским лустерима и лошим портретима, препознао сам их. Они су могли да буду бели Јужноафриканци, малограђани из Константије (Constantia) или Сандтона (Sandton)[3], упоришта најокрутнијег апартхејда.

Карикатуристи у венецуеланској штампи, коју већином поседује олигархија и који се противе Влади, приказивали су Чавеза као мајмуна. Радио водитељи су га означавали као „мајмуна“. На приватним универзитетима вербална монета деце добростојећих је често расистичко злостављање оних чије су бараке једва видљиве кроз загађени ваздух.

Сахрана Уго Чавеза, Каракас, март 2013. (Фото: Cancillería del Ecuador via Flickr)

Иако идентитетска политика шенлучи по страницама либералне штампе на Западу, раса и класа су две речи које се готово никада не изусте у лажљивом „извештавању“ о вашингтонском последњем, најогољенијем покушају да зграби највећи светски извор нафте и да поврати своје „двориште“.

Уз све чавистичке мањкавости – као што је допуштање венецуеланској економији да постане талац вредности нафте и да никада озбиљно не окуша крупни капитал и корупцију – [чависти] су подарили друштвену правду и понос милионима људи и учинили су то на демократичан начин без преседана.

Бриљантни изборни процес

„Од деведесет два изборна процеса које смо надгледали“, рекао је бивши председник Џими Картер, чији је Картеров центар угледни посматрач избора широм света, „могу да кажем да је изборни процес у Венецуели најбољи на свету“. За разлику од тога, рекао је Картер, амерички изборни систем, са тежиштем на новцу за кампању „је један од најгорих“.

Проширење ове [политичке] франшизе на паралелну народну државу локалних власти, која је била утемељена у најсиромашнијим четвртима, Чавез је описао венецуеланску демократију као „нашу верзију Русоове идеје о народном суверенитету“.

У месту Барио Ла Линеа, док седи у мајушној кухињи, Беатрис Балсо (Beatrice Balzo) ми је рекла како су њена деце била прва генерација која је похађала све часове у школи и којима је дат топли оброк као и подука у музици, уметности и плесу. „Видела сам њихово поуздање које цвета попут цвећа“, рекла је.

У месту Барио Ла Вега (Barrio La Vega) слушао сам медицинску сестру Мариелу Мачадо (Mariella Machado), четрдесетпетогодишњу црнкињу која се уврнуто смејала, како се обраћа градском земаљском савету о питањима која су се кретала од бескућништва до илегалног рата. Тог дана они су покренули Мисију мајки из суседства (Mision Madres de Barrio), програм усмерен на борбу против сиромаштва самохраних мајки. Према Уставу, жене имају право да буду плаћене као неговатељице, и могу да позајмљују из специјалне женске банке. Сада најсиромашнија домаћица добија новчану накнаду једнаку вредности 200 америчких долара.

Стопа сиромаштва у Венецуели

У соби осветљеној једном флуоресцентном лампом, упознао сам Ану Лусију Фернандез (Ana Lucía Fernández), осамдесет шестогодишњакињу, и Мавис Мендез (Mavis Mendez), стару деведесет пет година. Сонија Алварез (Sonia Alvarez), стара једва тридесет три године, дошла је са своје двоје деце. Некада, ниједно од њих није могло ни да чита ни да пише; сада, они уче математику. По први пут у својој историји, Венецуела је имала готово потпуну писменост.

То је дело Мисије Робинзон, која је осмишљена за одрасле и тинејџере којима је раније била ускраћено образовање због сиромаштва. Мисија Рибас даје свима прилику за средњошколско образовање, које се зове бачилерато (bachillerato). (Имена Робинзон и Рибас односе се на венецуеланске борце за независност из 19. века).

У својој деведесет петој години, Мавис Мендез је била сведок смењивања разних владајућих гарнитура, углавном вашингтонских вазала, који су председавали крађом милијарди долара у нафтном сектору, од чега је велики део новца слат за Мајами. „Ми, као људи, ништа нисмо значили“, рекла ми је. „Живели смо и умирали без правог образовања и текуће воде, без хране коју нисмо могли да приуштимо. Када бисмо се разболели, најслабији су умирали. Сада могу да прочитам и напишем своје име и још много тога; и шта год богати и медији говорили, ми смо посејали семе истинске демократије и ја сам имала срећу да видим како се то дешава“.

Кармен Васкес, 85, учи да чита и пише у Мисији Робинсон, острво Борача, Ансоатеги, Венецуела, 2004. (Фото: Ranklin Reyes/J.Rebelde via Wikimedia)

Током државног удара који је подржао Вашингтон 2002. године, Мависини синови и ћерке, унучићи и праунучићи придружили су се стотинама хиљада који су сишли из бариоса на брдима и захтевали да војска остане лојална Чавезу.

Повампирени Садам Хусеин

Од Чавезове смрти 2013. године, његов наследник Николас Мадуро, остао је без заједљивог епитета у западној штампи која га је означавала као „бившег возача аутобуса“ и постао је сама инкарнација Садама Хусеина. Његово блаћење у медијима је смешно. За његово време, стрмоглави пад цене нафте изазвао је хиперинфлацију и направио је хаотичну ситуацију са ценама у друштву које увози готово сву храну; ипак, као што је новинар и филмаџија Пабло Наварете известио ове недеље, стање у Венецуели није катастрофално као што се приказује.

„Свугде има хране“, писао је, „ја сам снимио много видео снимака хране на тржницама [широм Каракаса]… петак је увече и ресторани су пуни“.

Мадуро је поново изабран као председник 2018. године. Део опозиције бојкотовао је изборе, што је била тактика опробана и против Чавеза. Бојкот није успео: гласало је 9.389.056 људи, шеснаест странака је учествовало и шест кандидата се надметало за председништво. Мадуро је победио са 6.248.864 гласа или 68 процената.

На дан избора, разговарао сам са једним од 150 страних посматрача избора. „Било је потпуно поштено“, рекао је, „није било преваре, ниједна од најгорих тврдњи у медијима није се остварила. Заиста изузетно“.

Као на страници Алисине чајанке, Трампова администрација је представила Хуана Гваида, зеца из шешира Националне задужбине за демократију иза које стоји ЦИА, као „легитимног председника Венецуеле“. За њега није чуо 81 проценат венецуеланског народа, према наводима листа Нејшн (The Nation) и Гваида нико није изабрао.

Мадуро је „нелегитиман“, рекао је Доналд Трамп (који је добио председниковање Сједињеним Државама са три милиона мање гласова од свог противника[4]), „диктатора“ рекао је демонстративно увређени потпредседник Мајк Пенс и нафтни трофеј на чекању, како га је назвао саветник за „националну безбедност“ Џон Болтон (који је када сам га интервјуисао 2003. рекао, „Хеј, је л си ти комуниста или можда чак лабуриста?“).

Као свог „специјалног опуномоћеника за Венецуелу“ (мајстора за државни удар), Трамп је именовао осуђиваног Елиота Абрамса, чије су интриге у служби председника Роналда Регана и Џорџа Буша старијег створиле скандал контра-Иран[5] током 80–их и суновратиле централну Америку у године крвавог јада.

Графит на зиду: ”Чавез, кунем ти се, гласаћу за Мадура”, 2013 (Фото: Wikimedia)

Оставимо по страни Луиса Керола, ови „лудаци“ припадају новинским извештајима из 30–их година 20. века. А ипак њихове лажи о Венецуели схватају се са ентузијазмом од оних који су плаћени да исправљају заблуде.

На Каналу Њуз 4 Џон Сноу је викао на лабуристичког посланика Криса Вилијамсона, „Гледајте, ви и господин Корбин имате гадно гледиште [у вези са Венецуелом]!“ Када је Вилијамсон покушао да објасни зашто је погрешно претити сувереној држави, Сноу га је прекинуо. „Добро, добар покушај“.

Овај телевизијски канал је директно оптужио Чавеза да кује заверу ради производње нуклеарног оружја са Ираном: чиста фантазија. Тадашњи вашингтонски дописник, Џонатан Рагман (Jonathan Rugman) допустио је без преиспитивања да ратни злочинац, Доналд Рамсфелд упореди Чавеза са Хитлером.

Неодољива пристрасност

Истраживачи са Универзитета Западне Енглеске испитивали су извештавање Би-Би-Сија о Венецуели током десетогодишњег периода. Они су прегледали 304 извештаја и увидели су како су само три од њих указивали на било коју позитивну владину политику. За Би-Би-Си венецуеланска демократска постигнућа, закони о људским правима, програми за храну, иницијативе за здравствену заштиту и смањење сиромаштва нису се ни десила. Највећи програм описмењавања у људској историји није се десио, као што ни милиони који марширају у знак подршке Мадуру или у знак сећања на Чавеза, не постоје.

Када је упитан зашто снима само опозициони марш, репортер Би-Би-Сија Орла Гуерин (Orla Guerin) објавио је на Твитеру како је „претешко“ бити на два марша у једном дану.

Објављен је рат Венецуели, због кога је „превише тешко“ извештавати истину.

Протест против уклањања Чавезових и Боливарових слика из Скупштине, 2016. (Wikimedia)

Претешко је извештавати о колапсу цена нафте од 2014. као превасходној последици криминалних махинација на Вол Стриту. Претешко је извештавати о блокирању венецуеланског приступа међународном финансијском систему којим доминирају САД као о саботажи. Претешко је извештавати о вашингтонским „санкцијама“ против Венецуеле, које су изазвале губитак венецуеланских прихода од најмање шест милијарди долара почев од 2017, укључујући две милијарде вредан забрањени увоз лекова, или о одбијању Банке Енглеске да врати венецуеланске златне резерве као о разбојништву.

Некадашњи извештач из Уједињених нација, Алфред де Зајас (Alfred de Zayas) упоредио је ово са „средњовековном опсадом“ која треба да „баци земљу на колена“. То је криминални напад, рекао је. Сличан је ономе са чиме је био суочен Салвадор Аљенде 1970. године када су председник Ричард Никсон и његов парњак Џона Болтона Хенри Кисинџер, одлучили да „учине да економија [Чилеа] запишти“. Уследила је дуга ноћ под Пиночеом.

Репортер Гардијана Том Филипс, објавио је на Твитеру слику капе на којој су речи које су хиспанојезични локални сленг: „Направимо поново Венецуелу ј***но кул“[6]“. Извештач као кловн може бити последњи стадијум поодмакле дегенерације мејнстрим новинарства.

Уколико ЦИА марионета Гваидо и његови белачки супрематисти освоје власт, то ће бити шездесет осмо збацивање неке суверене владе које су извеле Сједињене Државе, од којих је већина била демократска. Продаја на добош венецуеланских јавних добара и минералних богатстава ће сигурно уследити, заједно са пљачком државне нафте, као што је то назначио Џон Болтон.

Под последњом владом у Каракасу коју је контролисао Вашингтон, сиромаштво је досегло у историји невиђене размере. Није било здравствене неге за оне који не могу да плате. Није било општедоступног образовања; Мавис Мендез, као и милиони слични њој, нису могли да читају или пишу. Колико је то кул, Томе?

Чавез и Пилџер 2007. (Фото: johnpilger.com)

Џон Пилџер је аустралијско-британски новинар и филмаџија који живи у Лондону. Његов интернет сајт је johnpilger.com. Британска библиотека је објавила 2017. године да ће похранити Архив Џона Пилџера са свим његовим писаним и снимљеним делом. Британски филмски институт уврстио је његов филм из 1979. „Година нулта: тиха смрт Камбоџе“ (Year Zero: the Silent Death of Cambodia) међу десет најзначајнијих документараца у 20. веку

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


[1] Прим. ММ: Врста дрвета.

[2] Прим. ММ: Местици су потомци Евопљана и америчких урођеника. Назив је коришћен као етничка/расна категорија током постојања Шпанске империје која је контролисала простране поседе у Америци и Азији. Данас се користи углавном као културолошки термин, да означи латиноамеричку мејнстрим културу док се термин „индијанска“ користи искључиво за људе који имају посебан, урођенички етнички идентитет.

[3] Прим. ММ: У питању су престижне четврти Кејптауна, односно Јоханесбурга.

[4] Прим. ММ: Ово је истинито, али није релевантно. Наиме, у Америци председника била колеџ изборника у којима се „електори“ бирају по државама. Тако да укупан број гласова на изборима није релевантан.

[5] Прим. ММ: Скандал Иран–Контра (Ирангејт/Котрагејт) је назив за политичку аферу која се одиграла током другог мандата америчког председника Роналда Регана. Наиме, високи државни званичници су, упркос ембаргу, продавали оружје Ирану а од тог новца су финансирали „контраше“ у Никарагви (у питању су различите десничарске групе које су се бориле против сандиниста, социјалистичке групације на челу са Данијелом Ортегом).

[6] Прим. ММ: У изворнику је употребљена цела реч на „f“. Реч је о алузији на Трампов изборни слоган „Make America Great Again“.

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. ¡VAMOS VENEZUELA!
    ¡CHÁVEZ PARA SIEMPRE, MADURO PRESIDENTE!

    RUMBO AL SOCIALISMO

    http://mppre.gob.ve/2018/03/13/pueblo-de-serbia-conmemora-la-siembra-del-comandante-eterno-hugo-chavez/

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s