Душан Пророковић: Предлог Платформе за нормализацију односа Београда и Приштине

Душан Пророковић је Скупштини поднео предлог платформе за нормализацију односа Београда и Приштине

Душан Пророковић

Народној скупштини Републике Србије

Колегијуму Народне скупштине

Трг Николе Пашића 13, Београд

Сагласно члановима 194. и 195. Устава Републике Србије, члану 15. тачка 7) те члану 26. Закона о Народној скупштини и члановима 34., 83. и 192. Пословника о раду Народне скуппштине, имајући у виду да је неспорна надлежност Народне скупштине да расправља и доноси одлуке о овом питању, као народни посланик коме је престао мандат (дефинисано чланом 46. Закона о Народној скупштини) позивам Колегијум Народне скупштине да узме у разматрање

Предлог Платформе за дијалог о свеобухватном и правно обавезујућем
споразуму за нормализацију односа између Београда и Приштине

УВОД

1. Уставом Републике Србије, усвојеном на референдуму окончаном 29. октобра 2006. године, дефинисано је чланом 182. став 2. да ће суштинска аутономија АП Косово и Метохија бити утврђена „посебним законом који се односи по поступку предвиђеном за промену Устава.“

Истовремено, у преамбули Устава наводи се: „Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима, грађани Србије доносе Устав Републике Србије.“

Такође, чланом 75. припадницима националних мањина се „јемче додатна, индивидуална или колективна права“, која морају бити „у складу са Уставом, законом и међународним уговорима.“ Уз то, припадницима националних мањина још се чланом 79. омогућава „Право на очување посебности“, а чланом 80. „Право на удруживање и на сарадњу са сународницима.“

2. Мишљењем бр. 405/2006 (CDL-AD(2007)004) од 19. марта 2007. године Европска комисија за демократију путем права (Венецијанска комисија) изнела је у тачки 6. следећи став: „Текст Преамбуле сматра Покрајину Косова и Метохија интегралним делом Србије, а која ужива суштинску аутономију. Што се тиче будућег статуса Косова, није посао Венецијанске комисије да се меша у политички процес који треба да одреди будући статус Косова према Резолуцији 1244 (1999) СБ. Србија као чланица УН мораће да поштује одговарајуће одлуке УН.“

У тачки 7. Мишљења критикује се поглавље Устава Републике Србије које обухвата чланове 182 – 184. због тога што „у односу на суштинску аутономију пажљиво читање Устава, а посебно дела VII јасно указује да ова суштинска аутономија уопште није зајамчена на уставном нивоу јер скоро сваки важан аспект ове аутономије Устав делегира на законодавца.“ Стога, насупрот ономе што се прокламује Преамбулом, „сам Устав уопште не гарантује суштинску аутономију Косова јер у свему зависи од воље Народне скупштине Републике Србије да ли ће се самоуправа реализовати или неће.“ (Мишљење, тачка 8.).

3. Резолуцијом 1244 (1999) од 10. јуна 1999. године у уводном делу образлажући принципе по којима треба тумачити даљи текст Документа Савет безбедности УН наводи: „поново потврђујући приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона, како је наведено у Хелсиншком документу и Анексу 2“ и „поново потврђујући апел из претходних резолуција за широку аутономију и суштинску самоуправу за Косово“. Констатује се да у тачки 4. стоји: „Потврђује да ће после повлачења, договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља бити дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са Анексом 2“. Такође, у тачки 11. у којој се објашњавају главне одговорности цивилног присуства наведено је: у ставу а  – „унапређење успостављања, до коначног решења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову, узимајући у потпуности у обзир анекс 2 и споразуме из Рамбујеа (С/1999/648)“; у ставу е – „олакшавање политичког процеса чији је циљ дефинисање будућег статуса Косова, узимајући у обзир споразуме из Рамбујеа (С/1999/648)“.

У Анексу 1 став 6. додатно се појашњава: „Политички процес ка успостављању споразума о привременом политичком оквиру, који ће обезбедити суштинску самоуправу на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону.“ Тачка 6. Анекса 2 разрађује тачка 4. Резолуције: „Након повлачења, договореном броју југословенског и српског особља ће бити дозвољено да се врати и обавља следеће функције: везу са међународном цивилном мисијом и међународним безбедносним присуством; обележавање/чишћење минских поља; одржавање присуства на местима српске културне баштине; одржавање присуства на главним граничним прелазима.“

4. Имајући у виду да се у тачки 11. Резолуције 1244 (1999) СБ УН на два места спомиње Споразум из Рамбујеа (С/1999/648), важно је подсетити да овај Споразум није никада потписан од стране делегације СР Југославије и Републике Србије, као ни од стране специјалног представника председника Руске Федерације – амбасадора Бориса Мајорског, те самим тим није могао ступити на снагу и произвести правне последице, али истовремено и закључити да су представници две делегације уз посредовање „тројке“ (Кристофер Хил, Борис Мајорски, Волфганг Петрич) постигли велики степен сагласности по питању решења изложених у поглављима 1 – 6. Уместо спорних поглавља 7 – 8. која су представљала препреку потписивању мировног споразума, усвојена је Резолуција 1244 СБ УН, коју прихватају све заинтересоване стране у овом процесу. С тим у вези, када се унутар Резолуције 1244 (1999) помиње Споразум из Рамбујеа, он се може односити искључиво на поглавља 1 – 6.

5. Привремена скупштина Косова (The Provisional Assembly of Kosovo) прогласила је независност „Републике Косово“ 17. фебруара 2008. године. У извештају Генералног секретара УН од 28. марта 2008. године (S/2008/211) констатује се да је „Скупштина Косова одржала седницу током које је усвојила ʼДекларацију о независностиʼ којом се проглашава да је Косово независна и суверена држава.“ До 2019. године, а имајући у виду да је одређени број држава чланица УН успоставио дипломатске односе са „Републиком Косово“, као и да је један број њих ту своју одлуку поништио, те нема тачног и поузданог података, такозвану „Републику Косово“ признало је између 92 и 101 чланице УН. Највиши законодавни орган такозване „Републике Косово“ усвојио је „Устав Републике Косово“ који се темељи на плану специјалног изасланика генералног секретара УН под називом Свеобухватни предлог за решење статуса Косова (у даљем тексту Ахтисаријев план). Одредбе Ахтисаријевог плана имају вишу правну снагу над другим правним одредбама на територији такозване „Републике Косово“.

6. Саветодавним мишљењем Међународног суда правде од 22. јула 2010. године закључено је да опште међународно право не садржи применљиву забрану проглашења независности, те да због тога „Декларација о независности“ не нарушава опште међународно право. Суд темељи овакав став пре свега на ранијим искуствима држава које су настајале сецесијом уз примедбу изнету у тачки 79. да пракса „не указује на појаву новог правила у међународном праву које забрањује проглашење независности у таквим случајевима.“

Међународни суд правде је образложио саветодавно мишљење у тачки 105. аргументом да: „Они који су усвојили Декларацију о независности нису намеравали да она делује унутар правног поретка створеног за привремену фазу нити је она кадра да то учини. Насупрот томе, Суд сматра да творци ове декларације нису деловали нити намеравали да делују у својству институције створене од стране тог поретка и овлашћене да делују унутар њега, него су радије објавили да прихватају меру чији би се значај и дејства налазили изван тог поретка.“

Тиме се даје одговор на питање постављено у тачки 98. у коме Међународни суд правде објашњава да су „они који су прихватили Декларацију деловали у другачијем својству.“

Међународни суд правде донео је Саветодавно мишљење које нема извршни карактер, уз проблематично образложење да су лица која усвајају Декларацију о независности наступала самостално, као појединци који су потписали тај документ, а не као посланици у Привременој скупштини Косова, чиме није узета у обзир несагласност овог акта са Резолуцијом 1244 СБ УН и обавезама које су из ње произилазиле.

7. Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа између Београда и Приштине потписан је у Бриселу 19. aприла 2013. године. Овај споразум никада до краја није примењен, што онемогућава даљу нормализацију односа. У наставку преговора изнета је идеја о „разграничењу“ између две стране, која није начелно објашњена нити детаљно разрађена.

8. Платформа за дијалог о свеобухватном и правно обавезујућем споразуму за нормализацију односа између Београда и Приштине у сагласности је са свим наведеним актима и тако се дефинишу циљеви и принципи Републике Србије у процесу дијалога са Приштином.

Платформа је усмерена како на утврђивање политичког и правног оквира прихватљивог за косовско-метохијске Албанце и заинтересоване међународне актере, тако и на стварање ширег политичког консензуса у српском друштву.

ЦИЉЕВИ ПЛАТФОРМЕ

1. Проналажење обострано прихватљивог решења за територијални спор између Београда и Приштине, уз подршку заинтересованих међународних актера: пет сталних чланица СБ УН (САД, Русија, Велика Британија, Кина и Француска).

2. Нормализација односа између Београда и Приштине у складу са напред наведеним правним оквирима. Под нормализацијом се подразумева проналажење решења којим је могуће:

А) очувати територијални интегритет Републике Србије;

Б) обезбедити суштинску аутономију за косовско-метохијске Албанце са елементима међународног представљања;

В) превазићи фактичко стање у циљу дугорочног осигуравања регионалне безбедности између осталог и прецизирањем појма разграничење;

Г) добити гаранције међународних актера за спровођење договореног.

ПРИНЦИПИ ЗА ПОСТИЗАЊЕ СПОРАЗУМА

Свеобухватни и правно обавезујући споразум за нормализацију односа (у даљем тексту Споразум) могуће је постићи руковођењем следећим принципима:

Принцип 1:

Споразум мора бити у складу са Уставом Републике Србије. Покрајина Косово и Метохија јесте саставни део територије Србије, а косовско-метохијским Албанцима се мора осигурати суштинска аутономија са елементима међународног представљања.

Принцип 2:

Устав Републике Србије не може бити мењан због постизања Споразума, а Преамбула се сматра саставним делом Устава у случају било каквих накнадних тумачења елемената Споразума. Споразумом се регулише однос између централних органа власти у Београду и органа самоуправе у Приштини, тако да се разјашњавају недоумице изнете Мишљењем Венецијанске комисије. Такође, Споразумом се дефинише питање међународног представљања, тако да то више не може бити предмет спора.

Принцип 3:

Основу за проналажење компромисног решења представља општи правни и политички оквир Резолуције 1244 СБ УН. У том контексту се изражава тежња ка осигуравању „широке аутономије и суштинске самоуправе за Косово“ уз прихватање решења понуђених у тачкама 1 – 6. Споразума из Рамбујеа. Република Србија, свесна свих политичких последица које је изазвала примена Ахтисаријевог плана, а желећи да у преговорима наступи конструктивно и у доброј вери, изражава спремност да прихвати делове овог документа који су већ примењени, а који ће помоћи постизању коначног Споразума.

Принцип 4:

Споразум ће бити примењиван тек пошто се о њему у одговарајућој форми изјасни Савет безбедности УН. Ово изјашњавање може, али и не мора да значи промену Резолуције 1244. Република Србија не искључује могућност укидања Резолуције 1244 и уместо ње усвајања нове, али тек пошто се испуне све одредбе Резолуције 1244, укључујући и постизање Споразума у складу са правним и политичким оквиром наведеног документа из 1999. године. Потврдом Споразума од Савета безбедности пет сталних чланица овог тела постаће и гарантне стране његовог спровођења.

Принцип 5:

Основна сврха Споразума је:

а) отклањање свих препрека за нормализацију односа;

б) омогућавање косовско-метохијским Албанцима суштинске самоуправе са елементима међународног представљања;

в) осигуравање широке међународне подршке за успех преговора под покровитељством Савета безбедности УН.

Принцип 6:

Отклањање свих препрека за нормализацију односа укључује све врсте договора који подстичу:

а) побољшавање укупних српско – албанских односа и подизање степена поверења између два народа у целини;

б) јачање трговинске размене између два система и продубљивање привредне сарадње кроз интеграцију тржишта, укидање царинских, фискалних и парафискалних баријера и усаглашавање инвестиционих и стратегија за развој инфраструктуре;

в) дугорочно осигуравање регионалне безбедности и усаглашено деловање на тражењу одговора за нове изазове, ризике и претње из ширег окружења.

Принцип 7:

Политички циљеви Републике Србије у процесу дијалога са представницима косовско-метохијских Албанаца су:

а) очувати територијални интегритет Републике Србије;

б) обезбедити реципрочна колективна права српској и осталим неалбанским заједницама на Косову и Метохији по принципу „аутономија у аутономији“;

в) додатно заштитити српску културну баштину на Косову и Метохији;

г) заштитити имовинска и друга права субјеката из такозване „уже Србије“ на територији Косова и Метохије;

д) прецизирати значење појма разграничење кроз:

д.1) функционално разграничење надлежности у односима између институција Републике Србије и органа покрајинске самоуправе, као и функционално разграничење надлежности између институција покрајинске самоуправе и Заједнице српских општина по принципу немешања у унутрашња питања. Под унутрашњим питањима подразумевају се дефинисане надлежности које ће бити неотуђиве;

д.2) територијално разграничење између локалних самоуправа српске заједнице окупљених у Заједници српских општина и органа самоуправе, што ће бити прецизирано Принципом 9.

Принцип 8:

Функционално разграничење односи се на:

а) реафирмацију понуђених решења из Плана за политичко решење садашње ситуације на Косову и Метохији усвојеног на заседању Народне скупштине Републике Србије 29. априла 2004. године уз прецизирање елемената међународног представљања институција самоуправе на Косову и Метохији, а што се мора размотрити и у контексту територијалног разграничења;

б) потпуну примену свих тачака које наводи Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа између Београда и Приштине од 19. aприла 2013. године а које се тичу успостављања и функционисања Заједнице српских општина (у даљем тексту ЗСО). ЗСО мора имати извршна овлашћења, која ће бити прецизно дефинисана посебним поглављем Споразума и укључивати прорпорционалну заступљеност представника Срба у локалној полицији и утицај на корпус питања из области јавне безбедности на основу таквог тумачења Анекса 3, члана 3, тачке 3.1. подтачке г) и Анкеса 8. члана 2. тачки 2.2-2.3. Ахтисаријевог плана,  пропорционалну заступљеност Срба у првостепеним органима правосуђа у складу са Анексом 6. чланом 2. тачкама 2.1-2-2. Ахтисаријевог плана, образовање, здравство, социјалну политику, културу и медије, службену употребу језика и писма. Позивање на Ахтисаријев план, иако га органи Републике Србије никада нису потписали, врши се да би друга страна прихватила Споразум и како би се једноставније пронашла решења за функционисање система јавне безбедности и правосуђа. У складу са члановима 182-184. Устава Републике Србије надлежности ће бити пренете органима самоуправе уз гаранцију пет сталних чланица СБ УН да неће бити могуће укидање тих надлежности без њихове сагласности.

Принцип 9:

Територијално разграничење односи се на:

а) гарантовање неповредивости територије ЗСО у смислу спровођења изворних надлежности од стране органа самоуправе у Приштини, уз истовремено гарантовање неповредивости суверених права органа самоуправе у истом смислу на целој територији Покрајине од стране централних органа власти у Београду. Ово се односи на територијалну јединственост правосудног система, законодавног система, система јавне безбедности, економског система и тд. којима ће руководити органи самоуправе уз претходно осигуравање „аутономије у оквиру аутономије“ за ЗСО;

б) територијално разграничење односиће се и за посебан корпус права српске заједнице на Косову и Метохији, која ће своја колективна права остварити на територијама локалних самоуправа које насељава кроз механизме ЗСО у области људских права и слобода, културе, образовања, здравства и спорта. То значи да ће у овим областима српска заједница моћи да успостави директне везе са централним органима управе и буде део јединственог културног, образовног, здравственог и спортског система Републике Србије.

Принцип 10:

У складу са изнетим ставом б) Принципа 9. биће и прихваћено међународно представљање владиних и невладиних институција са територије самоуправе од стране Републике Србије у међународним организацијама у којима су косовско – метохијски Албанци већ обезбедили пуноправно чланство (међународне струковне и спортске организације: МОК и остале гранске организације, ИРУ, ИБА).

Имајући у виду образложење Међународног суда правде да су лица која су усвојила Декларацију о независности наступала самостално, као појединци који су потписали тај документ, а не као посланици у Привременој скупштини Косова, као и да међу њима није било ниједног представника српске заједнице нити представника територијалних јединица које настањује српско становништво, међународно представљање органа самоуправе не може се односити на све становнике Косова и Метохије, као ни на територије које настањује српска заједница. Због тога је за Републику Србију прихватљиво међународно препознавање органа самоуправе у наведеним међународним организацијама под називом Јужно Косово, пошто то изражава суштину акта предузетог 17. фебруара 2008. године и у формалном смислу је тачније.

Органи Републике Србије ће користити одредницу Јужно Косово приликом навођења чланства овог ентитета у односним међународним организацијама и пре постизања Споразума. Ово се истиче и као гест добре воље у преговорима и неометања Јужног Косова приликом учествовања у свим активностима међународних струковних и спортских организација. Органи Републике Србије предузеће дипломатске активности како би се ово питање отворило у свим односним међународним организацијама и прихватило ново име Јужно Косово, са официјелном скраћеницом КЈ која потиче из албанског језика (Kosova e Jugut).

Принцип 11:

С обзиром да територијално разграничење подразумева и дефинисање изворних надлежности ЗСО у низу области наведених у Принципу 9. приликом разматрања даљег међународног представљања у различитим врстама и типовима организација, за Републику Србију је такође као формално тачније и суштински исправније прихватљиво да органи самоуправе у делу међународних организација основаних са циљем унапређења и заштите људских права и слобода, културе, образовања, здравства и спорта самостално наступају под називом Јужно Косово, док ће у осталим међународним организацијама (Међународни монетарни фонд, Светска банка, СЦО, ЕБРД, укључујући и процес сарадње са ЕУ) међународно представљање бити могуће под именом Самоуправа Косово, без скраћеног назива и са службеном скраћеницом ВК (VК) која потиче из албанског језика (Vetëqeverisje Kosovës).

Листа међународних организација у којима ће Јужно Косово/Самоуправа Косово моћи самостално и независно да наступа биће утврђена анексом Споразума и она неће укључивати чланство у ОУН.

Република Србија неће блокирати пријем Јужног Косова/Самоуправе Косово у међународне организације које се налазе на утврђеној листи.

Принцип 12:

Јужно Косово/Самоуправа Косово имаће право на отварање сопствених представништава/канцеларија при међународним организацијама и конзуларних одељења у другим државама како би се остваривало међународно представљање, испуњавале обавезе и користила права дефинисана Споразумом.

Ова могућност не подразумева отварање дипломатских представништава у рангу амбасада и/или посланстава.

Принцип 13:

Споразумом ће бити дефинисана листа објеката и места српске културне баштине на Косову и Метохији, а посебним анексом и права и обавезе Републике Србије и органа самоуправе у циљу њихове заштите. Као полазна основа за преговоре о механизмима заштите верског и културног наслеђа користиће се Анекс 5. Ахтисаријевог плана, а за утврђивање листе члан 4. тачке 4.1.4-4.1.7. истог Анекса. Поред две стране, потписник овог анекса је и Српска православна црква, са свим правима и обавезама које из тога проистичу.

Принцип 14:

Имовинска питања биће разрешавана по договореним принципима, а непосредна извршна овлашћења имаће Косовска агенција за имовину (у даљем тексту КАИ). Решавање имовинских питања подразумева:

а) враћање одузете и/или привремено отуђене приватне имовине стварним власницима који то власништво могу да докажу;

б) компензовање изгубљене добити субјектима који своје седиште имају на територији Републике Србије мимо Косова и Метохије од стране органа самоуправе због коришћења и/или продаје њихове имовине кроз процесе приватизације и национализације;

в) решавање питање „косовског дуга“ према међународним финансијским институцијама, насталог до јуна 1999. године.

Република Србија очекује објективне процене и не инсистира на новчаним компензацијама, већ је то могуће учинити кроз препуштање удела у власништву у јавним предузећима на територији Косова и Метохије, а која су под директном или индиректном управом органа самоуправе. Руководство КАИ чиниће један представник Републике Србије и један представник органа самоуправе и одлуке које доноси Агенција биће важеће тек пошто се оба руководиоца потпишу.

Принцип 15:

Судбина несталих лица и истраживање ратних злочина на подручју Косова и Метохије биће могућа од стране надлежних и верификованих комисија обе стране. Органи Републике Србије и самоуправе неће спречавати нити на било који начин опструирати рад било које од две комисије.

Принцип 16:

У складу са тачком 4. Анекса 2. Резолуције 1244 СБ УН, Република Србија ће делегирати своје право на распоређивање војног и полицијског особља у дозвољеном броју безбедносним снагама неке друге државе или неких других држава, уз потписивање јасних билатералних споразума. Ове снаге неће улазити у контингент КФОР – а, али ће у складу са важећим легислативним оквиром морати да сарађују са КФОР – ом и поштују све принципе по којима функционише међународно војно присуство. Право Републике Србије да преговара на ову тему и потписује билатералне споразуме са другим државама је изричито и друге стране (представници Јужног Косова/Самоуправе Косово, сталне чланице СБ УН) не могу их блокирати нити на било који други начин спречити.

Принцип 17:

Места на којима ће војно и полицијско особље бити распоређено, као и њихова бројност, биће утврђени посебним анексом Споразума. Подразумева се да би се та места налазила на територији локалних самоуправа које улазе у ЗСО, локацијама од културног и верског значаја за српски народ и на граничним прелазима.

Принцип 18:

У циљу испуњавања наведених елемената Споразума, учвршћивања сарадње и нормализације односа биће формирано Веће за имплементацију Споразума. Веће ће сачињавати један представник Републике Србије, један представник органа самоуправе и један међународни представник, по овлашћењу СБ УН. Веће ће доносити одлуке консензусом.

Изражава се и спремност да представницима косовско – метохијских Албанаца изменом Закона о Народној скупштини буде осигуран одређени контингент посланичких места у Народној скупштини Републике Србије, а они би уживали сва права и обавезе као и остали народни посланици. У складу са Уставом Републике Србије сви народни посланици морају бити бирани на непосредним изборима. У складу са Анексом 3. чланом 5. тачка 1. Ахтисаријевог плана који се примењује на Косову и Метохији, органи локалне самоуправе врше регистрацију бирача, па би се таква процедура спроводила и за наведене изборе. Сви пунолетни грађани Косова и Метохије имали би право да гласају, али би се претходном регистрацијом утврдило ко жели то своје право да искористи и приступи гласању.

Принцип 19:

За Републику Србију је неприхватљиво примењивање делова Споразума док не буде усаглашен целокупан Споразум. Нормализација подразумева усаглашавање Споразума у целини и његову потпуну примену тек након испуњавања предвиђене процедуре.

Принцип 20:

Због непредвидивости тока преговора, као и низа једностраних корака које је предузела албанска страна у претходном периоду, Влади Републике Србије се оставља могућност да уводи реципрочне мере у посебним ситуацијама. Реципрочне мере подразумевају:

а) поништавање претходно усаглашених договора, а који нису испоштовани;

б) увођење различитих врста санкција;

в) активан политички рад за смањивање броја држава које су са такозваном „Републиком Косово“ успоставиле дипломатске односе;

г) спречавање учлањења такозване „Републике Косово“ у међународне организације.

Ово ће ојачати позицију преговарачког тима и утицати на спречавање даљих једностраних корака привремених органа самоуправе у Приштини.

ПРИМЕНА СПОРАЗУМА

Споразум ће бити примењиван тек после ратификације у скупштинама две уговорне стране и адекватне одлуке Савета безбедности УН.

ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ И ЗАКЉУЧЦИ

Република Србија остаје посвећена очувању мира и стабилности на Балкану. Споразум са косовско-метохијским Албанцима представља корак у том смеру. Мир и стабилности, као предуслови економског и друштвеног развоја, не могу се постићи грубим кршењем међународног права и гажењем свих правила и принципа по којима је до сада осигуравана регионална безбедност.

Од закључака Бадинтерове комисије до Резолуције 1244 СБ УН принцип територијалног интегритета бивших југословенских социјалистичких република увек и свуда је истицан као примаран. Једнострана одлука косовско-метохијских Албанаца и подршка коју су добили за овај акт од стране бројних међународних актера, увели су нас у нову фазу кризе, коју је сада неопходно превазићи.

Под нормализацијом односа Република Србија подразумева тражење решења које ће делимично уважити догађаје који су се одиграли од 2008. године, уз пристанак на регулисање питања међународног представљања и обезбеђивање јединствености и функционалности различитих система на територији Косова и Метохије, али и које ће се темељити на поштовању међународног права и бити у складу са бројним претходно донетим одлукама различитих међународних институција, а које су, често недоречене или чак међусобно супротстављене.

Покушај тражења одрживог оквира за Косово и Метохију, а имајући у виду све недоречености и супротстављености јесте сложен и незахвалан посао. Промовисаним приступом од стране Републике Србије наглашава се посвећеност дијалогу и тражењу решења. Нажалост, сведоци смо и бројних једностраних одлука привремених органа самоуправе претходних година и нарочито месеци, које не иду у овом смеру. С тим у вези, констатујемо и да ће институције Републике Србије морати да преузму бројне реципрочне мере, ако се са таквом мером настави.

 Др Душан Н. Пророковић, народни посланик, бр. тр. лег. 215 издат коме је престао мандат 11. 07. 2013. год.

У Београду 11. марта 2019.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Факти, 11. 3. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s