Тиосав Пурић: Женски лик наше судбине

Као супруге, као мајке, као сестре и ослобођене конкретног односа са мушкарцима, жене имају не само равноправно, него по природи ствари припадајуће место у самој бити сваког поретка у било ком времену

Са колико предубеђења се данас упуштамо у разумевање мушко-женских односа, речито говори чињеница о готово пламтећим конфронтацијама које су уследиле након последње акције коју су феминистичке активисткиње и активисти предузели у српској престоници, скрнавећи, наивно у настојању, и вулгарно у домету, споменике наше прошлости. Суштински, људима који и даље роне испод површине савремености, међу мотивима који су трајни стожери српске културе, ове борбе, након иницијалне бурне реакције, могу деловати страно као парадигма. Наравно, ваљало би одмах скренути пажњу да скоро оглашени примери отвореног насиља над женама који су се наметнули у српској јавности, и то као насиље које се еманира кроз сексизам, као случај, морају побудити гађење и општедруштвену осуду, уз пратећу примену закона.

У суштини, поимање мушко-женских односа као посебно категоризовани домен друштвеног, па и академског, фокуса, је код нас најпре увезено са запада, у поступку свеопште тежње за осавремењивањем материјалних оквира нашег друштва – економије и политичког поретка најпре, да би потом поболело од приближно сличних болести од којих болује схватање мушко-женских односа на западу. Када у Роману у Лондону Црњански описује енглеске војнике који добацују енглеским женама, видимо случај Строс-Кана, Монике Левински или скорашњих афера по Холивуду. Напослетку смо доспели до стереотипног односа Бебе и господина Попаре у култној серији Срећни људи. У том галиматијасу, поставља се питање докле се ради о аутентичном односу, а докле о мајмунисању запада.

Интересантно је да у српском искуству срећемо случај да је из истог пера саткана и Коштана и Нечиста крв. У првој видимо жену која је путања до трансцеденталног разумевања живота, у његовом интензитету и дубинама. Њој није дат психолошки субјективитет на начин на који ће то бити случај у Нечистој крви, али као у Његошевој Ноћ скупља вијека, видимо жену и Месец, венчане у један непролазни мотив српске књижевности – читај „мисли“ као такве. Са друге стране, исти писац је обделао лик Софке у Нечистој крви. И док у Коштани видимо лик жене који се од Циганке, дакле са једног друштвеног дна, уздиже до метафизичког поимања Месеца тј. једног посебног поетског наднаравног живота, дотле у Нечистој крви, као роману нашег модерног реализма, видимо жену, која у колоплету социјалних и политичких превирања, укљештена између пожељног (друштвеног) и жељеног (личног), долази до пада најпре кроз сопствене поноре, да би потом тај пад био запечаћен патријархалним односима и наслеђем нашег Југа, који тек извире из вековног турског ропства. Слично ћемо видети у највећем писцу српске и балканске еманципације, у Андрићу, који кроз лик Фате Авдагине, те лик оперске певачице Марте у приповеци Жена на камену, не само да теме о еманципацији жена поставља у фокус књижевног (дакле друштвеног) интересовања, него суштински кроз женску ћуд зарања у најдубље дотицаје проматрања људске судбине у једном егзистенцијалном смислу, тиме потпуно чинећи женско виђење света и живљење у свету не само равноправним, него самосвојним.

Знамо да је још Владета Јеротић, најављујући пропаст патријархата, говорио о томе како га ни сам није претерано ценио. И није ни чудо, јер у суштини разматрања, долазимо до тога да патријархат није одговор на онтолошке (унутрашње), него егзистенцијалне (спољашње) услове. Наравно, ако бисмо оставили по страни разумевање жене у нивоу културолошког наслеђа, Сабато нам нуди једно поприлично егзактно виђење разлога женске судбине, као посебне у западној историји, којој припадамо (иако припадамо њеној другости – другом Западу и другој Европи). Понирући у дубине историје, Сабато налази да је разлог преласка са матријархата на патријархат у суштини подстакнут променом економских односа, и да се дешава онда када је друштво са сакупљања хране, прешло на производњу хране. Не треба посебно напомињати да он овде изгледа, узима у обзир махом седелачке заједнице, које су фокусиране на производњу хране, за разлику од номадских заједница, па је зато имајући у виду оквире дугог трајања наше историје, овај пример разумевања и користан за Србе као словенско племе на балканском тлу.

Али на страну материјалистичко схватање историје, поставља се оправдано питање, да ли је патријархат као такав, наш, био усмерен на ниподаштавање женске фигуре? У вртложним односима моћи, неретко се дешавало последњих деценија да се фигура краља Милутина, коју је још Данте помињао у својој Комедији (изгледа да је његов лик западу инспиративан), користила, дакле, ради стигматизације српске културе, као природно мушке. Узгред је то било компатибилно са балканистичким стереотипима, који су у последњем веку, сведени на стереотипе о Србима. Па се тако верује да је краљ Милутин силовао девојчицу у средњем веку, и одатле се повлаче бог-зна-какве паралеле са актуелним тренутком.

Са становишта фактицитета је ово нетачно, али упркос томе згодно, јер би се онда могао заобићи аутентичан лик Симониде који срећемо у савременој српској поезији – конкретно у Ракићевој песми, у којој је један женски лик постављен у раван српске косовске судбине. Уосталом, однос краља Милутина и принцезе Симониде био је потпуно у складу са општом сликом брака у Европи, као дипломатског оруђа оног времена.

Но, вратимо се на патријархалне оквире српске књижевности – читај поузданог сведочанства егзистенцијалне актуелности у историји – чије  је дуго трајање неупитно уоквирило магистралне односе према друштвеним феноменима, међу којима је свакако и положај жене. Прво би ваљало истаћи, као најплеменитији, лик Бановић Страхиње, чији је однос према супрузи један од најлепших у оквирима светске баштине. Оно што је парадигматично у случају оваквог поетског исказа, јесте да је испеван у време када су по Европи жене гореле на ломачама, и то да је испеван од стране српског поробљеног сељака. Сам лик Бановић Страхиње, наравно представља изузетност, али изузетност која је утолико племенитија јер указује на императив безусловности мушког односа према жени, и то не на начин далијевски екстравагантан, него на управо онај који је испуњен вредношћу коју у коначници заједничке судбине мушкарца и жене представљају породица, дом, апсолутно заједништво. О томе говори песма довољније него било која даља елаборација.

Други случај јесте случај Мајке Југовића. Читава српска светосавска и косовска митологија устројене су по узору на библијске параметре у оквирима православне васељене. Ако је мотив Кнежеве вечере, конституисан онако како је конституисана  Тајна вечера; ако је Лоза Немањића приказивана како је приказивана Лоза Јесејева – не треба имати сумње да је мотив Мајке Југовића, чија је жртва принета на олтару српског отачаства, заправо жртва Богородице, која је остала без свог детета. Овај моменат је од кључне важности, јер ако православље прихватимо на начин на који га је Екмечић дефинисао, као окамењени четврти век, онда остајемо доследни схватању да је православље до нас донело хришћанство које је најближе оном катакомбном хришћанству, а управо је ова религија у првом реду нудила еманципацију женама и робовима, и то не унижавајући привилеговане, него нудећи смисаоно и суштинско уздизање потлаченима. Дакле то је нека врста онтолошке еманципације, која је кроз народну епику, кроз векове, нудила женама узоре, као што мора да су хватајући аутентични дах тренутка, а ослоњени на историјске мотиве, слепи гуслари призоре своје свакодневице уграђивали у своју поетику. Поетику којој су се дивили, не заборавимо, многи, од Гетеа, преко Ничеа и Достојевског, до Унамуна, у распону највиших домета европске цивилизације. Не заборавимо ни то да су Срби живели у реалности у којој је право прве брачне ноћи (iki keiyf) било реалност, што очитује једну врсту екстрема српске реалности.

Није згорег рећи, да док се на западном делу нашег континента, девојке третирају (што услед целибата који би нужно на женску лепоту морао гледати као на искушење, делимично услед доктринарне оданости телесној чистоти) у средњем веку, готово као нешто дијаболично, али свакако натприродно, у српском искуству тај дијаболични лик нема готово ни натруха присуства. У српском искуству, народни приповедач и гуслар, спремнији је да женама једноставно припише митолошка својства, како би приказао њихову недокучиву лепоту и неразумљиво велике способности, и оне побуде које изазивају у супротном полу. Оне не само да су аутентичне, него и слободне, и ослобођене. Када је „дјевојка бржа од коња“, она није од оца и мајке, но ју је у некој мини-космогонији сама природа родила. Не заборавимо да су важни конститутивни елементи управо елементи женских ликова (Анђелија у „Диоби Јакшића“, лик виле и лик мајке у песмама о Краљевићу Марку итд.) у српској епици и лирици уопште. Ту је и лик Косовке девојке која је јунацима једино уточиште и утеха, после судбоносног краха српског битисања. То је све добро распоредио Црњански у роману који носи назив наше историјске судбине, у Сеобама, у којој лик жене бива скоро синоним за дом. Без ње, ни дом не постоји. А за народ граничара, сеобника и путујућих трговаца, нема битнијег мотива у животу, нема веће сигурности од дома, тј. жене. Црњански то уједно тематизује као њен усуд, баш као што су сеобе наш колективни усуд.

Од Јелене Анжујске, преко царице Јелене, стижемо до монахиње Јефимије, чије дело, поред своје високе уметничке резонанце, призива и архетипски лик Одисејеве Пенелопе. Српска се култура има подичити монахињом Јефимијом, удовицом Угљеше Мрњавчевића, женом, као уметницом, већ у 14. веку. И кнегињом Милицом, као државницом. Европа је још имала да чека на Луиз Лабе и Марију Терезију…

Мало је познато да је Први српски устанак почео опсадом Сали-аге у Руднику. Овог кабадахију, устаници су најпре одлучили да сабију у ћошак и убију, јер су његова непочинства према српским девојкама била стравична и по чувству и заиста. Убио га је лично Танаско Рајић. Карађорђе је управо са овим разлогом имао намеру да му ни под условом да се преда, не поштеди живот.

Чучук Стана (Фото: Printscreen/ YouTube / Selo Sikole)

Од Првог српског устанка и Чучук Стане, српске хероине и хетеристкиње, коју је славила не само српска песма, него и читава Грчка, па закључно са хероином каква је Милунка Савић и многим нашим женама из Народно-ослободилачке борбе, српске жене су биле неретко у рову са својим мушкарцима, преузимајући тешко бреме српског усуда. Њихов положај био је утолико тежи, јер је био оптерећен мајчинским инстинктом, који не познаје мушки хибрис у бици. Јер мајчински инстинкт чини да увек половина читавог женског бића буде тамо где су јој деца. Утолико је њихово прегалништво и херојство веће. Утолико је лепше оно сећање на далматинске жене које Црњански призива у Коментарима Итаке, које дочекују Д’Анунцијеве протофашистичке трупе, моткама. Када се жене бране, то је као да се сама земља, само далматинско море и динарски крш буне и бране. То је последња линија одбране. Ту се брани, не само историја, него и једно безвремено право на постојање.

Изазови глобализације, до које нас историјски ход неминовно води, не нуде само западни комфор и сладострашће, него и изазове специфичног друштвеног развоја које прихватање западних светоназора са собом носи. Зато је немогуће западу да схвати Кину или Индију, као цивилизације са по милијарду припадника које имају сасвим стране цивилизацијске оквире вишемиленијумског трајања. Отуда произилази специфично исламско неразумевање са западом, које као гранично најдраматичније ескалира. Ми извесно долазимо из једне незападне историјске ауле, тачније из западне другости. Док је запад на ломачи спаљивао Јованку Орлеанку, чији је пут еманципације могао почети тек у тренутку када се обукла у витеза и почела крстити, дотле је византијска списатељица и принцеза Ана Комнина била инспирација и надахнуће највеће империје у светској историји, у чијем смо хладу и ми стасали. Остаје отворено питање колико је турског у нашем опхођењу, аутентичном према женама, имајући у виду да је турски милетски систем јасно правио разлике у обичајима, правима и обавезама који су припадали муслиманима и немуслиманима.

Зато је прелазак на нови вид друштвених односа драматичан. Зато су Надежда Петровић, Ксенија Атанасијевић и Милена Павловић Барили логичан след и ход српске историје ка својој аутентичној модерности, колико ликови секретарица у самоуправљачким предузећима представљају гротеску те еманципације, која би свакако као глобални процес уследила и без комунизма. Али то је друга тема. Главна је тема како данас одговорити на ове изазове.

Најпре треба евоцирати узоре. Узори за женску еманципацију, ако желимо да она буде суштинска, не могу бити пародијске псеудо личности са декадентног запада, налик породици Кардашијан. Не може нам се као модел идеалне жене нудити Мерилин Монро, јер Кенедију само фали турбан на глави, па да то евоцира онаква понижења каква су српске жене подносиле од сутона српске државности крајем 14. века, па до у освит двадесетог. Не може се нудити ни интернационалистичка формула која ће постављати право жене насупрот читавој једној традицији којој је племенит однос према жени, и женско право на самосвојство – иманентно – јер се тиме и на тај начин запада у гротеску и друштвену конфронтацију. Ми се морамо вратити нашим класичним узорима. Ако Његошева сестра Батрића, као узор за жене, са једне, а Бановић Страхиња, као узор за мушкарце у односу према женској природи, са друге стране, нису довољни свима и свакоме, као надахнуће, онда нам преостаје пластичнији пример, као образац.

Наиме, познато је да је Карађорђе убио брата. То је опште место, које се радо користи, злонамерно, како би се указало да је Карађорђе био прек. Ипак, некако се изоставља зашто је он убио брата. На самом почетку устанка, за који смо поменули да је иницијално ескалирао када је убијен Сали-ага, познат по својим непочинствима према женама, десило се да је у жару устанка, и Карађорђев брат, Маринко ударио на образ једне девојке, чија је мајка Карађорђу пришла и питала га: „Зар се за то боримо? Да нам ћерке злостављају наши уместо Турака?!“ Карађорђе је урадио шта се мора и шта налаже правда, уз помоћ једне чврсте гране и конопца. Без џебане. Онда је, говори предање, отишао својој мајци, тј. мајци свог брата. И питао је: „Шта би ти урадила човеку који је урадио … (то и то)“. Мајка каже: „То је за вешање“. Карађорђе рече: „Погледај кроз прозор“. Тамо је видела Маринка. И врбу са које је висио натегнути конопац.

Поглед кроз тај прозор, то је, наш, српски одговор, на нужност заштите жена, и на допуштање женама да буду не само равноправне него и самосвојне.  Наравно, то решење треба да буде у складу са захтевима епохе и универзалним вредностима људске судбине и живота, али постојано колико и одговор Карађорђеве мајке на постављено питање њеног сина, а нашег вожда. Јер и као супруге (Бановић Страхиња, Чучук Стана), и као мајке (Мајка Југовића), и као сестре (Анђелија), и ослобођене конкретног односа са мушкарцима (Дјевојка бржа  од коња, Надежда Петровић), жене имају не само равноправно, него по природи ствари припадајуће место у самој бити сваког поретка у било ком времену.

Аутор је извршни директор Центра за међународне односе и културну сарадњу

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s