Драган Милашиновић: Српско Косово између такси, Путина и протеста

Не треба имати илузију да се Вучић неће одрећи Космета ако му то гарантује макар и шест месеци продужетка власти, или имунитет од гоњења након што са ње оде

Извор: Informer.rs

УМЕСТО УВОДА ИЛИ ИГРА С ТАКСАМА

Просто је невероватно колико се дуго овај циркус са таксама на робу из Србије и БиХ користи за држање косовског проблема у фокусу пажње не само српске, већ и европске јавности. Да апсурд буде већи, вољом свих актера у овој јефтиној представи, те „таксе“ све очигледније постају „аргумент“ на коме се заснивају позиви за „хитно компромисно решење“ статусних проблема „Косова“. Без дилеме, ради се о примени матрици познате манипулативне стратегије „проблем-реакција-решење“, али толико банализованој да наликује представи за ретардирану децу. Без обзира да ли су толико сигурни да је Вучић са својим изборно-таблоидним механизмом довољно јак да им и са таквим „аргументима“ може изгурати причу, или настављају да отворено потцењују националне, интелектуалне, цивилизацијске и остале вредности српског народа, сигурно је да није било бесмисленије примене ове манипулативне стратегије („проблем-реакција-решење“) од кад је настала, односно препозната и праћена као таква. Ни смешније.

Јер, шта је проблем? Шта је његова суштина, са једне, и како се он представља у српској јавности, са друге стране?

Дакле, влада пара-државе „Косово“, коју Србија иначе не признаје али са њом тргује, једнострано је увела таксе (они кажу царине) од 100% на робу српског порекла, при чему није ни крила да су циљеви ове мере политички. Сам „премијер“ Харадинај, иначе изабран гласовима Вучић-Вулинове „Српске листе“, још у старту сулудо објављује да ће „таксе бити укинуте кад Србија призна Косово“[1] и тога се држи у контакту са разноразним западним преговарачима и емисарима, од америчког амбасадора Филипа Коснета, до европског комесара са добросуседске односе и проширење Јоханеса Хана. И они ту причу слушају са пуном озбиљношћу. Као и Вучић. Уместо да исмеје саму идеју стављања у однос једне баналне економске мере са статусним питањима и наложи Влади да јасним одговором заштити интересе Србије и српског народа на Космету (а ефикасни економски анти-протекционистички механизми постоје више од три века), Вучић покреће читаву своју манипулативну машинерију да меру Приштине покаже као страшан ударац српским економским интересима и претњу опстанку Срба на Космету. Лицитира се бројкама које Србија губи због ових мера, најављују празни рафови продавница у српским срединама на Космету, прети нестанком лекова итд.

Међутим, тај апокалиптични сценарио, уопште не смета Вучићу да истакне како неће бити било каквих реципрочних мера „јер Србија жели да остане поуздан партнер у региону и Европи“[2].

Занимљиво. Само, партнер коме? Харадинају? Тачију? Што би Европи, или региону, сметале уобичајене реципрочне мере? О идеалној прилици да Србија „таксе“ искористи за суспензију свих беспотребних уступака шиптарским сецесионистима током тзв. „бриселског процеса“ и враћање преговора под патронат УН, да и не говорим. Кад, ако не сад? Но, Вучић тога као да се не досећа. Уместо тога, он кукумавчи по конференцијама за штампу, поново оживљава своју причу о потреби „свеобухватног решења“ и „компромиса“ и глумећи некаквог балканског Гандија поручује:

„Још једном молим Албанце да схвате да нам је потребан мир, а не ескалација. Молим вас, повуците ове одлуке…”[3]

Али, шта не помиње Вучић? Шта не моли да буде повучено, а по српски народ далеко је опасније од „такси“ (тј. царина)? Не помиње недавно формирање тзв.“Војске Косова“, које је противно не само међународном праву и Резолуцији 1244., већ и самом „Уставу“ пара-државе „Косово“. Што је још занимљивије он укидање ове, чак и по шиптарским законима, противправне одлуке не поставља као услов за наставак дијалога, већ у обраћању међународним институцијама и „посредницима“ поручује да је довољно да таксе буду укинуте па да настави „преговарачки процес“. Чуди ли Вас то? Мене не. Још мање ме чуди што о тим темама ћуте и корумпирани полтрони из тзв. „Српске листе“, јер они су само део манипулативног механизма. Вучићеви прокуристи издаје Космета.

И зато, логично, Шиптари иду даље. Управо су двотрећинском већином у „скупштини“ изгласали статут „Трепче“, којим овај рударско-металуршки комбинат постаје власништво „државе Косово“. Помињање „Војске“ у српској јавности још је даље. Када на ред дођу „Газиводе“ ко ће се уопште сећати да је, и како, формирана „Војска Косова“. Све док нам се њени припадници не појаве на граничним прелазима. А кад се појаве, биће то још један јак аргумент Вучићу да нам је са Албанцима потребан „мир“ без обзира на цену.

И како време пролази све јасније постаје колика би сметња живи Оливер Ивановић био овом мрцварењу српског народа и Вучићевом поткусуривању са судбином Космета.

ПУТИНОВЕ КОСМЕТСКЕ ПОРУКЕ

Ма како звучало апсурдно највећу наду за очување Космета и превазилажење статуса западне колоније српски народ већ годинама не види у било ком домаћем политичару, већ у Владимиру Путину. Отуда су његов недавни контакт са Хашимом Тачијем у Паризу и одлука да одликује Александра Вучића, чија се „визија“ решавања косметског питања пре може назвати „проалбанском“ него српском, у делу српског народа пробудиле страх да Русија мења свој бескомпромисни став о статусу Космета. С тога је Путинову посету Београду овога пута уз традиционални осећај братске љубави према руском народу пратила и стрепња шта ће нам руски председник поручити о Косову и Метохији.

А он је био веома јасан и директан. И шта год значило његово одликовање Вучића, о чему не бих да овде да нагађам, Путиново инсистирање на Резолуцији 1244. и указивање на кршење међународног права од стране Приштине, било је својеврсно политичко увртање ушију српском председнику који једини валидни документ о статусу Космета као српске покрајине избегава и да помене. На заједничкој конференцији за новинаре Владимир Владимирович је формирање тзв. „Војске Косова“ назвао „провокативном акцијом“ косовских власти, „која представља кршење резолуције 1244“[4].

„Та резолуција не допушта постојање било каквих оружаних формација на Kосову изузев контингента Уједињених нација“[5] – упозорио је Путин, нагласивши да Русија дели забринутост Србије због таквог развоја догађаја, додавши да „нека раније донесена решења као да су имала за циљ да поделе српски народ.“[6]

Може ли јасније? Путин може. Подсетивши да је резолуцијом 1244. предвиђено да одређени број српских полицајаца и граничара може да буде на територији Kосова, Путин се запитао: „Где су они?“[7] – потенцирајући да је у случају Космета неопходна доследнија примена међународног права, као и је „ЕУ посредник, али да мало тога постиже.“[8] Заокружујући своје ставове о косметском питању Путин је још једном подвукао да Русија подржава обострано прихватљиво решење за Kосово на основу резолуције 1244. Савета безбедности УН. In medias res.

Путинов наступ био је, у политичком смислу, поред осталог и несумњиви позив Вучићу да преузме дипломатску иницијативу и тежиште активности око Космета пребаци у Савет безбедности УН, али Вучић као да га није чуо. Загледан пред себе док је Путин говорио, у свом обраћању по питању Космета захвалио се Русији на подршци, али ни једном речју се није дотакао Резолуције 1244. на чијем је поштовању Путин толико инсистирао. Не чини то ни данас. Ни он, ни гласноговорници његовог режима. И то је порука, зар не?

ПРОТЕСТИ И КОСМЕТСКО ПИТАЊЕ

Протести против Вучићевог режима добијају на масовности не само у Београду, већ захватају и све градове Србије. Протести свакако нису спонтани, како се организатори труде да покажу и већина грађана је свесна тога, али смрад Вучићеве партијске диктатуре у којој се неистомишљеници отворено третирају као грађани другог реда (и то од оних који или мењају партије као чарапе, или до уласка у СНС нису имали ни честито завршену средњу школу, а сада су директори, секретари, министри и остала свита), је толики да излазак на протест постаје питање части.

У том контексту истицање у први план медијски познатих личности попут глумаца Сергеја Трифуновића или Николе Која, показује се као пун погодак стварних организатора и финансијера ових протеста. Ко ће боље одглумити народне трибуне ако не глумци. Такође, њихови наступи показују дозу политичке лукавости, па и мудрости, што показује да се са њима убрзано ради и на том плану, и да нема само Вучић стране саветнике. Позив Николе Која опозицији да напусти Скупштину ударио је у темеље Вучићеве симулације демократског легитимитета, а његова намера да обилази округе по Србији јасно показује да је препознао опасност и да ће се борити свим средствима.

То је показало и невиђено медијско черечење Сергеја Трифуновића у тренутку када је болесни режим спознао да ће он наследити мртвосаног Сашу Јанковића на челу „Покрета слободних грађана“. Но, сви ти напади овога пута биће контрапродуктивнији за режим него икада раније. Не само зато што ће, када се љигава политичка судопера (која ни не зна колико је партија променила да би увек била на власти и која се, на крају, није либила ни да ишчлани из сопствене странке како би ушла у Вучићеву), устреми на омиљене ликове са екрана симпатије народа увек бити на страни екранских јунака, већ и зато што им „лов“ на њих одвлачи пажњу и енергију од суштине. Јер, ма како у овом тренутку били опасни по режим, нови председник Србије тешко да ће постати Сергеј Трифуновић или Никола Којо. Али, Вук Јеремић, рецимо, веома је вероватни кандидат.

Но, шта све то што се догађа на улицама градова Србије значи за решавање статуса Косова?

Прво што је очигледно јесте да по том питању нема јединственог става нити у опозицији, нити међу онима који протестују против Вучићеве све очитије диктатуре. Ти ставови нису само несагласни већ и дијаметрално супротни. Симпатизери Двери и интелектуални круг који се скупља око „Пешчаника“ сигурно неће по питању Космета наћи заједнички именитељ, иако према рушењу Вучића могу показати исту страст. Истина, тај заједнички именитељ немају ни, рецимо, Зорана Михајловић и Ненад Поповић а министри су у истој влади, али то је нешто друго. Њих уједињује ауторитет председника и зов функције. Но, на улици ствари не функционишу тако, посебно кад их финансира Запад, и без јасног идеолошког одређења према питању Космета сада у неком будућем тренутку ствари могу ући у хаос који ће Србију лишити могућности да о Космету уопште разговора.

Такође, не треба имати илузију да се Вучић неће одрећи Космета ако му то гарантује макар и шест месеци продужетка власти, или имунитет од гоњења након што са ње оде.

Отуда је став који за сада преовлађује код видљивих организатора протеста „да је најбитније сменити Вучића, па се после организовати даље“ не само политички незрео, већ се брзо може показати и као веома опасан по веома важна национална питања попут статуса Космета, односа према Републици Српској, чланства у НАТО итд. Статус Космета биће сигурно прво „нападнут“.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Увођење „такси“, једнодневни боравак Путина у Београду и све масовнији антирежимски протести грађана Србије, догађаји су који, осим временске подударности, наизглед немају додирних тачака, мада сваки од њих, на свој начин, може усмерити решавање статуса Космета у одређеном правцу.

Тешко је отети се утиску да је под сенку испразне приче о „таксама“ српски режим гурнуо своје неадекватне реакције на незаконито формирање „Војске Косова“ и обзнањену намеру Албаније и тзв. „Косова“ о укидању међусобних граничних баријера, као и евидентну немоћ ЕУ да приволи власти у Приштини на било какву кооперативност. Не сме се пренебрегнути ни да је Рамуш Харадинај, човек који је очигледно преузео улогу лошег момка у овој бљутавој представи, на место „косовског премијера“ изабран гласовима Вучићеве „Српске листе“.

Иако је објављено да су након увођења такси министри Српске листе у Харадиновој влади поднели колективну оставку, дана 2. 2. 2019. године Харадинај је обзнанио да је сменио министра пољопривреде Ненада Рикала[9] јер је то био услов да Социјалдемократска партија Kосова у „скупштини“ гласа за усвајање буџета за 2019. годину. Уместо њега поставио је Бобана Станковића из Самосталне либералне странке, која у „скупштини“ има једног посланика, председника Слободана Петровића. У вези с тим догађајем и Српска листа и несрећни Рикало, кога су као министра ономад РОСУ специјалци избубетали у Митровици, дали су саопштења, али нису нам објаснили најважније. Како је Харадинај могао сменити некога ко је већ одавно поднео оставку? Дакле, прича о оставкама била је само још једна фарса „Српске листе“. О спремности тог Бобана Станковића да у овим условима прихвати место Харадинајевог министра заиста је дегутантно да говорим. Но, све је то матрица Вучићевог односа према косовском проблему…

На крају вест која се емитује управо док пишем ове редове. Вучић је телефонски разговарао са Федериком Могерини и опет поновио:

„Застој у дијалогу Београда и Приштине може бити превазиђен само када Приштина укине таксе на српску робу и престане са провокацијама.”[10]

Војска нек им остане, а ЗСО смо очигледно већ заборавили! Благо нама, за њега, Вучића…

Опрема: Стање ствари

(Српски став, 9. 2. 2019)


[1] http://rtv.rs/sr_ci/politika/haradinaj-ponovo-takse-se-ukidaju-kad-srbija-prizna-kosovo_986212.html

[2] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/3329829/vucic-upoznacemo-svet-s-necivilizacijskom-odlukom-pristine.html

[3] Исто

[4] https://www.kurir.rs/vesti/politika/3191117/putin-u-beogradu-o-rezoluciji-1244-a-gde-su-srpska-vojska-i-policija-na-kosovu-pristinske-provokacije-propala-su-stvar-evo-sta-kaze-vojni-analiticar

[5] Исто

[6] Исто

[7] Исто

[8] Исто

[9] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:775064-Haradinaj-smenio-Rikala-zbog-budzeta

[10] https://www.skandalozno.net/telefonski-razgovor-vucic-mogerini-zavrsen-dijalog-samo-kad-ukinu-takse/

 

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

2 replies

  1. Богу хвала да неко најзад пише стварно о КиМ – заправо о војсци терориста – која никоме не смета, па чак ни Вучићу.
    Ко је бре овде луд? Какве таксе – укидање терористичке војске је услов свих услова за било шта.

    Свиђа ми се

  2. Одавно нисам био сагласан са једним текстом од првог слова до последње тачке. Овај пут јесам. Било би добро да се свако од нас потруди да овај текст прочита што више познаника, пријатеља, рођака…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s