Славко Живанов: Евангелие от Вучича

Руски тим одиграо је лакшу тренинг утакмицу и постигао циљ, док се српски тим изломио на терену и сам себе потпуно декласирао. Заправо, српска позиција била је бедна

Извор: Између сна и јаве

Дуго најављивана и са српске стране с одушевљењем дочекана посета председника Русије, Владимира Путина завршила се без великих изненађења, без великих преокрета, што је иначе, објективно, и очекивано. Оно што није било очекивано представља подужи списак сабласних компромитација, бламова и срамоте које је српска власт приказала показујући се у својој нагости примитивизма, прoстаклука и напредњачке имбецилности. Такође, по ободу овога догађаја, у пољу онога што јесте секундарно или чак терцијално, виђено је Вучићево право грабљење што дневнополитичких, што страначких поенчића. Кад је реч о Путину, он је секундарне бенефите убрао углавном на спољнополитичком плану, али не само тамо.

Апстрахујући основне, суштинске домете ове посете, могло би се у једној реченици рећи да су двојица председника одлучила да спољнополитичком тактиком ојачају сопствени унутарполитички положај. С том разликом што је Путин то чинио из државних разлога, разлога који су синхронизовани са стратешким руским државним и националним интересима, а Вучић је то чинио из пуког властољубља, странчарења и бизарног приватизовања општег у корист личног интереса. И у томе се огледа и сва беда и несрећа малих народа у покушају да се они такви какви јесу, учине већим јер су у друштву великих, јаких и поштованих. Дакако, кад се о Србима говори као о малом народу, мисли се, пре свега, на руководство које га представља.

Питање чији одговор, како се то каже, вреди милион долара, постављено је такорећи откад је у етар емитовано да ће Путин одликовати Вучића Орденом Александра Невског, а гласи: „Што то Русији треба?” Шта Русија тиме добија и чиме је то диктатор Вучић заслужио? Ово питање сада је актуелизовано и појачано и није једноставно на њега одговорити, јер се разлог не дефинише кроз некакву метричку конотацију, нити објашњава каквом најједноставнијом конкретношћу, попут базе, гасовода, приступању ОДКБ… Посета Путина не би требало да буде мистериозна јер треба имати у виду да је борба за остваривање руских стратешких интереса континуирани динамички процес. То чине све силе на планети, а Русија особито, и Путин особито, јер нема бољег примера у савременој историји човечанства како једна суперсила континуирано, динамично јача свој утицај корачајући углавном малим корацима и служећи се грешкама непријатеља, што чини суштину руске тактике. Дакле, ова посета представља малу степеницу ка осигуравању руског присуства на Балкану, а имајући у виду и политички тренутак у којем је изведена, можемо да истакнемо и да овакав маневар највише боли моћне руске непријатеље.

Друго, ваља нагласити да се Русија не меша у унутрашња питања суверених држава, а особито то неће радити у случају Србије, не због тога што је Србија суверена, јер то није, него због тога што је Русија сматра сувереном. Зато руска администрација поштује и уважава сваку власт у Србији, па била она макар и оваква какву имамо. Очекивања да ће Русија, по угледу на западне империјалисте, имати политичке фаворите, и своје диверзанте у Србији нису утемељена. Јер, интерес Русије није да има добре односе са неком политичком организацијом или структуром у Србији, већ је њен интерес да негује дугорочне чврсте пријатељске и коректне односе са Србијом, ма ко у њој био на власти. Дакле, и на овом примеру видимо да таква политика пре свега води рачуна о сопственим стратешким интересима који су у складу и са нашим интересима.

Треће, НАТО агресивно покорава Балкан и било би неодговорно да Русија дигне руке од једине државе на Балкану чије становништво презире НАТО, готово као и Руси. И зато, ма колико велеиздајничке српске власти шуровале са монструмима из англо-саксонских окупаторских армија, Русија неће игнорисати већинско расположење и однос српског народа према НАТО. То је за Русију потенцијал, а за Србију нада.

Посматран парцијално, међутим, овај тренутак за Русију не значи пуно. Могли бисмо чак да се делимично сложимо са русофобима и кажемо да је ова посета Путина непотребна и сувишна, те да много више помаже Вучићевој политичкој стабилности, него што доноси корист Русији. Али, истовремено посета и за Путина носи веома повољну конотацију. Вероватно никада нећемо сазнати шта је све Путин донео и однео овом приликом. Али чак и руски медији су као топ-тему пренели да је Путина дочекало „око 130 хиљада Срба”, да је „посетио Храм Светог Саве”, да су га дочекали „мигови који су испоручени из Русије”, да је „возио Вучића у свом аутомобилу `Аурус`” и да је „добио на поклон шарпланинца Пашу”, а тек негде при крају извештаја су цитирали Вучића („како је најавио председник Вучич” (sic)) о некаквом обиму сарадње између Русије и Србије у износу од 200 милиона евра са танденцијом да то достигне 600 милиона, што је, иначе у доброј Вучићевој пракси да ће све бити много боље, али само што није. Дакле, ни руски медији нису навели ништа што би мирисало на епохално откровење и помак у руско-српским односима, него су се задржали на маркетиншко-пропагандној фази Путиновог активизма у којем се обично фотографише до пола го, а са штапом за пецање или снајперском пушком у руци, у зависности од потреба које намеће маркетинг кампања.

Најпростије речено, или фудбалским речником објашњено, руски тим одиграо је лакшу тренинг утакмицу и постигао циљ, док се српски тим изломио на терену и сам себе потпуно декласирао. Заправо, српска позиција била је бедна.

Полазећи од тога да је митинг добродошлице Путину заправо био искривљен одраз у огледалу суботњих протеста незадовољних грађана који је требало да покаже да Вучић може да доведе више грађана у Београд од опозиционих лидера, грађанских удружења и свега осталог што стоји иза покрета „Један од пет милиона”, па преко колоне, шетње, транспарента на челу колоне, слогана „Један од 300 милиона”, па све до повика „Ђиласу – лопове”. Све то, било је с намером да се карикирају грађански протести, да им се изгради контра-тег, односно да се Вучићу, који је у озбиљном нокдауну, макар купи време. С једне стране огромна политичка фигура Путина, с друге стране масован митинг требало је, по Вучићевој замисли, да му обезбеди функционалну платформу за спасавање, барем за догледно време.

Други, веома важан сегмент утицаја посете, Вучић би хтео да оствари у свом статусу према тзв. западним силама. Очевидни су нервоза, затегнут однос, топло-хладна релација Вучићевих дојучерашњих ментора са запада према свом дојучарашњем најбољем ђаку. Нема више хвалоспева и ода Вучићевој „демократској“ и „доброј“ владавини. Све је више критика и опомена и зато Вучић намигује Русији тако да то примети ЕУ и Америка. То је заправо само његов трапав, и веома примитиван покушај да симулира балансирање између Русије и НАТО. Јасно је да на Западу нису одушевљени стотином хиљада људи који су дошли да поздраве Путина. Ту се Вучић дебело преиграо и то му сасвим сигурно неће бити опроштено. Јесте митинг био због Вучића, а не Путина, али то не зна ни јавност у Русији, а још мање мњење у ЕУ, Британији или Америци. Сада треба тим русофобима објаснити ерупцију српске русофилије, земље која не хрли ка Русији, него баш ка ЕУ. Међутим, канџе у којима су владајуће елите у Србији толико су јаке, да западне силе немају чега озбиљног да се плаше. Зато је овај Вучићев маневар преписан из одавно испричане бајке о непознатом „јунаку“ који је плашио мечку решетом. Додуше, можда у озбиљност те претње може да поверује само Вучић и његов стручни тим шумара, неуротичара и сецикеса, али Запад ће брже у Србији наћи новога калифа, него што ће овај стари стићи да покупи кофере.

Но, све ово речено није тајна. То је видљиво свакоме ко заиста може да сазна и разуме шта чита. Исто тако, све то није непознато ни Путину који је господствено истрпео Вучићево безобразно и простачко инсистирање да се ипак обрати напредњачкој страначкој публици, па је чак оћутао и наговарање патријарха Иринеја да се овај укључи у ову скаредност. Мало је рећи да се на лицима руске делегације могла препознати фрапираност аматеризмом и хаотичношћу протокола као и неприхватљивом количином импровизације. Гунгула, гласна музика, размена поклона на ливади, урлање гомиле, помахнитали полицајци који јурцају да ухвате селфи с Цецом, па и Цеца као таква, клиберење Маје Гојковић и Селаковића, само су делићи мучне атмосфере…

Посебно место у хепенингу имали су и великодостојници СПЦ. Ономад су Тома Николић и патријарх Иринеј, такође утиснули каменчиће у мозаик и симболично започели рад на њему. Било је то крајем маја 2017. године. Иако је тада обећано да ће се мозаик радити осам месеци, сада видимо да завршетак касни само годину дана. Но, у складу са пословицом „боље икад него никад“, последње камичке зацементирали су: опет патријарх, а уместо Томе, Путин и Вучић. Ваљда је овим последњим утиснућем, мозаик сасвим завршен. Одмах потом видело се и чуло да патријарх Иринеј истиче да ћемо бити „веома благодарни”, за помоћ коју нам је Русија дала за изградњу храма, мада је снимак чудно монтиран и сецнут, као да је, не дај боже, патријарх затражио још новаца, а неко касније, у монтажи, сматрао да то не би требало да остане забележено, па брже-боље налепио футур „бићемо благодарни“, на перфекат „дао донације“. Разумели бисмо и да је патријарх пао на колена пред Путином замоливши га да учини све што може не би ли сачувао српске светиње на Косову и Метохији, да не дозволи да се откине део свете српске земље, али изгледа да се у том тренутку није сетио ничег битнијег од долара или евра. Због тога је ваљда и свечана делегација СПЦ бирана пажљиво. По критеријуму политичке коректности и подобности како се не би Вучићу учинила каква непријатност у виду помињања целовитости, интегритета, неповредивости државних граница, суверенитета Србије и очувања Косова и Метохије у саставу Србије. Да је било друкчије можда би се неки владика, с вишком угледа у народу, а мањком полтронизма дрзнуо да саопшти какву болну истину и каже шта заправо Вучић ради Србији и њеним грађанима. Због тога је све превентивно умивено и хендловано са све врхом СПЦ и њиховом благодарношћу за донације. То се ваљда крсти компензацијом.

Многи, додуше, ништа од наведеног нису приметили, а и да јесу не би им засметало. Вучић, први, више воли да верује у своје представе неголи у објективне догађаје. Милија је срцу лепа неистина, него ружна истина. Зато ће, сасвим сигурно, наставити даље охрабрен наводно још једном извојеваном победом. Но, и у тој рачуници има једно огромно „Али”, које „девојци срећу квари. То „Али” кад је реч о митингашима говори да подршка коју неко добија компензирајући је са 1500 динара или пет литара млека, колико су митингаши добијали, или подршка која је обезбеђена на основу претње отказом у јавном предузећу или управо добијеним радним местом на одређено време и за минималац, није поуздана гаранција квалитета лепка за фотељу. Морао би Вучић да се подмаже много ефикаснијим средством ако би желео какву јачу гаранцију за дугогодишњу владавину.

Сасвим је извесно да је у Београд организовано доведен велики број људи, сасвим је могућно да је тај број већи од седамдесет хиљада, а да је на митингу било више од сто хиљада. Извесно је и да се нико тим људима није обратио и да су сви они дошли да отпрате дочек Путина преко видео-бима, рецимо. Многи од њих сасвим сигурно би све то радије гледали, уколико би уопште пратили, из својих кућа, а уз телевизоре. Али, активисти СНС им то нису дозволили. Потерали су из унутрашњости људе, такорећи голе и босе који су у Београд стигли невољно или несвесни улоге која им је додељена. Некима су дневница, сендивич и пет литара млека били довољна награда, а множина је боравак на митингу имала као радну обавезу. Дакако, било је и нешто оних, сигурно мање од пет одсто, који су ту били вољно и свесно, орни да покажу своме вођи колико га воле и колико су му лојални. Они нису ни голи ни боси јер су се током те љубави дебело нафатирали. Али, чак ни они, врло брзо, неће гласати за своје садашње божанство. Заправо, они ће га се међу првима одрећи са гађењем и тврђењем да никада о њему нису казали лепу реч, упирући поглед у неког наступајућег, грабећи да дохвате баш његову, нову чланску карту.

Из ових разлога читав догађај ствара мучну слику у којој је домаћин, српска страна, користећи државне ресурсе, трошећи државни потенцијал, унижавајући и грађане и традицију и државу заправо опет откинуо и згазио добар део боље будућности. Учинили су то због краткорочне страначке користи која ће изветрети већ до следећих избора. Остаће само срамота и презир.

Опрема: Стање ствари

(Између сна и јаве, 21. 1. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Ово је за рубрику „Забрањено за оне ИЗНАД 12 година“

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s