Руска народна линија и Стање ствари: Балкански клуб у Београду

На састанку закључено да патријарх Кирил не брани само интересе РПЦ, већ и канонски поредак Православне Цркве у целини

Фотографије: Руска народна линија

(Руска народна линија, 25. 10. 2018)

Први састанак Балканског клуба одржан је 23. октобра у Клубу књижевника Србије. Балкански клуб ради око две године у виду размене стручних мишљења, о одређеним питањима хуманитарне природе са стручним мњењем важним за савремену Србију као и државе везане на овај или онај начин са српским светом.[1]

Основу за ова разматрања поставили су „Руска народна линија“ и српски сајт „Стање ствари“. Неки од ових текстова укључени у збирку чланака „У европском бурету барута“, која је објављена као посебна књига издавачког одељења Сверуског друштвеног покрета „Православна Русија“. Састанак Балканског клуба био је и представљање зборника, и сусрет аутора са београдском публиком. Тема састанка била је разумевање сукоба између Цариградске и Московске Патријаршије, како у контексту геополитике, тако у контексту погледа на свет.

Треба рећи да је београдска православна интелигенција показала разумевање за оно што се дешава и недвосмислено је показала солидарност са Руском Православном Црквом по питањима одбацивања делања Фанара, у кризи која се пред нашим очима одвија у Православној Цркви.

Председавајући састанка, заменик шефа трезора Русије, Александар Георгиевич Михајлик, дао је тон размени мишљења, наглашавајући да су плодови активности одређених центара геополитичке моћи, који манипулишу хуманитарним питањима, потпуно недвосмислени. Памтимо како су, под оправданим изговором, покренути механизми који су уништили читаве државе, доводећи милионе људи у патњу.

Тему перцепције међуцрквеног конфликта у контексту покушаја демонизације Русије развио је у свом иступању председник Надзорног одбора Сверуског друштвеног покрета „Православна Русија“ Михаил Михајлович Иванов. Посебан нагласак стављен је на чињеницу да су политички технолози који раде са јавним мњењем променили тактику. Сада то није само руски народ који се демонизује, као наводно носилац одређених квалитета, који су са тачке гледишта идеологије политичке коректности позиционирани у својству атрибута својствени одређеним „силама друштвеног зла“. Сада се руска држава и њене институције демонизују. Московска патријаршија се представља као једна од институција наводно „погрешно уређене државе“.

Користећи ову прилику, примећујемо да напори наших идеолошких непријатеља, који имају за циљ измишљање одређеног информативног фантома, често доводе до нечега што је дијаметрално очекивањима политичких технолога. На пример, покушаји представљања председника Русије као „тиранина и деспота, који гази  темеље друштва, скројеног према обрасцима либералне демократске идеологије“, не доводе до смањења популарности нашег лидера, већ управо до супротних резултата. Срби, који су били дубоко разочарани самим принципима парламентарне демократије, напротив, с искреним одобрењем реаговали су на чињеницу да је Владимир Путин учвршћивао вертикалу власти.

Исто се може рећи и за покушаје да се Московска патријаршија представи као сила која увек и свуда спречава јачање духа толеранције и обнове. Кампања има за циљ стварање слике о РПЦ-МП-а у главама потрошача информативних производа – као да је наводно нека врста „опскурне структуре која прислужује сатрапима“. Међутим, ова кампања доводи до неочекиваних ствари за саме агитаторе: људи, уморни од бескрајних промена и тзв. „толеранције“, виде баш конзервативизам и монархизам, иначе нераздвојне од РПЦ-МП, као безусловно позитивне квалитете.

Тему менталног замора појединца и целог друштва од свега што доноси непрекидно убрзање промена које се јављају у свим сферама људског живота отворио је у свом говору председник Одбора повереника Сверуског друштвеног покрета „Православна Русија“ Сергеј Виталијевич Смирнов.

Атмосфера сталног „обнављања интерфејса“, која треба да се покаже управо као та културна традиција која ће, између осталог, осигурати одрживост спољашњег света – као један од фактора одржавања унутрашњег света. Ова околност доприноси чињеници да се поглед на свет, који је скоро свуда везује за Васељенску Патријаршију, испоставља неупоредиво рањивијим у очима православних конзервативаца него конзервативни ток Московске Патријаршије.

У извештају помоћника главног и одговорног уредника „Руске народне линије“, Павела Вјачеславовича Тихомирова, основна мисао била је да се сукоб, који се одвијао као резултат украјинске кризе, теоретски може пренети из политичко–канонског плана у раван погледа на свет[2]. То јест, за највећи део црквених православних хришћана – како у Русији тако и Србији – Константинопољ ће асоцирати на оно што се условно може означити као „Православље-light“[3]. Заузврат, Московска Патријаршија може постати та реална снага која ће бранити норму, која одговара светоотачком схватању саме суштине спасења.

У том случају, симпатије православних хришћана, не само у Србији, него и у Грузији, па чак и у Грчкој, биће на страни Руске православне цркве, а не Фанара.

 

Што се тиче Васељенске патријаршије уопште, и патријарха Вартоломеја посебно, у круговима српске православне интелигенције никаквих илузија нема и никада их није било. Овом је у потпуности посвећен говор познате православне новинарке Наташе Јовановић.

Препуна сала у којој се одржавају – за Београд – традиционални сусрети са писцима, живо се одазивала на мирне, али снажне речи Наташе Јовановић, коју је истакнути философ савремене Србије, Предраг Драгић Кијук, назвао „српском Јованком Орлеанком“.

Наш редовни аутор Ранко Гојковић је у свом говору нагласио значај „народне дипломатије“ у српско-руским односима. У иступању је била истакнута чињеница да, нажалост, званична лица која представљају Русију у Београду (као што је некад било са званичним представницима Србије у Москви) не обраћају увек дужну пажњу на то; да су наши народи блиски баш захваљујући очувању православног и патриотског духа.

На пример, руски штанд Сајму књига у Београду изазива осећај збуњености. Сајам књига у Београду – то је највећи догађај године у културном животу не само Србије, већ и целог простора бивше Југославије (а можда и на Балкану као целини).

Ранко је са горчином приметио да се он, као искрени пријатељ Русије и поштовалац њене историје и културе, јако застидео што је на овом догађању штанд руске литературе био тако скромно представљен. А у српском народу је уобичајено рећи да је „Бог на Небу, Русија на земљи“. За овакву изреку не зна ни један други народ на Земљи.

(Следећа два дана нашег боравка у Београду проведени су на Сајму књига. Тамо, на овом аутентичном фестивалу штампане речи, било је много узбудљивих састанака, који захтевају посебан детаљан разговор. Многи штандови српских издавача преобраћали су се у дискусионе трибине, где су жестоко разматрана питања која представљају главни, водећи део руске литературе. Организатори руског штанда – због комплексних разлога – нису поставили такав задатак пред себе.)

Друга, важна тачка у Ранковом извештају била је процена неодговорних корака патријарха Вартоломеја. С обзиром да треба разумети да је Фанар заправо само средство америчког геополитичког рата против Русије, постаје јасно да патријарх Кирил не брани само интересе РПЦ, већ и канонски поредак Православне Цркве у целини.

Схватајући ово, осећамо горчину од тога, јер се гласине о контактима највиших представника ОВЦС[4] са представницима Ватикана у тренутној ситуацији виде као „аутогол“.

У току презентације, стручњацима и преводиоцима који су активно учествовали у раду Балканског клуба додељене су дипломе Сверуског друштвеног покрета „Православна Русија“ и то: Николи Н. Живковићу, Огњену Војводићу, Дарославу Гужвићу, Александру Лазићу, Срђану Крунићу, Зорану Чворовићу. Меморијалне медаље су додељене: Наташи Јовановић, Ранку Гојковићу, Јовану Хонди и Николи Дробњаковићу.

Помоћник главног и одговорног уредника „Руске народне линије“ Павел Вјачеславович Тихомиров, из Београда

Са руског посрбио: Дарослав Гужвић


[1] Прим. ДГ: Треба са „српским народом“. Руси под „руским светом“ подразумевају сав простор где су настањени – Русију, Украјину, Казахстан, Белорусију, Естонију итд. Пандан томе је српски народ у Србији, Републици Српској, БХ Федерацији, тзв Македонији (Северној!!!), Хрватској, Црној Гори….

[2] Прим. ДГ: Идеолошку раван – идеолошки план.

[3] Прим. ДГ: Асоцијација на Coca-Cola light (лаки напитак Кока кола без шећера, заслађен вештачким заслађивачем без калорија) је очигледна.

[4] Прим. ДГ: ОВЦС – Одсек спољних црквених веза Московске патријаршије (црквена дипломатија), на чијем је челу митрополит Иларион (Алфејев).


Прочитајте још



Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , , , , , , , ,

1 reply

  1. Драги Дарославе, Христос се роди! Славите! Не совсем точно твоё осмысление Русского Мира. Русский Мир – это не обрубок Российской империи (т.е. совокупность территорий б.советских республик, выкроенных коммунистами из пространства Империи (б УкраинскаяССР, б. Белорусская ССР, частично Казахская ССР и т.д.) Как раз русский мир – это носители идентичности Русской, где бы они ни жили, и какой национальности бы они ни были. Может быть Славянин, но „совецкий“ или космополитичный (как ваши „югословены“), а может быть Еврей, Татарин или Армянин по крови, но при этом Русский по самоидентификации.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s