Владимир Димитријевић: Записи испод етикете или Одговор поверенику за заштиту равноправности (2)

Доносимо други део одговора др Владимира Димитријевића на „мишљење“ Повереника за заштиту равноправности

Владимир Димитријевић (Извор: Интермагазин)

Чиме се бави повереник за заштиту равноправности?

Бранислав Ристивојевић је редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду. Налазио се на челу Катедре за кривично право и криминологију, а недавно је постао и декан. Некад је био и народни посланик, шеф посланичког клуба, председник два скупштинска одбора (за законодавство и за правосуђе и државну управу), саветник председника владе. У орвеловској Србији у којој живимо, професор Ристивојевић jе, због слободно израженог научног и стручног става,  изведен пред Виши суд у Новом Саду. На суд га је бачен одлучним рукама Повереника за равноправност, и жена судија/ судиница/ судијка ( бирајте шта вам се свиђа, у складу са новоговором „родне равноправности“ ) је донела пресуду: Ристивојевић је крив зато што је својим текстом „Насиље у породици и насиље над пороцицом“, објављеним на сајту Нове српске политичке мисли, наводно дискриминисао жене на основу пола и ЛГБТ популацију на основу сексуалне оријентације. Суд је, због тога, «забранио туженом да убудуће у јавним гласилима и другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности износи ставове којима се омаловажавају жене и припадници/це ЛГБТ популације и подржавају предрасуде према овим друштвеним групама». Туженом је наложено да о свом трошку објави ову пресуду на сајту НСПМ или дневном листу са националним тиражом.

И тако смо се, како би рекао Миша Ђурковић, вратили у 1947. годину.

Тим поводом, потписник ових редова је разговарао са Ристивојевићем, који је врло јасно рекао на чијој страни стоји Повереник за заштиту равноправности, још један фалангиста неолибералног бољшевизма.

Ристивојевић се прво бавио питањем „политичке коректности“. Рекао је:“Политичка коректност је збирни назив за, пореклом америчка, ограничења слободе говора која су створена по узору на онe која су некад постојала у комунизму. Као и друга сродна ограничења, нису успели да је „запате“ у матичној земљи јер она изузетно цени слободу говора, али је успешно пресађенa у државе у којима сопствене владе немају снаге да се одупру отровним плодовима Сорошевог новоговора. Оно што није довољно добро за Америку изгледа да јесте за ЕУ, и посредством ње за Србију. Политичка коректност се у суштини своди на механизме самоцензуре или цензуре којима се ограничава шта се може говорити, рећи или саопштити, о чему се може причати, дебатовати, аргументовати и слично. У појмовно родословље политичке коректности посвећене су речи које сликовито оцртавају табу теме савременог политичког система. Неке од тих нових речи и израза већ су постали део језичког арсенала у службеном говору модерних либералних демократија и имају јаку језичку и емотивну тежину. Тако нпр. изрази или речи као што су „људска права“, „толеранција“, „мултиетничко друштво“, „различитост“, постали су део новог дискурса. Добар део ових израза су нејасни и неодређени, у неким случајевима представљају чак варварско насиље над језиком (нпр. силовање српског да по сваку цену свака именица има женски граматички род), али су звучни и, што је најважније, имају статус посвећеног и самим тим недодирљивог говора. Није ни чудо да их је Гелен, поредећи их са вером, назвао „нова хуманитарна религија“.

Ристивојевић је објаснио каквој религији припада Повереник за заштиту равноправности и иже с њим: Заиста, политичка коректност је током времена постала тако снажна да је устоличена у једну врсту цивилне религије Европске Уније, а ова у неку врсту секуларне теократије. Она се од заједнице држава истих интереса, која је некад можда и имала морално право да се назове либераном демократијом, претворила у нарочиту врсту верско-политичког парасистема. Њена религија исповеда безусловно и беспоговорно веровање у мит о ЕУ као колевци слободе, генератору правне државе и друштву отвореном за слободан ток и размену људи, роба и идеја. Своје порекло и изворе ова нова секуларна религија открива у својој суманутој тежњи за опонашањем хришћанског учења о предестинацији или исламског учења о кадеру. Подсећамо да је су то верска учења по коме су сва дешавања унапред предодређена Божјом вољом. Предодређеност, истина, не искључује потпуно слободну вољу и слободу деловања. Међутим, она их ограничава и подређује Божјој вољи и Божијој милости. Другим речима, нема много могућности да се нешто промени у нашим животима (Арапи, рецимо, имају обичај да кажу: Иншалах – Ако Бог да). Према овом учењу неки су преодређени за спасење, а неки за проклетство. Сасвим је јасно да су у овој новој „религиологији“ за спасење предодређени они који беспоговорно прихвате и усвоје и исповедају њене секуларно-теократске идеје. На исти начин на који су, према јудаизму, Јевреји изабран народ, тако су и према овој новој религиологији следбеници мултиетничког друштва различитости и толеранције изабрани. И ту нема приче. Ко се усуди да покаже и најмању сумњу у исправност у најбољем случају бива исмејан и проглашен малоумним, а у горим бива друштвено одбачен. Ако којим случајем неком падне на памет и да прича о тој сумњи или да је подели са другима, онда се та прича и та дебата од стране нове секуларне теократије назива политичка некоректност и санкционише се.“

Друштво се куне у слободу и демократију, али насрће на слободу говора и мишљења. Како је то могуће? Ристивојевић каже:“Просто и једноставно: сваки тоталитарни политички систем (био он стари комунизам или овај нови, секуларнотеократски квазилиберализам) може, у одређеној мери да трпи критичаре који нападају његове мане, али отворену јерес против својих темељних политичких митова ниједан такав систем не може да дозволи јер ће то на крају водити његовом распаду. Из овог разлога су крајња нетрпељивост према мишљењима или ставовима која се не свиђају властодршцима најбољи показатељ да ли је неко друштво тоталитарно или није. Речју, када неко друштво постави основне постулате сопственог деловања на позиције хиперморализма, тако нешто би код сваког разумног бића морало да упали сигнал за упозорење да се спрема тоталитарна и нетрпељива будућност, речју диктатура.“

Сваком нормалном је јасно да Повереник за заштиту равоправности није ништа друго до бољшевичко – брозовски комесар „морално – политичке подобности“ и борац за увођење „вербалног деликта“. Ристивојевић је јасан:“Појам вербалног деликта су користили сви слободномислећи људи, у бившој Југославији да опишу по злу чувене чланове Кривичног закона: 133. (Непријатељска пропаганда) и 67. (Забрана јавног иступања). Они су служили да се казни свако одступање од језичког стандарда или обрасца дозвољеног говора комунистичке идеологије. Тај стандард се налазио у речник некадашњих комунистичких гласила и језику апаратчика бивше комунистичке Југославије. Био је препознатљив по употреби мноштва хипербола, парабола, метафора и идеолошких фраза које су имале агресивну идеолошку и полемичку снагу и са којим није било дијалога. Због ове његове карактеристике његова источнонемачка варијанта је поспрдно називана Beton Sprache односно Бетонски говор. Будући да од њега нема одступања, постојан је и непроменљив, он је људе подсећао на армирани бетон. Вербални деликт је уствари био прекршај језичког стандарда комунистичке идеологије, односно оног стандарда који се данас зове политичка коректност. Негација ове коректности је, логично, некоректност. Значи, политичка некоректност је само нова верзија тих, како су се у нашем друштву некад називали вербалних деликата. Политичка коректност данас захтева од људи исто оно што су некад у комунистичкој Југославији захтевали наведени чланови кривичног закона – да умукну. Данас се политички некоректним сматра онај ко је некада у комунизму сматран непријатељским пропагандистом. Ови чланови некадашњег Кривичног закона функционисали су тако што би слободномислећи човек за речи које не одговарају стандарду био осуђен на казну, значи био би затворен, и још би му била изречена мера безбедности која се називала забрана јавног иступања. Њоме би му била запушена уста. Онај ко би додатно затвору добио и ову меру безбедности није смео да, како назив саме мере каже, иступа у јавности. /…/ Диктатура политичке коректности не подразумева државни терор којим управља маса политичких снагатора додатно оснажена оруђима правосудног система и тајне полиције, као што је била пракса у класичним комунистичким диктатурама. У Србији више нема југословенске верзије Гулага, оне у којој је владала медитеранска клима. Данас се поступак затварања уста људима спроводи тако што се застрашују и бивају уцењени разноразним претњама ванправним (лажно морално згражавање, одбацивање, грађанска смрт) или некривичноправним санкцијама (лустрација, избацивање са посла, лишавање функција или титула) ако не запуше своја или, још горе, туђа уста у свом окружењу. Најгори од свих ефеката овог друштвеног тока није цензура, већ самоцензура. Не само грађани, већ и новинари и интелектуалци, а на овом мом примеру видимо и судије, дужни су да, у интересу политичке коректности, али и због бојазни од друштвеног остракизма, увежбавају и практикују језичку самоцензуру. Тај грађански страх (част изузецима који се боре!) и, на жалост, интелектуална лењост, стварају окружење растуће друштвене безвољности у којему слобода говора сама од себе нестаје или постаје небитна. Нажалост, у главама таквих људи створио се један виртуелни Голи оток. Овај је далеко страшнији од оног који смо оставили комшијама деобним билансом енглеске подметачине а српске вековне заблуде. За разлику од оног стварног Голог отока за духове од глине из овог нема изласка, они га свуда носе са собом.“

Ипак, борба се мора водити. Ристивојевић је недвосмислен:“За поменуте часне изузетке који се и даље боре (а чији вербални деликт, односно политичка некоректност, у ствари јесте отрежњење у временима масовне хипнозе којој је homo srbianus бомбардован са централноплански управљаних електронских медија) у модерним мултиетничким и мултикултурним друштвима закони се мењају тако што постају све репресивнији и све оштрији, а друштвени притисак све снажнији. За њих више нема само друштвеног одбацивања и презира. Ту су полицијско-режимско прозивање због мисли које не иду низ длаку општем току ствари. Затим долази судска контрола и санкционисање не само мисли, него како мој случај показује, и помисли (нисам осуђен за оно што сам написао већ за значење речи које је судија „учитао“ или приписао моме тексту). Ту је и активно оцрњивање, блаћење, а нарочито, толико омиљено у комунизму – етикетирање. Оно је служило за крајње оцрњивање људи другог става или мишљења. Била је то нека врста негативне есенције или, боље речено, контрадестилат слободе мишљења и интелектуалне тромости. Могла се назвати и слобода немишљења. Етикетирање је на најбољи начин показивало да се о некоме и његовим речима, пре него што се он осуди, ни не размишља. Оно је уствари било комунистичка варијанта предрасуда. Није било битно да ли си ти Владимир, Миша, Милан и Бранислав, битно је да си био „националиста“, „клерикалац“, „назадњак“, „централиста“, „реакционар“, „контрареволуционар“ итд. У савременом јавном говору главних медија као еквиваленти тим старим етикетама и као симболи свеопштег зла често се користе речи „антиваксер“, „равноземљаш“, „противник ЕУ интеграција“, „хомофоб“, „женомрзац“, „сексиста“, „насилник“, „десничар“, и у најгорим случајевима „фашиста“ и „неонациста“. Ово је довело до једне врсте поступка који Штраус назива reductio ad hitlerum односно свођење носиоца другачијег мишљења на парадигму зла. На самом крају, за оне којима је и после свега овога стало до слободе говора резервисана је статус апсолутног непријатеља у Шмитовом смислу и све јача кривична репресија. Она од ultima ratio (последњег средства за борбу против криминалитета) све више постаје prima ratio (прво средство), а како ствари стоје и колико слободномислећих у Србији има, постаће и sola ratio (једино средство).“

Не треба сумњати у судбину пројекта од кога Повереник за заштиту равноправности прима плату. Каква ће она бити каже нам опет Ристивојевић:“Иста као и судбина комунизма из којег је црпео инспирацију за сопствени настанак. Многи су фактори утицали на пропаст комунизма. Међу важније убројао бих сировост и суровост службеног комунистичког језика, те сталне „религиолике“ чистке (диференцијације) и јака полицијска и судска репресија који су водили губљењу поверења у систем и, коначно, рушењу комунистичког експеримента. Десиће се и овде слично. Ипак, има и разлике. Требаће више времена и енергије. Савремене квазилибералне секуларне теократије довеле су репресију над мислима и речима до интелектуалног савршенства. Данас је далеко теже разазнати правог политичког непријатеља од обичног опонента односно, речено политички некоректним језиком, данас се теже одваја инквизитор од жртве.“

Ка чему ово иде?

Институт друштвених наука из Београда објавио је  2009. године књигу „Ка демократском друштву: истополне породице“. Аутор/ка/ку/ке/ки (ставите „родно равноправних“ наставака колико хоћете) књиге/гу/ги/га/го је Зорица Мршевић, која је имала видну улогу у „омбудсманским“ пројектима жутокраких властодржаца Тадићевог доба. Да је књига огледало наше будућности, показују и њени рецензенти: Маријана Пајванчић, професорка Уставног права са Правног факултета Универзитета у Новом Саду, Марија Драшкић, професорка породичног права са Правног факултета у Београду и судијка – судиница Уставног суда, као и Олга Цвејић, професорка Породичног права из Новог Сада.Рецензије су, свакако, биле позитивне; а то значи једно – чека нас оно што је у књизи описано. Наука наређује!

Зорица Мршевић описује пут ка легализацији хомосексуалних бракова: кохабитација, где дотични/е/и/о/у имају права ванбрачне заједнице без деце. Следећа тачка дневног реда је регистровано партнерство. Пар хомосексуалаца има право на све као и нормални брачници, осим да усваја децу. Коначни циљ  содомизације, маскиране у глобализацију, је пак ИСТОПОЛНИ БРАК. Ту хомосексуалци добијају право на усвајање деце.

Ауторка књиге поштено признаје да ЕУ не може никога да натера да озакони истополне заједнице, а камоли такав „брак“ са усвајањем деце. Па ипак,  Европски парламент стално препоручује да се према дотичнима/е/и/о/у/абвгдђ укину све врсте дискриминације, укључујући и забрану усвајања деце. (Чик погодите да ли ће Вучић&другари имати смелости да те препоруке –  необавезујуће, господо! – не прихвате као наредбе!)

Свако признавање кохабитације и регистрованог партнерства не задовољава хомосексуалну мањину. Чим су у Ирској добили право на партнерство, већ сутрадан су организовали марш у Даблину, узвикујући: „Шта хоћемо? Брак. Када хоћемо? Сада!“ Па је једна њихова борка рекла да давање неких права хомосексуалцима још увек не значи да су они равноправни. (Наравно, кад добију право да усвајају децу, они ће ићи даље; у Холандији постоји политичка партија која се залаже за легализацију педофилије, и редовно учествује у свим gay pride манифестацијама.)

Иако савремена наука одавно оповргава „веселнички“ („gay“) мит о томе да је 10% човечанства хомосексуално (реч је, бар кад је САД у питању, о 3% мушкараца и 1,5% жена са трајним хомосексуалним опредељењем), Зорица Мршевић се непрестано позива на „науку“, па нам показује како су и животиње повремено „хомосексуалне“ ( жирафе, мајмуни, китови и лабудови ), па чак имају и „доживотна истополна партнерства“. Логика ове „научне аргументације“ је  веома  дубока: угледајући се на животињски свет, могли бисмо да упражњавамо прождирање мужа од стране жене (тако раде инсекти богомољке); или убијање туђе деце да би нам родитељи побијених малишана узгајили наше јединче (тако ради птица кукавица); или прождирање сопственог потомства (тако понекад ради мужјак-лав). Жалосно је што се наука у Србији претвара у јефтину пропаганду политички коректних ставова, а уместо цитирања Маркса и Енгелса имамо навођење ставова бриселског бирократског комесаријата. Кад прочиташ рекламу „истополних бракова“ кроз позивање на животиње, падне ти на памет онај графит, који се ругао рекламним кампањама лоше робе, питајући пролазнике зашто не једу оно што  се не једе, и додајући: „Зар се милиони мува варају?“

Од Зорице Мршевић сазнајемо да је наука „доказала“ генетску условљеност хомосексуализма, док се прећуткују она научна истраживања која доказују да је највећи број оних који су се у зрелом добу идентификовали као хомосексуалци био сексуално злоупотребљен од  старијег хомосексуалца у детињству. Такође, ауторка све време у књизи тврди да деци ништа не смета ако су од детињства упозната са овом „полном оријентацијом“ као нечим нормалним.Наравно, њена главна теза је да су хомосексуалци веома добри „родитељи“ , и да деца у њиховим „браковима“ немају никаквих последица по развој и срећну будућност. Такав поглед на свет уз једном „демократском друштву“ свакако се мора наметати и кроз школски систем, па ускоро можемо очекивати оно што већ деценијама имамо у најнапреднијој од свих напредних земаља света, САД, чије су школе потпуно отворене за „веселнике“ („gay“).

Као и сви велики ЕУ инквизитори, Зорица Мршевић за неприхватање  генијалних ЛБГТ идеја оптужује „моралну панику“ (коју, свакако, увек прави „морална већина“, тупоумни хетеросексуалци који рађају децу и желе да и њихова деца рађају децу),као и „фанатичну религиозну искључивост“, која је некад „анатемисала локомотиву“. Иако не нуди експлицитне методе за обрачун с „искључивцима“, ми их, у Србији, већ видимо (ето, и ја сам их осетио на својој кожи). Још пре осам година су грађанистички тоталитарци  од митрополита Амфилохија тражили да се извини због тога што је, из православне перспективе, коментарисао „параду поносних“ октобра 2010. у Београду. Митрополит Амфилохије је, тим поводом, у марту 2011. јасно и гласно рекао: „Свако има право да живи како сматра исправним, али то не значи да је тај начин истински прави начин /…/ Ја сам дужан и пред Богом и људима да скренем пажњу и себи и другима да не иду путем који води у пропаст, осуђујући грех. /…/ Црква мора да каже своју реч, а други одлучују да ли ће то прихватити. Не може Црква да прихвати настраност, неприродност живљења као принцип живљења. /…/ Не осудих грешника, него грех, оно што унижава његово, моје и достојанство других људи, а његово је да ли ће то да прими или не“. После митрополита, на удару су били Милан Брдар, Миша Ђурковић, Бранислав Ристивојевић, Ненад Поповић. А биће тога још, наравно.

Шта бива кад се разори породица?

Британски етнолог и социјални антрополог, професор Оксфорда и Кембриџа, Џозеф Данијел Анвин (1895-1936) спровео је обимно истраживање судбине шест великих цивилизација и осамдесетак мањих заједница у дугачком периоду од пет хиљада година. Хтео је да провери Фројдову тезу да друштва постају неуротична и саморазарајућа због претераног потискивања сексуалног нагона. На основу његових истраживања, настале су књиге „Секс и култура“, „Сексуална регулација и понашање у култури“ и „Hopousia или сексуални и економски темељи будућег друштва“. Истраживања која је спровео сасвим су порекла Фројдову тезу. Наиме, управо су моногамна друштва, друштва која су ограничавала полну разузданост, била напредна и трајна. Она која нису, остала су примитивна или, ако би достигла високу тачку развоја, брзо би пропадала.

У свом обраћању Медицинском одсеку Психолошког друштва Велике Британије, одржаном 27. марта 1935, Анвин је рекао: „Хиљаде миља и хиљаде година раздвајају догађаје; и нема видљиве везе међу њима. У забележеној историји, нема случаја да апсолутно моногамно друштво није показало велику енергију у култури. Не знам ни за један једини случај да друштво које показује велику енергију у изградњи културе није апсолутно моногамно“. Друштва са високом социјалном енергијом напредују у свакој области  – економији, науци, правосуђу, уметности, итд. Ако се моногамни морал напусти, довољна су три поколења да дође до слома друштва. Пишући о Анвину, Олдоуз Хаксли, аутор „Врлог новог света“, јасно каже: „Културални услов успона једног друштва директно је пропорционалан наметању ограничења сексуалном понашању пре и после венчања“.

Мајстори Новог светског поретка су решили да сруше породицу и породичне вредности, да би човечанству наметнули лажи неолибералног капитализма, култ бога мамона и златног телета. А Повереник за заштиту равноправности је само војничић у служби армије Новог поретка.

Пустите нас на миру!

Оставите нас, ви, послушници Запада, на миру! Пустите нас да живимо у складу са својим нормама! Јер, Запад је, у односу на Исток, увек био тоталитаран, и кад је спаљивао хомосексуалце, и сад, кад хоће да на ломаче баци нас, који се противимо легализацији „геј бракова“ и сличним диверзијама. У књизи Џона Бозвела „Хришћанство, друштвена толеранција и хомосексуализам / Гејеви у Западној Европи од почетка хришћанске ере до 14. века“, овај западни истраживач уочава да, иако је Црква од самог почетка осуђивала хомосексуалне везе као содомски грех, ипак, све док је Запад био у јединству са Истоком, и док се нису задимиле ломаче папске инквизиције, хомосексуалци су били подвргавани само црквеним епитимијама, подвижничким лековима, попут метанија, поста, одлучења од причешћа. А онда је почео радикални обрачун. Бозвел каже: „Током 200 година од 1150. до 1350., хомосексуално понашање се у очима јавности изменило од личног избора богате мањине, којој су се народне песме изругивале или је славиле, до опасног, антисоцијалног и страшног греховног изопачења.“ Појавила се непосредна веза између јереси и хомосексуализма, па су сви јеретици, од албигојаца до темплара, истовремено били осуђивани и као содомити. Закони су били неумитни: Кастиља је, у 13. веку, поред кастрације, наређивала да се ухваћени хомосексуалци обесе с главом надоле, и да тако остану да висе три дана, све док не умру, а и да се не њихова тела не скидају с дрвета. Алфонсо Мудри је донео закон да се мушка и женска содомија кажњавају смрћу (изузев ако су у питању деца млађа од 14  година), као и сексуални однос са животињама (које је, такође, требало убити). Правна школа Орлеана у Француској предвиђала је кастрацију, растрзање коњима на репове, спаљивање, као и конфискацију имовине у корист краља. Такви су били и закони Светог Луја. Болоња и Сијена прве доносе овакве законе у Италији, а содомија је, и у Италији, била повезана с јересју. У Норвешкој су хомосексуалци стављени ван закона. Енглеска, после протеривања Јевреја, истим законским чланом одређује казне за оне који скрнаве гробове, врачају, напуштају хришћанску веру, имају однос са женом свог феудалца, или са Јеврејима, животињама и особама истог пола (тим редом, каже Бозвел.) Последња три односа кажњавају се тако што се починитељ жив закопа у земљу, а остале казне су утапање или спаљивање. Папа Гргур Девети шаље своје верне доминиканце (самоназване „пси Господњи“) да од содомије очисте Немачку и Аустрију. И тако даље, и томе слично: земље које сада Србији намећу геј параду као меру и проверу њене ЕУтопичности биле су земље најжешћих ломача кад је ЛГБТ популација у питању.

Словенски Исток није имало озбиљнијих проблема са хомосексуализмом у Средњем веку. У руским законима кнеза Јарослава, као  ни у Душановом законику (осим у једном препису из 17. века, насталом под утицајем Грка) тај се преступ и не помиње. Наравно, хомосексуалца је било, али су они подвргавани васпитним епитимијама Цркве, а не спаљивању. Ив Левин у својој студији „Сексуалност и друштво код православних Словена“ од 10. до 18. века“ каже: „Хомосексуални однос који укључује аналну пенетрацију (која се назива МУЖЕБЛУДИЕ или МУЖЕЛОШТВО) био је сматран за исто тако тежак прекршај као и хетеросексуална прељуба. Према св. Василију, овај прекршај је повлачио епитимију у трајању од петнаест година, исто као и прељуба. Словенски каноничари су радије прописивали скраћене епитимије од две или три године поста и молитве, како је то прописао  св. Јован Посник“. Такође, каже Левинова, „младић који је био присиљен или натеран да заузме пасиван положај у хомосексуалном аналном односу био је сматран мање кривим него онај који је у томе учествовао својом вољом. Барем је један аутор потпуно разрешио од греха младу жртву хомосексуалног силовања“. Што се тиче трансвестита, став је био строг – такав је, у Русији,  могао бити анатемисан, јер се својевољно претвара у оно чиме га Бог није саздао.

Када су странци, који су често гледали ломаче на којима горе јеретици и хомосексуалци (у Француској је и за јеретике и за хомосексуалце израз био исти) долазили у православну Русију, они су били запањени. Семјуел Колинс, који је у Москву из Енглеске стигао у 17. веку,  чудио се што се „хомосексуланост није кажњавала смрћу као што је то био случај у Енглеској у то време“. Томе се чудио и извесни Олеаријус. Због недостатка спаљивања људи „нестандардне полне оријентације“ у земљи коју је посетио, Колинс је тврдио да су Руси „природно склони“ содомији и аналном односу.

Дакле, векови су прошли, а ништа се није променило: Запад је раније био „апсоултно у праву“ јер је хомосексуализам кажњавао смрћу на ломачи (или закопавањем живих у земљу), а данас је „апсолутно у праву“ кад насрће на православни Исток са намером да нам наметне не само геј параду, него и геј бракове, геј усвајање деце, гејеве у вртићима и сликовницама. Њихов циљ је сада, као и онда, радикалан: како је рекла радикална лезбејка Марта Шели, ми не треба да ЛГБТ популацију толеришемо, него треба да постанемо исто што и они: „Рећи ћу вам шта хоћемо ми, радикални хомосексуалци: не да нас толеришете, не ни да нас прихватите, већ да нас разумете. А то можете да учините само тако што ћете постати један од нас. Хоћемо да доспемо до хомосексуалца закопаног у вама, да ослободимо нашу браћу и сестре, закључане у затворима њихових лобања.

Наш однос према људским правима

Патријарх московски Кирил је већ одавно, у свом јавном раду, указао на то да се проблему људских права „најновије генерације“ (у каква спадају и права на пропаганду ЛГБТ идеологије малолетницима, редефинисање брака који постаје доступан и хомосексуалцима, као и њихово право на усвајање деце) мора приступати са највећом пажњом јер ће, у супротном, доћи до урушавања сваког друштва заснованог на традиционалним моралним вредностима. У свом тексту „Либерални стандард: претња миру и слободи“, он је истакао: „Благостање Европе мора се градити на свести о томе да се људска права, мир и хармонија могу истински реализовати једино захваљујући осећању дужности и одговорности, једино у конкретном систему моралних вредности“. У огледу о односу између људских права и верско – моралних традиција, патријарх Кирил указује на Резолуцију Европског парламента о хомофобији у Европи,која је довела до трагичних последица у неким земљама – рецимо, у Шведској је ухапшен пастор Грин због проповеди библијског односа према Содоми и Гомори, а у Италији је извршен удар на политичара Рока Бутиљонеа, који је исказао свој хришћански став према идеологији хомосексуализма. Патријарх Кирил каже: „У оваквим ситуацијама вредносни погледи мањине намећу се већини управо путем јавног простора. Било би исправно оставити слободу избора облика полног живота у приватној сфери, али се у јавном простору норма таквих односа не може пропагирати као природна, будући да се већина људи са тим не слаже“. Патријарх се позвао и на Декларацију Сверуског народног сабора, у којој се јасно каже:“Постоје вредности које нису испод људских права. То су вредности попут вере, моралности, светиње, отаџбине. Када те вредности и остваривање људских права долазе у колизију, друштво, држава и закон дужни су да их хармонизују. Не смеју се дозволити ситуације у којима би остваривање људских права гушило веру и моралну традицију, доводило до вређања верских и националних осећања,изругивање светињама достојним поштовања и угрожавало егзистенцију отаџбине“ .

Најважнији став патријарха Кирила и Руске Цркве, од кога су, очито,као од подразумеване истине у доношењу правних одлука, пошли украјински законодавци и Врховни суд Русије, јесте овај: „Да, људска права имају универзалне поставке. Међутим, у различитим земљама она се у пракси могу конкретизовати узимањем у обзир културе специфичности сваког конкретног народа. У неким земљама становништво је религиозније него у другим, зато религија може и мора играти приметнију улогу у формулисању и остваривању људских права. Осим тога, сваки народ поседује властито историјско искуство, властите културне традиције и своје вредносне системе. Ове реалије морају се узимати у обзир при конституисању националних система заштите људских права. У вези са тим, апсолутно се недемократски понашају демократске земље које свој систем остваривања људских права сматрају универзалним. Директно или индиректно они настоје да наметну своје стандарде другим народима или да постану једини арбитри у сфери људских права./…/Неретко се људска права користе од стране неких земаља као инструмент за спровођење властитих националних интереса. Нарочито је то приметно у конфликтним регионима планете. Најсвежији пример за то је ситуација са Косовом и Метохијом. Овакви случајеви атмосферу у свету доводе до усијања и сеју предубеђења према људским правима“.

За крај

Понављам: нећу се извинити покрету политичких хомосексуалаца, нити ћу, ако Бог да, одступити од својих православних и хришћанских ставова. Никог не дискриминишем, не позивам на насиље, немам намеру да вређам било ког човека сазданог по слици и прилици Божјој, али се не одричем својих Богом даних и Уставом загарантованих права да јасно и гласно кажем оно што мислим и у шта верујем.

На Св. Архијерејском Сабору, одржаном у јуну месецу 2009. године, Руска Православна Црква усвојила је документ „Основе учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободама и правима човека”. Овај текст веома је важан за разумевање како позиције Руске Цркве, тако и улоге православног хришћанства у руском друштву.

Укратко изложено, схватање Руске Цркве о људским правима изгледа овако: „Према православном предању, човек чува Богом му дано достојанство и у њему узраста под условом да живи у складу с моралним нормама, јер те норме изражавају првозадану, то јест истинску природу човека, непомрачену грехом. Зато постоји непосредна повезаност између човековог достојанства и етичности. Штавише, признати достојанство личности значи установити њену моралну одговорност/…/ Признајући вредност слободе избора, Црква тврди да она неизбежно нестаје кад се чини избор у корист зла. Зло и слобода су неспојиви /…/ Слабост установа људских права је у томе што она, штитећи слободу избора /…/, све мање и мање рачунају на моралну димензију живота и слободу од греха/…/ Друштвено уређење мора се оријентисати према обе врсте слободе (слободи избора и слободи чињења добра, нап. В.Д.), хармонизујући њихово остварење у јавној сфери. Не сме се штитити једна слобода, а заборављати друга. Слободно пребивање у добру и истини немогуће је без слободе избора, али и слободни избор губи вредност и смисао, ако се окреће злу./…/ Права човека не могу бити изнад вредности духовног света/…/ Разраду и примену концепције људских права неопходно је усагласити са нормама етике, с моралним начелом које је Бог усадио у људску природу, и које се препознаје у гласу савести /…/ Људска права не смеју да противурече љубави према Отаџбини и ближњима./…/ Из перспективе Православне Цркве, политичко – правна установа људских права може да служи исправном циљу заштите људског достојанства и да помаже духовно – моралном развоју личности. Да би се то постигло, остварење људских права не сме да се сукобљава с Богом установљеним моралним нормама и на њима заснованом  традиционалном моралу. Индивидуална људска права не смеју се стављати изнад вредности и интереса Отаџбине, друштва, породице. Остварење људских права не сме бити оправдање за насртај на религиозне светиње, културне вредности, самобитност народа. Права човека не могу бити изговор за наношење непоправљиве штете природним ресурсима”.

Нека на крају украс овог текста буду речи Светог Јустина Ћелијског, Новог Исповедника: „Богу се треба већма покоравати него људима“ (ДАп. 5,29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима, — то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мери лима.

То Свееванђеље је суштина свих Светих Догмата и свих Светих Канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим људима, никаквим властима, никаквим режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима.

„Покоравати се Богу већма него људима“, – то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став — Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (ДАп.5,1742); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове.

Власт је у начелу од Бога: и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.

Властима се треба покоравати све док одражавају божански поредак у свету, док су „слуге Божје“, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и Највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда је света и неизоставна дужност Цркве: светим еванђелским средствима одстојавати Господа Христа, Богочовека, и слободу којом нас Он ослободи (Гал.5,1). Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога истинога и против Његовог Еванђеља.“ Sapienti sat. А похлепноме и спремноме на службу туђину никад доста. Господ нека види и расуди о намерама наших срдаца, а Небеска Србија нека буде са нама док идемо путем Крста Господа нашег Исуса Христа, Који је и наша Онтологија и наша Етика, једина мера и провера људског живота у свим световима.

Прочитајте још

Владимир Димитријевић: Записи испод етикете или Одговор поверенику за заштиту равноправности (1)

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , ,

5 replies

  1. Овај ће човек бити осуђен због проповедања истине. Биће кажњени и сви они који га буду бранили и подржавали. Придружимо им се!

    Свиђа ми се

  2. Одличан чланак, као и онај Бранислава Ристивојевића!
    Допале су ми се и описне фразе за данашњи систем, на пример – „неолиберални бољшевизам“. То је то.

    Свиђа ми се

  3. LeGeBiTi još nisu oformljeni, za sada predlažem ELeGeBiTi gde bi E bilo Egzibicionisti, pa zatim PELeGeBiTi gde bi P bilo Pedofili, pa SPELeGeBiTi gde bi S bilo Sodomofili, onda SPELeGeBiTiNi gde bi N bilo Nekrofili, možete da širite kako vam volja, suština ostaje ista, bolest i nastranost! Nastrani svih profila ujedinite se u pokret SPELeGeBiTiNa!

    Свиђа ми се

  4. Не ради се овде о хомосексуалности, већ идеологији политичког хомосексуализма, и ширем антицивилизацијсом и антихришћанском покрету чији је она део, а који је аутор окарактерисао као нолиберални бољшевизам. Сексуалност је ствар најстроже интиме. То је нешто што се, под нормалним околностима, не тиче никога осим нас самих и нашег партнера. Залазити у било чију интиму, не само да представља вид насиља, већ и срозавање сопственог достојанства. А јавно изножење аспеката своје интиме – па то је самопонижавање најгорег реда. Политизацијом своје сексуалности, пропоненти идеологије политичког хомосексуализма деградирају саме себе, и што је још горе, приморавају све нас да саучествују у њиховом самопонижавању. То је можда и најодвратнији аспект политичког хомосексуализма, али свакако не и најопаснији. Политички хомосексуализам, и шира идеологија чији је део, угрожава саме темеље друштва и опстанак цивилизације. Сама хомосексуалност, у виду осећаја привлачности према припадницима истог пола, није грех, нити нешто што се може ‘лечити’, ма шта аутор мислио. С друге стране, као хришћанин, све полне односе ван оквира брачне заједнице сматрам грешним, били оно истополни или инополни. То је оно чему нас наша Црква учи, баш као што нас учи да не треба залазити у било чију интиму, судити другима, или их прогонити (а све то је, нажалост, и те како присутно у нашем друштву), али и да темеље на којима почива људска цивилизација ваља бранити. То је дужност свих нас. Зато, подржавам све мере које воде сузбијаљу насиља над хомосексуалцима, али категорички одбијам сваки покушај стављања знака једнакости између хетеросексуалности и хомосексуалности, и пласирања теме сексуалности у јавној сфери. Хетеросексуалност јесте, и мора остати, норма, а хомосексуалност, тек толерисани изузетак, јер за биолошки продуктиван брак између мушкарца и жене, и породицу која се из њега рађа, нема замене. Биолошка породица је основна ћелија друштвеног организма. Зато је промовисање породичних вредности – управо породичних вредности, а не тек хомосексуализма, јер ни хомосексуални парови који свесно одбијају да изграде породице нису здраве ћелије друштва – предуслов је за опстанак људског рода.

    Свиђа ми се

  5. Не ради се овде о хомосексуалности, већ идеологији политичког хомосексуализма, и ширем антицивилизацијсом и антихришћанском покрету чији је она део, а који је аутор окарактерисао као нолиберални бољшевизам. Сексуалност је ствар најстроже интиме. То је нешто што се, под нормалним околностима, не тиче никога осим нас самих и нашег партнера. Залазити у било чију интиму, не само да представља вид насиља, већ и срозавање сопственог достојанства. А јавно изножење аспеката своје интиме – па то је самопонижавање најгорег реда. Политизацијом своје сексуалности, пропоненти идеологије политичког хомосексуализма деградирају саме себе, и што је још горе, приморавају све нас да саучествују у њиховом самопонижавању. То је можда и најодвратнији аспект политичког хомосексуализма, али свакако не и најопаснији. Политички хомосексуализам, и шира идеологија чији је део, угрожава саме темеље друштва и опстанак цивилизације. Сама хомосексуалност, у виду осећаја привлачности према припадницима истог пола, није грех, нити нешто што се може ‘лечити’, ма шта аутор мислио. С друге стране, као хришћанин, све полне односе ван оквира брачне заједнице сматрам грешним, били оно истополни или инополни. То је оно чему нас наша Црква учи, баш као што нас учи да не треба залазити у било чију интиму, судити другима, или их прогонити (а све то је, нажалост, и те како присутно у нашем друштву), али и да темеље на којима почива људска цивилизација ваља бранити. То је дужност свих нас. Зато, подржавам све мере које воде сузбијаљу насиља над хомосексуалцима, али категорички одбијам сваки покушај стављања знака једнакости између хетеросексуалности и хомосексуалности, и пласирања теме сексуалности у јавној сфери. Хетеросексуалност јесте, и мора остати, норма, а хомосексуалност, тек толерисани изузетак, јер за биолошки продуктиван брак између мушкарца и жене, и породицу која се из њега рађа, нема замене. Биолошка породица је основна ћелија друштвеног организма. Зато је промовисање породичних вредности – управо породичних вредности, а не тек хомосексуализма, јер ни хомосексуални парови који свесно одбијају да изграде породице нису здраве ћелије друштва – предуслов за опстанак људског рода.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s