Владимир Димитријевић: Записи испод етикете или Одговор поверенику за заштиту равноправности (1)

Доносимо први део одговора др Владимира Димитријевића на „мишљење“ Повереника за заштиту равноправности

Владимир Димитријевић (Извор: Интермагазин)

Увод пре свих увода

Да унапред кажем: као православни хришћанин, знам да је сваки човек на овом свету саздан по слици и прилици Божјој, и да, ма који грех да чини (а реч „грех“ је од старе наше речи „огрех“, која значи „промашај циља“), он остаје икона Божја, макар и помрачена, и има наду за покајање, које је Господ Исус Христос човечанству даровао Својом смрћу и васкрсењем. Волети грешника, а мрзети грех – основно је становиште православних. О томе Свети Јустин Ћелијски у трећем тому своје Догматике каже: „Основна је еванђелска благовест и јединствена у земаљском свету новина, којом је Нови Завет и на земљи и на небу бесмртно нов: Не убијати грешника због греха; осуђивати грex a волети грешника спасавајући га од греха. Као боголико биће човек је увек несравњено већи од сваког свог греха, па и оног највећег. Пример и доказ? Спаситељев суд ο жени грешници, ухваћеној у прељуби: „ни ја те не осуђујем, иди, и одсада више не греши“. Поред свих својих грехова, ти си ипак у суштини боголико биће; иди, и одсада више не греши: јер у боголикој души човековој увек има божанске и богочежњиве силе која покајањем може убити сваки грех и осигурати човеку бесмртност и живот вечни.“

Не сматрам себе бољим од људи који пате од било које страсти, па ни од страсти противприродног блуда. Као што каже Свети цар Давид у псалмима: „Јер ја знам своје безакоње и грех је мој стално преда мном“. Има много оних који се са својом страшћу (а сексуална страст према истом полу је греховно ропство као и остале врсте блуда, прељубе, преждеравања, пијанства, разних болести зависности) боре и настоје да себе надиђу. Таквима сам брат у борби за преумљење и пресаздање душе на путу ка Богу чистоте и чедности.

Искрено жалим оне који, уместо да у Богу надилазе себе и своје слабости, покушавају да нас убеде да је њихов пример за подражавање. У свом чланку „Геј покрет и борба за признатост“, Слободан Антонић о томе каже: „Кроз везе истоврсних нормативних прекршитеља, наиме, настаје једна подзаједница, или још боље контразаједница. Основна норма те подзаједнице конституише се као норма супротна норми заједнице,те тиме фактички постаје контранорма./…/Моја савест  тиме није умирена,она ми и даље говори против моје контранорме./…/ Ја заправо страсно,очајнички,желим потврду ЦЕЛЕ заједнице, желим потврду СВИХ. А то је могуће једино ако моја контранорма постане нова друштвена норма. Заправо, што осећам веће узнемирење због свог деловања (греха), то ја упорније желим да моја контранорма постане норма за све – да се промене закони, да се „поправи“ језик, да се „очисти“ јавно поље од узнемирујућих критичара, да коначно и деца у школама почну да уче да је моја контранорма од сада истинска норма. Моја амбиција је тотална, јер само тотална потврда може да ућутка ону моћну, стално присутну, дубинску савест. /…/ Те норме, које ме тако узнемиравају и које толико желим да променим,и не долазе од друштва које ме окружује. Оне нису „конструкција“, оне нису „конвенција“.Оне су записане – директно у нашим срцима“ (Јев. 8,10; Рим. 2,15)“. У књизи „Моћ и сексуалност“, Антонић, пак, додаје: „Зашто неки људи толико инсистирају на „поштовању“ своје „различитости“, схваћеном као врста хегеловске признатости? Зашто они упорно захтевају да њихово понашање, њихове одлуке, њихови избори, буду „прихваћени“ и „поштовани“ – иако их нико не спречава у тим радњама, само многи човек такво понашање не одобрава, сматрајући га стидним, недоличним? Одговор лежи у узнемирености коју производи наша сопствена савест. Без обзира што смо (правно и друштвено) слободни да радимо то што хоћемо, и што нам те радње свакако причињавају извесно задовољство, ми, у дубини свога срца, знамо да то није у реду. И тај осећај нас истински узнемирава. Нама је потребно смирење (reconciliation), а њега најлакше можемо да нађемо само ако добијемо одговарајућу потврду од других. У овој „феноменологији рада савести“, дакле, ми најпре тражимо потврду код оних људи који имају исти проблем, тражимо да нам и они кажу да је са нашим поступцима заправо све у реду.“ Тако Антонић.

И да додам: реакције савести оних који сматрају да треба да се поносе својим грехом такође разумем, као и њихову потребу да своје понашање наметну свима, али, наравно, с тим не могу да се сложим.

Повереник за заштиту равноправности у нас је једна  жена, госпођа Бранкица Јанковић, коју никад у животу нисам срео, и којој, искрено, желим, као и себи, добро од Бога. Када бих је срео, однос према њој био би нормалан, људски и хришћански. Такав би био и разговор. Бар с моје стране. Верујем и у њену учтивост, наравно.

Међутим, у тексту који следи нећу се бавити ни боголиким потенцијалима грешника којима је могуће покајање – ако га желе, ни Бранкицом Јанковић као личношћу. Ово је одговор на притиске представника идеологије политичког хомосексуализма, и њихове, по службеној дужности, заштитнице која је, на месту на које ју је поставила држава Србија, Повереник за заштиту равноправности. Реч је о начелном, а не личном приступу. И читалац то треба да има у виду.

Уместо увода

Више пута опоменут да одговори на захтев Повереника за заштиту равноправности да се извини због дискриминације LGBTXYZ популације коју је, рече Повереник, извршио својим текстом „У заштиту природне породице“, Владимир Димитријевић приступи и рече:

Пре него што одговорим на захтев Повереника за заштиту равноправности, желео бих да и сам пружим допринос истраживању онога што је Инквизиција звала „херетичким опачинама“, а што се данас зове идеологијом људских и мањинских права. Указао бих на једну опасну песму која се чује са наших ТВ и радио таласа, а којој није посвећено довољно пажње. То је песма „Мрчајевци, моје родно село“ Обрена Пјевовића у извођењу Оливере Катарине.

У песми Обрена Пјевовића, коју пева Оливера Катарина, а под насловом „Мрчајевци, моје родно село“, налазе се стихови који имају озбиљан дискриминаторни потенцијал, због чега би требало да буду предмет  цењене повереничке пажње:

„На обали, покрај реке наше,
колибе нам све празне осташе.
Све је мање, скоро сваког дана,
крај Мораве вредних баштована.
Све је мање воденица,
удавача, љубљеница,
па се питам, мила мати,
ко ће са  мном још певати.“

Овде се, на један прикривен, али ништа мање дискриминаторан начин, указује на тобожњу демографску кризу у Србији (Мрчајевци су свакако симбол Србије), а за то се оптужују жене – „удаваче и љубљенице“, које се доводе у везу са „воденицама“ и тиме претварају у предмете патријархалне мушке похоте (јер у воденицама најчешће мељу мушкарци, који користе израз „самлети“ за сексуални однос са женом, што се види из приче Бранка Ћопића „Млин поточар“ у збирци „Башта сљезове боје“). Удаваче и љубљенице треба да рађају децу само да би неко могао да пева са Оливером Катарином, што је више него проблематичан став који угрожава право жена да одлучују о свом телу.

Нико, па ни Оливера Катарина, нема право да жене подстиче на рађање, јер оне одлучују о свом телу, чак и ако ембрион није њихово тело, него генетски и на сваки други начин посебна личност. Уосталом, покојни Пјевовић и жива Катарина би морали да се сете једног упозорења наше поверенице, донетог крајем 2017. године:

„Србија је према Уставу секуларна држава у којој свако има право да слободно одлучује о рађању деце. Репродуктивна права и слободе спадају у корпус људских права која се не смеју доводити у питање. Наметање женама рађања као обавезе и патријархалног обрасца као једино прихватљивог, штетно је за цело друштво. Популациона политика, као једна од веома важних политика у свим земљама која се суочавају са великим демографским изазовима, подразумева механизме подстицања рађања, који обухватају жене и мушкарце равноправно, као и бригу о породици и одговорном родитељству. Поштујући аутономију Српске православне цркве и других верских заједница и верска осећања грађана и грађанки Србије, сматрам да говори црквених великодостојника треба да остану у оквиру верских питања и да не прелазе у питања цивилизацијских тековина демократских друштава, међу којима је једно од најважнијих поштовање људских права и слобода. Црква има право да у оквиру својих активности и путем медија, износи своје ставове, али сматрам да су изјаве појединих црквених великодостојника непримерене и нажалост увредљиве према женама и продубљују предрасуде и стереотипе које могу довести до дискриминације. Примећујем да је култура дијалога и даље недовољно развијена и треба подсетити да изношењем ставова у јавном дискурсу доприносимо разумевању и развоју нашег друштва, или пак наносимо штету, закључила је повереница Јанковић.“

Ето, као покорни грађанин из „Данге“ Радоја Домановића, и ја дадох допринос борби против дискриминације и предрасуда.

Прво о формалним разлозима

Нисам, све до сада, одговорио на захтев Повереника (због чега сам и добио опомене) зато што сам хтео да, макар симболично, укажем на првобитни поступак канцеларије, која ми је послала непотпуно мишљење, а затим није одговорила на мој захтев. Ево како је  изгледало моје електронско писмо.

КАНЦЕЛАРИЈИ ПОВЕРЕНИКА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Поштовани,

С обзиром да сам, на електронску адресу Покрета Двери, чији сам члан Политичког савета, у формату pdf добио непотпун документ мишљења Повереника поводом тужбе за дискриминацију упућену на мој рачун од удружења Да се зна, као и с обзиром на то да се мишљење Повереника на кратко појавило на званичном сајту истог, а онда уклоњено, што сам утврдио приступањем сајту 5. и 6. августа 2018. године, очекујем да ми у најкраћем року доставите Поверениково мишљење да бих могао да на њега одговорим.

Мишљење Повереника зa зaштиту рaвнoпрaвнoсти на кратко се појавило на званичном сајту истог, а онда уклоњено

Новинар Политике Гвозден Оташевић је пре мене до целовитог Поверениковог мишљења дошао, али не и ја. Чим ми се господин Оташевић јавио и тражио да одговорим шта мислим тим поводом, ја сам изјаву дао, и он ју је објавио у „Политици“.

Ево текста:

Повереник за заштиту равноправности објавио је јуче мишљење да је др Владимир Димитријевић, текстом „У одбрану природне породице”, објављеним 12. јануара ове године на интернет страници vladimirdimitrijevic.com повредио 12. члан Закона о забрани дискриминације. У државном спису се изриче препорука да Димитријевић на истом месту упути „јавно извињење особама другачије сексуалне оријентације, да се убудуће суздржи од дискриминишућих изјава и да у року од 30 дана обавести повереника о спровођењу ове препоруке” – доноси данашња „Политика” у штампаном издању. Др Димитријевић, професор књижевности у чачанској гимназији и православни мислилац, каже за „Политику” како му „на памет не пада да се извињава ЛГБТ – у”, и у јучерашњој изјави за наш лист наводи: Као православни хришћанин, у било ком тренутку сам спреман да замолим за опроштај сваког кога сам увредио и ожалостио. Али, наравно, не пада ми на памет да се извињавам због јавно изнетог става о противпородичној идеологији политичког хомосексуализма која се противуставно намеће Србији. Мој став се заснива на ставу Православне Цркве, изнетом у Основама социјалне концепције РПЦ, где се јасно каже: „Односећи се с пастирском пажњом према људима који имају хомосексуалне склоности, Црква се истовремено одлучно противи покушајима да се грешна тенденција представи као „норма“, а утолико пре да се представи као предмет поноса и пример за подражавање. Управо због тога, Црква осуђује сваку пропаганду хомосексуализма.“

У притужби ДСЗ професору се, иначе, сврстава у грех што је реченим текстом обзнанио да се „Србима уместо комунизма намеће хомосексуализам, под причом о родној равноправности”, да „хомосексуалне везе нису емотивне и да су развратне”, што тужиоци оцењују као посебно увредљиво, те да „не постоје хомосексуалне везе без секса, док се хетеросексуалне везе одржавају и без њега”.

Дакле, нисам скривао свој став, али овај шири, који сад објављујем, оставио сам да чека да бих опоменуо надлежне да убудуће не оклевају кад ономе кога се то тиче треба доставити пуноважни документ на који треба одговорити.

Званично учење цркве или опет признајем да тако мислим  и говорим

Оптужен сам да сам у свом тексту изнео увредљиве ставове према LGBTXYZ оријентисанима, цитирајући званични документ Руске Православне Цркве „Основи социјалне концепције“. То су ставови утемељени на Светом Предању Цркве од Истока. Да, сваки православни хришћанин (а Руска Црква је изразила став сваког православног хришћанина)  сматра да су мушкарац и жена створени да би се у љубави целовито сјединили једно са другим; да се особености полова не своде само на разлике у телесној грађи, и да у палом свету мушкарац и жена могу да се изопаче и престану да буду израз богом (Богом; повереница не зна да се „бог“ пише малим словом ако је у питању пагански бог, рецимо бог Зевс; али монотеистички бог је Бог, и у правопису) дане љубави, изродивши се у испољавање грешне пристрасности палога човека према сопственом ја; да Библија сведочи о тешкој казни коју је управо због греха мужелоштва Бог послао на житеље  (не било које житеље, него житеље Содоме и Гоморе), и да карактеришући морално стање паганског света апостол Павле убраја хомосексуалне односе међу „најсрамније страсти“ и „развратности“ које скрнаве људско тело; да у савременом друштву дискусије о положају тзв. „полних мањина“ показују тенденцију да хомосексуализам схвате не као полну изопаченост, него као једну од „сексуалних оријентација“ која има једнака права на изражавање и уважавање; да се хомосексуалне тежње лече, као и остале страсти које муче савременог човека, и то постом, молитвом, покајањем, читањем Светог писма и светоотачких дела итд; да Црква осуђује сваку пропаганду хомосексуализма; не оспоравајући никоме лична права на живот и на уважавање личног достојанства, Црква сматра да лицима која пропагирају хомосексуални начин живота не би требало допустити да се баве предавачким, васпитачким или неким другим послом везаним за децу и омладину као ни да заузимају старешинске положаје у војсци или у поправним домовима; да се повремено изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол, те та тежња може да има само погубне последице за даљи развој личности; да промена пола посредством хормонског дејства и спровођење хируршког захвата у највећем броју случајева доводи до удвостручења проблема, рађајући унутрашњу кризу“.

То, понављам, није став само Руске Цркве, него и сваког православног. Тако чувени православни теолог и етичар, амерички свештеник др Џон Брек, у својој књизи о биоетичким питањима јасно каже: „Православна Црква све хомосексуалне радње (чинове) сматра морално грешнима, јер изврћу природну намену и рад телесних органа, лишени су репродуктивне вредности и представљају пародију на сједињење двоје у „једно тело“. Врло хаотичан карактер масе хомосексуалних контаката појачава њихов доживљај као грешних по суштини, а специфични хомосексуални чинови (укључујући аналну, орално-гениталну и орално-аналну стимулацију) код већине људи изазивају природну одвратност и осећај гађења. Ова осећања се огледају и у низу текстова Светог Писма у којима се разобличава хомосексуализам: 1 Мојс. 19, 4-11 (прича о нападу Содомљана на Лотове госте), 3 Мојс. 18, 22 (заповест: „С мушкарцем не лези као са женом; гадно је“) и 20, 13 (одређивање смртне казне за оба учесника у овом вапијућем злочину); Рим. 1, 26-27 (разобличавање пагана код којих су мушкарци напустили природне односе са женама чинећи уместо тога „срамоту с мушкарцима“) 1 Кор. 6, 9-11 (изузимање од наследника Царства Божијег идолослужитеља, прељубника и „мужеложника“; последњи израз у руској и црквенословенској верзији Новог Завета је калка грчког arsenokoitai, што специјално означава мушкарце-хомосексуалце), 1 Тим. 1, 8-11 (подсећање на то да је закон одређен за безаконике и грешнике, укључујући pornois, arsenokoitais и andropodistais, односно „за блуднике, мужеложнике и крадљивце људи“) и Јуд. 7 (подсећање на неморал и противприродну похоту становника Содома и Гоморе: „који су блудничили и ишли за другим телом“). Уз ове текстове треба додати 5 Мојс. 23, 17 (осуђивање мушке и женске ритуалне проституције у Израиљу) и 1 Сам. 14, 24 и 22, 46 (убрајање мушке ритуалне проституције у „гадост“ пред Богом).

Занимљиви су напори које улажу неки проучаваоци Светог Писма и други аутори како би доказали да се наведени текстови не могу сматрати беспоговорном осудом хомосексуализма као таквог. Ови напори су делимично крунисани успехом, али пошто умногоме представљају данак „политичкој коректности“ довели су до врло специфичне егзегезе. Тако по њој становници Содома нису криви због „содомије“, већ због кршења традиционалног источњачког гостопримства, прописе Левитске књиге су почели да тумаче као прописе који подразумевају само „ритуалну чистоту“, а разобличавање апостола Павла (Рим. 1, 26-27) као оно које је усмерено само против идолослужења и његове неизбежне последице – сластољубља „уопште“. Предлаже нам се да у одговарајућим текстовима 1 Кор. и 1 Тим. видимо осуђивање грчко-римске педерастије, односно љубави према дечацима и младићима, али не хомосексуализма у целини (притом нисам наишао ни на један аргумент против prima facie осмишљавања Посланице апостола Јуде, 7). Али ако се сви наведени одломци читају у контексту, а посебно у светлости Христовог учења о браку и библијског схватања брачног савеза – нестаје свака сумња у то да осуђују хомосексуалне радње као такве.

Разобличавање хомосексуализма се среће свуда и у светоотачким делима. Тако у „Дидахе“ (Учење дванаесторице апостола) 2:2 читамо: „Не убиј, не чини прељубу, не развраћај децу (paidophthoreseis), не одај се блуду.“ Теофил Антиохијски, Климент и Атанасије Александријски, Јован Дамаскин и низ других отаца и црквених писаца осуђују paidophthoria (развраћање деце) иако се, уколико неко то жели, њихова сведочанства могу сврстати у оно што се обично назива педофилијом или сексуалним насиљем над децом.

Много категоричније су се у овом смислу изражавали светитељ Василије Велики, а посебно светитељ Јован Златоусти. Седмо правило Василија из његове Прве канонске посланице каже: „Мужеложници и содомити, и убице, и тровачи, и идолопоклоници су достојни исте (односно једнаке) осуде. […] А о примању оних који су се кајали тридесет година (sic! – Ј. Б.) због нечистоте коју су починили у незнању није требало ни да сумњамо“. По 62. правилу његове канонске посланице „ономе ко је згрешио с мушким полом време покајања нека се одреди као време за безакоње прељубом“ (односно, за онога ко је крив за телесни однос са мушкарцем одређује се исто време за покајање као и прељубнику). А његово 63. правило додаје: „онима који су нечастиво поступали са стоком […] нека буде забрањено исто толико времена“. Шездесет прво апостолско правило забрањује да се у клир примају блудници, прељубници и мужеложници: „Ако верни (односно верник) буде оптужен за прељубу или друго забрањено дело (подразумевају се хомосексуалне радње – Ј. Б.) и ако буде разобличен, нека се не уводи у клир“.

Најстрожи изгледа став Јована Златоустог, посебно у његовој 1. и 4. беседи на Посланицу Римљанима. Хомосексуално понашање је овде названо „необичном суманутошћу“, противприродном страшћу којој се одају они који су заборавили Бога: „Шта рећи о овом безумљу које је толико горе од блуда да се ни изрећи не може…“ По Златоустом оно срозава човека много испод животиња. Неприхватање које је овде тако сликовито посведочено објашњава се, између осталог, чврстом увереношћу светитеља у то да је хомосексуализам сасвим добровољно одрицање од хетеросексуалности која је својствена свим мушкарцима. Међутим, неки сматрају да тешко да данас можемо да делимо ово уверење знајући да постоји како психолошка, тако и генетски условљена сексуална оријентација која је у многим случајевима скоро неискорењива. Ова, по некима, клинички утврђена чињеница многе  етичке богослове је довела до преосмишљавања односа између оријентације и понашања у хомосексуализму, као и моралне оцене хомосексуалних радњи.“

Још о ставу Цркве

Све оно што сам изнео није МОЈ СТАВ, него УЧЕЊЕ ЦРКВЕ против које се покрет политичких хомосексуалаца бори. Рецимо, у октобру 2013, митрополит Амфилохије је, поводом организовања параде дотичних, писао властима у Црној Гори: „Пишем ово отворено писмо како вама у Црној Гори, тако и свима заговорницима вашег начина живљења у Европи и свијету, са дубоком забринутошћу али и одговорношћу, пред Богом и људима. На првом мјесту, да бих образложио свој назив тзв. „параде поноса“, желим да истакнем да у свјетлости Христове науке и еванђелског морала – свако створење, а поготово човјек, било који човјек, представља светињу над светињама. То са разлога што је сваки човјек, по својој природи и по свом призвању – боголико биће, биће створено по Божјем лику. Зато онај који би презрео човјека, па и највећег грјешника и злочинца, презире Бога који га је створио. Древни хришћански пустињак изражава следећим ријечима непролазну истину: „Видио си брата свога (а сваки човјек нам је брат и вјечни сабрат) – видио си Бога свога“. А Свети Јован Богослов каже: „Ко не љуби брата остаје у смрти.“ И још више: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега не види.“

Међутим, љубити и истински поштовати човјека, не значи љубити гријех, зло, злочинство, помраченост, нечовјечност у човјеку, бити незаинтересован за човјека – којим путем човјек ходи: путем живота или путем смрти (трећи пут за човјека не постоји). Гријех значи злоупотребу људске природе и природе уопште и њено лишавање дара напредовања ка бољем и савршенијем, ход ка смрти. Ријеч Христова жени грјешници коју су тражили да буде каменована због гријеха: „Иди и ја те не осуђујем, али више не гријеши“, представља непролазно морално правило истинског човјекољубља, које разликује грјешника од гријеха: грјешника, као божанску икону вољети вјечном љубављу, али се борити против гријеха, то јест против свега онога, у себи и у другима, што расчовјечује човјека и одводи га у земљу недођију; што га отуђује од његове богодане човјечности и вјечне сврсисходности његовог постојања. Проглашавање гријеха за врлину и право, нечовјечности за човјечност, зла за добро, човјекомржње за човјекољубље – то прати човјека кроз сву његову историју. То подметање рога за свијећу, проглашавање гријеха за врлину, дубље човјекомржње за човјекољубље, господо и вјечна сабраћо, очевидно, својствено је и вама, нарочито вашим учитељима. Јер упорно проглашавање сваког отпора против неприродног блуда, (а то јесте) педерастија, мужеложништво, гејство), као и било ког другог гријеха, за хомофобију, шта је друго до обмањивање себе самих и других и продавање рога за свијећу? Грјехољубље, похотољубље, самољубље, среброљубље, властољубље – одувијек су били и остали – уништавање истинске човјечности у човјеку, мржња против човјека. Проглашавати страх од гријеха, грјехофобију за хомофобију, значи не знати шта је човјек, поистовјећивати моралну посуновраћеност за врлину, човјека грјешника са гријехом. Плод тога? – Средњовјековна инквизиција, крваве револуције, стварање „нових поредака“ хитлеровских, бољшевичких и иних („сексуална револуција“ друге половине XX вијека, гледана са тачке гледишта вјечне човјечности и непролазног смисла људског живота – изданак је из тог истог античовјечног коријена). Богонадахнута пак ријеч Апостола народâ Павла: „Не варајте се, ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9-10), – представља не хомофобију него истинито човјекољубље, указање на све оно што обезображује и разара човјека.

Човјек је биће које рађа слобода и које рађа за слободу, а не за робовање нагонима и пролазним стихијама овога свијета. Као такав човјек је биће не само рађано за слободу и за задобијање слободе, него и биће призвано да управља и господари собом и свеукупном творевином, да себе и сву творевину „ослободи од робовања пропадљивости на слободу славе Божије“ (Рм. 8, 21). Тако схваћен човјек па чак и природа човјекова и њени закони (а камоли њена злоупотреба) не представљају мјеру и коначну сврху човјековог постојања. Оно што је уграђено у човјекову природу, природу мушког и женског, није сврха само себи него представља квасац и могућност узајамног усавршавања, рађања, умножавања и ка бољем напредовања рода људског. Да би то остварила, свеукупна природа, па и људска, очекује да буде употребљена на прави начин, а не злоупотребљена. Отуда сва људска култура и цивилизација, све што је човјек истински добро створио и урадио, плод је не само очувања природног поретка ствари, него представља укроћивање, усавршавање, преобликовање природе, њено ослобађање од нагона и нужности и тиме задобијање слободе и остваривање њених богоданих могућности.

Један од основних нагона човјекових јесте полни нагон, боље и прикладније речено, „дјетородни нагон“. Свеукупно религијско и дубље искуство човјеково, нарочито искуство Цркве Божије, као дубоког зналца људске природе, захтијева не робовање овом или било ком другом нагону, него укроћивање, преображавање, васпитавање, усмјеравање ка ослобађању од нагоности (насиља), ради остваривања њеног дубљег смисла и циља, како би се човјек ослободио од робовања било каквој принуди, а изнад свега од робовања смрти и пролазности. Тако, укроћивање и господарење дјетородним нагоном, његова правовремена употреба, ослобађа га од бесловесности и усмјерава на плодност и родност, на богодану употребу, којом се задобија и стиче љубав и плодотворно општење са другим бићем, као предукус вјечне божанске Љубави и бесмртног човјековог заједништва у њедрима живога Бога Љубави.

Све што постоји, постоји да би постало савршеније и да би донијело плода. Дрво које не доноси плода, сијече се и у огањ баца. Управо ради задобијања истинске љубави и слободе људског бића (духовне и тјелесне) и плодности и плодотворности човјека, Црква Христова (а и свеукупно религијско и научно човјеково искуство), непрекидно позива на укроћење и господарење човјековим нагонима. Зато она постојано призива на привремено уздржање од полних односа (јабука и сваки плод се једе кад сазрије а никад незрео и зелен), на уздржање, како прије брака, и мимо брака, тако и на чување светиње брака, рађањем дјеце и цјеломудреношћу његовом. Утолико прије, свељудски морални код, а посебно Црква Божја својим бићем и свједочењем противи се противприродном, бесловесном и јаловом распаљивању мушког на мушко, женског на женско. То је уствари позив не на мржњу човјека, него на остваривање истинске љубави, заједништва и човјекољубља; позив на истинску слободу људског бића (истинска је само ако је вјечна и бесмртна) и на подвиг човјековог ослобађања од свега онога што га чини робом нужности, смрти и ништавила.

Из одговорности за себе, за вас, за дјецу свијета и будућност човјекову осјећам обавезу да поновим ријечи знамените Габријеле Куби: савремена тзв. „сексуална револуција“ (геј парадери представљају њену авангарду), представља „уништење слободе у име слободе“. Данашња „сексуална слобода“ води уствари поробљавању човјека нагонима. Ми живимо у времену афирмације нагонског тоталитаризма, а ваше параде су јавни манифест и пропаганда тог тоталитаризма. Ова „револуција“ новог (прастарог) паганског тоталитаризма бесловесних нагона, обесмишљује светињу љубави и брака, разара и обесмишљује породицу, основну ћелију људске заједнице. У име задовољења нагонске полне жеље она претвара брачну заједницу у хибрид, материну женину утробу из радионице живота у радионицу смрти, мушкарца створеног да буде сијач сјемена за нова бесмртна бића и умножење људског рода – у просипатеља мртве сперме, која се од клице живота претвара у клицу трулежи и смрти. Кроз ову „револуцију“, нарочито кроз гејство, све функционише „природно“ али јалово. Гејством не само што се онемогућује остваривање сврсисходности уткане у природу мушког и женског, него долази до посуновраћења саме људске природе: женско није женско, мушко није мушко. Мужелоштво (гејство) води самоуништењу, самоубиству, не само појединца него – човјечанства. Оно је „поклоњење тијелу и крви“, обоготворење „похоте плоти, похоте очију и гордости живота“, заборав „да свијет пролази и похота његова“.

Ако је полна страст, нагонска похотљивост, у овом случају и посуновраћена, „урођено“ право једне врсте људи, зашто би било забрањено родоскврњење, инцест, а уз то и полно општење оца са сином, мајке са ћерком? Зашто би била забрањена педофилија? Уосталом, нису ли данас порнографија и њене настраности, од хомосексуализма до педофилије постали најуноснији бизнис који се мјери милијардама? На основу чињеница се тврди да је тридесет пет посто свих преузимања на Интернету порнографија и да најбрже расте тржиште са дјечјим порнографским филмовима. Говори се о најмање око два милиона дјеце која се нуде на Интернету или су приказана у сексуалном насиљу. Овај духовни отров његовања нагона, разврата и свих полних настраности од малих ногу, зар није неупоредиво заразнији и дугорочно опаснији за цјелосно људско здравље од било које дроге и затроване хране?

Ова „глобална сексуална револуција“ утолико је нечовјечнија, да не кажемо, демонскија и опаснија, уколико иза ње стоје свјетске организације с огромним финансијским зарадама и средствима којима финансирају добро плаћене активисте овог нагонског глобалног тоталитаризма моралне деструкције и примитивизма најгоре врсте. Тако бива и са тзв. „парадом поноса“ код нас и у свијету. Да није добрих пара и финансија од европских педерских друштава и појединаца, зар би било могуће њихово организовање? Сваком иоле здравомислећем човјеку данас, јасно је да се задовољењем два нагона, моћници труде да усреће и усмјере људско друштво: нагоном властољубља – саможивог и користољубивог господарења земаљским добрима, људима и народима и нагоном сластољубља – уздизањем хедонизма на пиједестал божанства. То је уствари повампирење оног древног римског начела живљења – „хљеба и игара“, због кога је пропао не само Стари Рим, него и све досадашње цивилизације, које су завршиле том и таквом моралном декаденцијом и изгубљеношћу дубљег смисла живота. И као што „човјекоубица од искони“ узима на себе образину Бога („постаћете као богови“), тако и дубински презир праве вјечне човјечности узима на себе образину борбе за људска права, борбе против „хомофобије“ и сл. На помолу је и на дјелу тоталитаризам бесловесног хедонизма, а тиме и негирање свеукупног људског, првјенствено сверелигијског, а изнад свега хришћанског моралног кôда и опита. Дарвинистичко-марксистичко схватање човјека, људске природе и смисла, није се усуђивало да изведе коначне закључке својих основних ставова и премиса. Чувало је, у битним стварима, моралне основе начина људског живљења, без обзира на свој друштвено-социјални тоталитаризам. Овај нови хедонистички тоталитаризам, који своди живот на овострано, на похот и памет, људску похот и људску памет, лишава човјека и човјечанство, што је од свега најстрашније, осјећања гријеха и стида (а стид, по Тарковском, спасава свијет), а тиме могућности и потребе покајања; наступа са тачке гледишта аморалности, с оне стране добра и зла. „Закон му је што му срце жуди“ (Његош), „што не жуди“ – у људска правила живљења и права – „не пише“.

Велика, многољудна, многонационална и многорелигијска Русија, чувајући свој изворни морални кôд, здравље своје дјеце и своју будућност, управо због поштовања људских права и моралних права огромне већине становништва, забранила је (кажу на сто година) јавну парадну пропаганду гријеха и бестидности. То је учинила и Србија из бојазни да не дође (као што се то већ раније догодило) до ерупције деструкције и уличних сукоба које овакве параде изазивају. Власт у Црној Гори се очевидно налази под притиском европских педерских лобија који користе потребу Црне Горе за европским интеграцијама, а с друге стране она познаје виолентност свога народа и његову укоријењеност у исконским моралним вриједностима, па јој није нимало лако. Зато се и обраћам овим писмом, са љубављу и бригом, као наследник Св. Петра Цетињског, вама својој дјеци и браћи по људском звању и вјечном призвању. Надам се, прво, да ово што вам пишем, нећете схватити као знак било какве мржње или презира према вама, као светим иконама Божјим. Овдје је само подсјећање и себе и вас и других, на вјечно човјеково достојанство и право на истинску човјечност као и на начин како се она задобија и остварује. Вама и мени и свима људима је „све слободно али није све на корист“. Задобијање својих правих или лажних права, мора бити утемељено на поштовању права других. Пропагирање својих права на овај начин, гажењем моралног осјећања огромне већине људи, изазива ни од кога жељене последице, поразне како за вас, тако и за друштво, државу, увећава мржњу, немире, несрећу, насиље. Увјерен сам да сте и сами свјесни да и само називање ових парада – „парадама поноса“ скрива код оних који су их тако назвали бјекство од сопствене дубље личне трагике, бјекство од своје унутарње расцијепљености и несигурности. Било како било, Црна Гора има на претек својих диоба, свога сиромаштва, својих невоља. Зар је потребно да је и ви преоптерећујете својом муком и несрећом, за себе битно ништа не добијајући, а газећи по савјестима огромне већине своје браће? Зар је добро да вама манипулишу, Црном Гором и њеном слободом и достојанством, идеолошки интереси разних европских лобија који представљају све друго осим оне истинске и праве хришћанске Европе коју подржавамо и којој стремимо? Црногорци су одувијек били против тоталитаризма сваке врсте, па и против пропаганде овог типа моралног тоталитаризма. Зато, још сте браћо на вријеме, размислите, не стварајте парадама бестидности невољу и себи и другима. Од свега би било најбоље: стати отвореном савјешћу пред Светог Петра Цетињскога и Светог Василија Острошког. Само оно што буде имало њихов благослов на себи било би и биће истинско добро, право и правда, за вас, за све нас, и за све људе.“

Оно што је изнео у свом тексту митрополит Амфилохије, то мислим не само ја, него сваки православни хришћанин.

И ово признајем

Повереник каже каже да Димитријевић у делу текста под насловом „Став јавног делатника“ наводи да своја политичка уверења заснива на јасном ставу о породици због чега као члан Српског покрета Двери, подржава Породичну повељу Србије чији текст је навео у целини. Ја нисам навео да сам члан Двери, него члан Политичког савета Српског покрета Двери (као нестраначка личност која подржава основне правце политичког деловања Покрета).

Кад је  Димитријевић у питању, повереник тврди да дотични:сматра да је нападнут због својих верских и политичких убеђења гарантованих Уставом;да када говори о хомосексуализму, мисли на идеологију политичког хомосексуализма, а не на опредељење појединаца, и да као православни хришћанин има право на свој поглед на свет;да се његова одбрана породице, темељи на хришћанским ставовима, да је политички хомосексуализам противпородично становиште чији је циљ разарање темеља друштва зарад тријумфа канцер-капитализма;да се уместо радничких права, која су погажена и укинута, проглашавају права политичких хомосексуалаца;да је један од разлога његове борбе против политичког хомосексуализма, настојање да се деца и омладина сачувају од идеолошке пропаганде коју овај покрет намеће;да је главни циљ политичког хомосексуализма, уништење природне породице;да су „тужибабе“ из удружења „Д.С.З“ изместиле из контекста речи Бранислава Вујића, које је цитирао. Да им је засметало што Вујић заступа тезу да ЛГБТ парове не можемо да третирамо као равноправне, при чему реч „равноправно“ нису ставили под наводнике. Појашњења ради, наводници су стављени да би се указало на чињеницу да у питању није истинска равноправност, него тежња политичких хомосексуалаца да почну да доминирају у друштву;да су подноситељи притужбе, које назива „неписмењацима“ заговорници радикалног феминизма, који је имао више фаза. Најпре је тражио да се полови изједначе у правима, од активног и пасивног бирачког права до права на запошљавање, што је, како наводи, „могло да се разуме“;да је њихова основна идеја да је биолошки пол неважан, а да је битан „гендер“ кога наше феминисткиње преводе као род;да није вређао „никакве трансродне особе“ већ да је показао да је идеологија родног феминизма, према којој је род друштвена конструкција а не пре свега плод биолошких датости пола, једна јефтина квазинаучна „жвака за простака“;да политика „родне равноправности“ има за последицу одумирање народа; да поручује Миши Ђурковићу да није сам и да послуша песму „As long as there is one hundred“ у којој је реч о борби Шкота против енглеског завојевача краља Едварда, (1320. година) против кога су устали краљ Роберт Брус и велики јунак Виљем Волас, кога тумачи Мел Гибсон у фиму „Храбро срце“ и који, док га черече, узвикује реч „Слобода!“

И с овим се слажем. Суштински је препричано оно што сам рекао. И још ћу, ако Бог да, о томе говорити и писати. Политички хомосексуалци су се у Србији размахали: не само да парадирају улицама Београда, него се, упорно, на тим парадама ругају србском народу и његовим традицијама. Подржава их челница Владе ове јадне и у колонију претворене земље, Ана Брнабић, и сама политичка хомосексуалка (не тиче ме се њена приватност, него њен јавни ангажман на рушењу породичне Србије). И зато овај одговор.

Да ли иза тога стоји наука?

Повереник за заштиту равноправности износи да је питање „сексуалне оријентације“ у савременој науци давно решено. Као, сва наука то зна. Да чујемо ову премудрост: „Затим, у вези са наводним „лечењем хомосексуалности“, треба рећи да свако има право на своја уверења, па и да у лечењу радије приступи верским ритуалима него медицинским достигнућима, у оној мери у којој се таква пракса односи на њих и не дира у права других. Ипак, стављати особе другачије сексуалне оријентације у било какав контекст болести и ненормалности, дискриминаторно је и дубоко узнемиравајуће за суграђане чије се потребе и капацитети за емотивно-сексуалним партнерским односом ни у чему не разликују од потреба и капацитета хетеросексуалних особа.  Наиме, кроз историју су постојали покушаји „лечења“ хомосексуалности и то неретко суровим методама које нису давале никакве резултате. Лезбејке су подвргаване хистеректомији и терапији инјекција естрогена, док су геј мушкарци подвргавани кастрацији и електрошоковима. Научна заједница данас, хомосексуалност не сматра менталним поремећајем већ варијететом сексуалне оријентације. Такође, треба имати у виду и да је Светска здравствена организација уклонила категорију „поремећај родног идентитета“, и предложила нову категорију „родна инконгуренција (неусклађеност) под поглављем 6 – стања повезана са сексуалним здрављем.“

Повереница за заштиту равноправности

Прво да видимо шта озбиљни научници заиста кажу. У преводу др Немање Зарића доносимо текст др Џефрија Сатиновера који јасно казује о чему је реч.

Геј ген?

Многи лаици верују да је хомосексуалност део човекове личности од момента зачећа. Такозвана „генетска теорија” настанка хомосексуализма, која тврди да је непроменљива, активно се пропагира од стране геј активиста и многих медија. Да ли је хомосексуалност заиста урођени и нормални варијетет људске природе?

Није. Не постоји доказ да је хомосексуалност генетски одређена, нити постоји истраживач који то тврди. Тако нешто се може чути само од стране медија, односно у ситуацијама када великим речима треба убедити јавност у очигледну неистину.

Јула 1993. године, престижни истраживачки журнал Science је објавио студију Дина Хамера (Dean Hamer) у којој се тврди да је могуће да постоји ген за хомосексуалност. Изгледало је као да је овај истраживач на самој граници да докаже да је ова појава урођена, генетска и самим тим непроменљиви варијетет људске природе. Недуго потом, Национални јавни радио (National Public Radio) је на сва звона објавио ове резултате. Недељна штампа је на насловној страни објављивала вест типа „Геј ген?”. Вол стрит журнал (Wall Street Journal) је објавио: „Истраживачи указују на геј ген… Нормални варијетет.”

Наравно, у оквиру извештаја су навођени одређени стручни подаци, али те податке је могао да разуме само квалификовани стручњак. Већи део јавности је био наведен да поверује да су хомосексуалци „рођени такви.”

Да би се разумела права истина, неопходно је најпре да се упознамо са мало познатим чињеницама из бихејвиоралне генетике.

Дин Хамер и његове колеге су спровели уобичајено истраживање које се примењује при испитивању везе између понашања и генетске предиспозиције за такво понашање. Они су установили образац понашања који постоји у породицама, након чега су:

а) Трагали за хромозомским варијететом у генетском материјалу  породице;
б) Установили да ли је тај варијетет учесталији у породицама са одговарајућим обрасцем (облицима) понашања.

За лаика је битно да зна да корелација, или однос између генетске структуре и обрасца понашања значи да је управо тај образац понашања, а не неки други, одређен управо генетским предиспозицијама, или простије речено, да је наслеђен. Чињеница је међутим, да се та корелација ни у ком случају не може прецизно одредити, јер практично не постоји ни један образац понашања који није одређен безбројним корелацијама, како наслеђеним, тако и стеченим.

Пре него што размотримо детаље, ево шта су озбиљни научници рекли поводом ових истраживања.

„Научници су стално тврдили да  су одговарајући гени одговорни за облике (обрасце) човековог понашања, само да би на крају сами себе порекли. Нажалост, веома је тешко доћи до доказа да су специфични гени одговорни за сложено људско понашање”, тврди др Џоел Гелернтер (dr Joel Gelernter) са Универзитета Јејл.

Двојица америчких истраживача су недавно објавили студију којом доказују да, у ситуацији када је један близанац хомосексуалац, и други ће такође постати хомосексуалац, у нешто мало мање од 50%. Стога су они закључили да је хомосексуалност генетски одређена. Друга двојица генетичара, од којих је један челни човек највеће установе за генетска истраживања у Америци, а други професор са Харварда, о истој студији кажу:

„Док су аутори протумачили своје резултате као доказ за постојање генетске базе хомосексуализма, ми сматрамо да ти подаци у ствари представљају чврсте доказе о утицају околине.”

Аутор чланака о генетици и понашању и специјалном издању журнала Science говори о научном признавању чињенице да околина итекако утиче на развој хомосексуалности. Он наводи следеће: „…интеракција између гена и утицаја околине је много јача од наводних агресивних и интелигентних гена о којима се пише у штампи. Подаци истраживања стално показују да, поред утицаја гена, увек постоји огроман утицај негенетских чинилаца.”

Када се „истраживачи” хомосексуалности обраћају јавности, њихове изјаве су често грандиозне и преувеличавајуће. Када говоре стручној јавности, много су обазривији. Истраживач „геј гена” Дин Хамер је упитан од стране часописа Scientific American да ли је хомосексуалност утемељена само у биологији. Он је одговорио следеће: „Апсолутно није. Из близаначких студија смо сазнали да преко половине варијетета у сексуалној оријентацији није наслеђено. Наше студије покушавају да одреде генетске факторе, а не да негирају психосоцијалне.”

Међутим, њихове изјаве су увек тако комплексне да шира јавности никада није у стању да их у потпуности разуме. Када кажу да је веома тешко одредити како се наслеђује сексуална оријентација, они у ствари кажу да ни они сами не могу правилно протумачити сопствене резултате, јер се сексуална склоност не наслеђује на начин на који се, нпр. наслеђује боја очију.

Медији не разумеју научни речник. Научни језик једноставно није разумљив лаицима, па самим тим није занимљив нити погодан за вечерње вести, па не чуди када се у новинама појави наслов типа „Хомосексуалци се рађају, они се не стварају.”

Постоје само два главна принципа који се морају пажљиво разумети да бисмо били у могућности да прозремо неправилности ових истраживања.

  1. Наследно не значи наслеђено.
  2. Генетска истраживања која су искрена ће истраживати само оне обрасце који су директно наслеђени.

Скоро свака човекова карактеристика је у значајној мери наследна, али јако мало особина је директно наслеђено, у смислу висине или боје очију. Наслеђено значи „директно одређено генима”, са мало или нимало утицаја фактора околине.

Пример: како „доказати” да се кошаркаши рађају као такви

Рецимо да имате неки политички или економски разлог да докажете постојање „кошаркашког гена” који је одговоран за раст и развијање кошаркаша. Користићете исте методе као и за доказивање „геј гена”, као што су близаначке студије, дисекције мозга и генетска истраживања.

Фаза 1: близаначке студије

Основна идеја у близаначким студијама је да докажете да ће две особе у великој мери имати исте особине што су генетски сличнији. Дакле, идентификоваћете групе близанаца у којима је макар један кошаркаш. Вероватно ћете открити да ће његов брат, статистички гледано, такође бити кошаркаш. За даља поређења мораћете да направите посебне групе једнојајчаних и двојајчаних близанаца. Затим ћете одредити степен наследности, и открићете да је он висок, као и код истраживања хомосексуалности. На крају ћете новинару рећи: „Наше истраживање показује да је склоност ка игрању кошарке наследна.” (И нећете погрешити, јер сте рекли наследна, а не наслеђена. Мало људи зна ову разлику, због чега је и битно да се она разуме!). У новинама ће писати: „Нова истраживања показује да се склоност ка игрању кошарке наслеђује. Кошаркаши се дакле рађају!Нико, сем озбиљних научника, неће приметити ову разлику.

Фаза 2: дисекција мозга

Затим ћете приступити истраживању мозга. Слично као у познатој ЛеВејовој студији у којој су мерени делови хипоталамуса, Ваше колеге ће извршити серију аутопсија мозгова људи који су били кошаркаши. Исто тако, извршићете и аутопсије мозгова оних људи који се нису бавили кошарком, који ће Вам бити контролна група. Разултати ће бити отприлике овакви: „Одређени делови мозга, за које смо мислили да имају везе са играњем кошарке, су развијенији код кошаркаша у односу на људе из контролне групе.”

У медијима ће се појавити следећи „закључак”: „Јасно је да човек не може просто да бира да ли жели да игра кошарку. Не само да је играње кошарке чешће у неким породицама, већ су и мозгови играча другачији.

Ви, као научник, наравно да знате да се мозак временом и са употребом драматично мења. Делови мозга који су одговорни за одређене активности, као што је играње кошарке, временом ће се сигурно стално развијати.

Ви, такође као научник, нећете лагати да је ово није истина (мада Вас вероватно нико неће ни питати о томе!), али сигурно да нећете ни сами да изнесете ове чињенице, јер могу да нашкоде Вашем истраживању.

Фаза 3: генетска испитивања

На крају, Ви ћете наћи неколико породица кошаркаша и упоредити их са породицама у којима нема кошаркаша. Имате неки осећај да се неки од многобројних гена везаних за играње кошарке (као што су они који одређују висину играча, конституцију, или брзе рефлексе) наћи на X хромозому.

Нећете рећи да су ови гени узрок за стварање играча кошарке, јер би таква тврдња била научно неодржива, али ћете зато казати су они асоцирани са  стварањем играча. Наравно, јавност ће мислити да су речи узрок и асоцијација синоними, јер ће их медији тако представити.

Након неколико неуспелих покушаја, сасвим сигурно ћете убедити јавност да се у породицама кошаркаша увек јавља један одређени ген или сет гена.

Са малом помоћи медија

Пошто имате симпатизере у неким медијским кућама, редовно сте их обавештавали о свом истраживању. С обзиром да они имају сталну потребу да у нешто убеђују људе, врло брзо ће се чути вест типа: „Истраживачи на путу да пронађу кошаркашки ген”, или само „Кошаркашки ген?”.

Шта није у реду са овим сценаријом? Једноставно је: наравно да је играње кошарке везано за одређене гене; али ти гени су одговорни за развој мишићне снаге, висине, брзине кретања, брзине рефлекса, покретљивости тела итд. Ове особине су наслеђене. Ове особине чине могућим да неко, ако то жели, постане кошаркаш.

Паралела са хомосексуалношћу је јасна. Наслеђене особине које су чешће међу хомосексуалцима су велика склоност ка анксиозности, стидљивости, осетљивости, интелигенција и естетске склоности. Али све ово су шпекулације. До дана данашњег, истраживачи нису успели да идентификују ове особине са научном строгошћу.

Велика већина поштованих научника данас сматра да се хомосексуалност развија као комбинација психолошких, социјалних и биолошких фактора./…/Као што смо видели, не постоји доказ да се хомосексуализам наслеђује. Овакве изјаве не могу проћи незапажено у научним круговима, али су медијски врло прихватљиве, јер привлаче много пажње јавности и подижу тираж.“

Тако Џефри Сатиновер.

А ево и извода из анализе др Немање Зарића:

„Прво, и можда најпознатије, било је чувено истраживање Симона ЛеВеја. Резултате тог истраживања он је објавио 1991. године. ЛеВеј је на обдукцијама испитивао специфични регион у мозгу, тзв. интерстицијална једра предњег хипоталамуса (INAH)  три групе људи: жена, мушкараца који су наводно били хетеросексуалци и хомосексуалаца. Он је открио да су групе ових неурона код хомосексуалаца исте величине као код жена, и да су истовремено значајно мањи него код хетеросексуалаца. Тврдио је да су једра у INAH 3 више него двоструко већи код хетеросексуалаца него код жена, али и да су такође више него двоструко већа код хетеросексуалаца него код хомосексуалаца. На основу ових налаза он је закључио да сексуална оријентација има биолошки супстрат, односно да је одређена наследним факторима. У чему је ЛеВеј погрешио? Најпре, методологија његовог научног рада је била погрешна. Његова студија није никада успешно поновљена, односно студију није била могуће репродуковати. Покушане су сличне студије, али идентични резултати нису постигнути. Даље, свих 19 хомосексуалаца укључених у студију су умрли од компликација стеченог синдрома имунодефицијенције (СИДА). Доказано је да у СИДИ постоје снижени нивои тестостерона, па се може очекивати да оболели имају смањене INAH управо због нижег нивоа овог хормона. Такође, приликом израде сваког научног рада постоје одређене контроле и стандарди. ЛеВеј није поседовао потпуне здравствене картоне појединаца укључених у ову студију. Стога је он био приморан да претпостави да је сексуална оријентација хетеросексуалне групе, који нису умрли од компликација СИДЕ, заиста хетеросексуална. Такође, није била позната ни сексуална оријентација испитиване групе жена. Сам ЛеВеј је признао: „Важно је нагласити шта нисам открио. Нисам открио да је хомосексуалност генетски одређена, нити сам открио генетски узрок који ствара гејеве. Нисам показао да се гејеве такви рађају, што је најчешћа грешка у интерпретацији мог рада. Нити сам лоцирао геј центар у мозгу“. Шта је заправо ЛеВеј открио? Ништа. Он није посматрао суптилне разлике између група. Када је су појединци унутар група независно посматрани, није постојала статистички значајна разлика; само када су целе групе поређене, појавиле су се разлике.  Неки истраживачи сматрају да је оно што је ЛеВеј открио заправо резултат претходног понашања, а не узрок самом понашању. Марк Бридлав, истраживач са Универзитета Беркли у Калифорнији је у свом раду описивао како сексуално понашање утиче на мозак. Он коментарише: „Ови резултати нам дају доказ да сексуално искуство може да промени структуру мозга, као што то могу и гени… могуће је да разлике у сексуалном понашању узрокују (пре неголи да су узрокована) промене у мозгу“.

Мајкл Бејли и Ричард Пилард, истраживачи са Медицинског факултета Универзитета у Бостону и Northwestern универзитета, су спровели испитивање које је укључивало 56 парова идентичних близанаца (монозиготних, једнојајчаних), 54 пара различитих близанаца (дизиготних, двојајчаних), 142. браће од близанаца и 57 парова усвојене браће хомосексуалаца. Желели су да открију да ли се хомосексуалност преноси у породици, или узрок хомосексуалности треба тражити у утицају фактора околине.  Они су објавили следеће резултате: 52% монозиготних близанаца су хомосексуалци; 22% дизиготних близанаца су такође хомосексуалци; 11% усвојене браће хомосексуалаца су такође хомосексуалци; 9,2% рођене браће хомосексуалних близанаца су такође хомосексуалци.

Шта није у реду са овим истраживањем које се иначе сматра темељним у испитивању генетског порекла хомосексуалности? Пре свега, најупадљивија је чињеница да, ако геј ген заиста постоји, онда би свих 100% идентичних близанаца морали да буду хомосексуалци. Ипак, у скоро половини случајева, један брат није био хомосексуалац. Такође учесталост је веома слична код рођене и усвојене браће хомосексуалних близанаца (9,2% и 11%). Како је приметио Нил Риш: „Учесталост је слична код биолошке и усвојене браће. Ова опсервација сугерише да не постоји генетска компонента, већ да је у питању компонента утицаја околине која постоји унутар породице“.

Још један фактор који озбиљно доводи у питање валидност резултата овог истраживања је методологија примењена приликом израде. Наиме, аутори нису направили рандомизирану студију (што значи да им је узорак испитаника био изабран методом случајности, што је исправно у једном научном истраживању). Они су регрутовали учеснике испитивања путем огласа постављеним у хомосексуалним штампаним средствима информисања.  Методологија се стога доводи у питање обзиром на мотиве читалаца тих публикација.

Када се научно посматрају, близаначке студије нису успеле да докажу постојање геј гена.

Јула 1993. године, престижни истраживачки журнал Science је објавио студију Дина Хамера (Dean Hamer) у којој се тврди да је могуће да постоји ген за хомосексуалност. Изгледало је као да је овај истраживач на самој граници да докаже да је ова појава урођена, генетска и самим тим непроменљиви варијетет људске природе. Недуго потом, Национални јавни радио (National Public Radio) је на сва звона објавио ове резултате. Недељна штампа је на насловној страни објављивала вест типа „Геј ген?”. Вол стрит журнал (Wall Street Journal) је објавио: „Истраживачи указују на геј ген… Нормални варијетет.”    

Наравно, у оквиру извештаја су навођени одређени стручни подаци, али те податке је могао да разуме само квалификовани стручњак. Већи део јавности је био наведен да поверује да су хомосексуалци „рођени такви.”

Да би се разумела права истина, неопходно је најпре да се упознамо са мало познатим чињеницама из бихејвиоралне генетике.

Дин Хамер и његове колеге су спровели уобичајено истраживање које се примењује при испитивању везе између понашања и генетске предиспозиције за такво понашање. Они су установили образац понашања који постоји у породицама, након чега су:

а) Трагали за хромозомским варијететом у генетском материјалу  породице
б) Установили да ли је тај варијетет учесталији у породицама са одговарајућим обрасцем (облицима) понашања.

За лаика је битно да зна да корелација, или однос између генетске структуре и обрасца понашања значи да је управо тај образац понашања, а не неки други, одређен управо генетским предиспозицијама, или простије речено, да је наслеђен. Чињеница је међутим, да се та корелација ни у ком случају не може прецизно одредити, јер практично не постоји ни један образац понашања који није одређен безбројним корелацијама, како наслеђеним, тако и стеченим.

Истраживање је укључивало 114 породица хомосексуалаца. Дин Хамер је прикупио податке од 76 хомосексуалаца и 40. браће хомосексуалаца при истраживању учесталости хомосексуалности међу рођацима геј мушкараца. У многим породицама, хомосексуалци су имали геј рођаке по мајчиној линији. Стога су оно закључили да се ген за хомосексуалност највероватније налази на X хромозому, који се преноси једино по мајчиној линији.  Нашао је следеће: у групи од 40 парова хомосексуалне браће, код 33. је нашао подударни ДНК регион на једном делу X хромозома који се означава q28. Да не би улазили превише у стручне детаље, навешћемо само да су у свом саопштењу изјавили да „њихово истраживање сугерише да је одређени део X хромозома повезан са сексуалном оријентацијом.. сугерисано је да постоји статистички ниво сигурности од преко 99% да је макар један подтип мушке сексуалне оријентације под утицајем гена.“ Дин Хамер никада није изјавио да је открио геј ген. То су учинили медији.

Један од озбиљних пропуста у овом истраживању лежи у чињеници да истраживачи нису испитали евентуално постојање истоветног региона на X хромозому код хетеросексуалаца унутар породица испитиваних хомосексуалаца. Такође, није понуђено објашњење за недостатак истог региона код осталих 7 парова браће. Ако је геј ген одговоран за хомосексуалност, онда он неизоставно мора бити присутан код свих хомосексуалаца. Џорџ Рајс је са својим колегама поновио истраживање q28 региона на X хромозому и закључио да „њихови резултати не подржавају да гени на X хромозому стоје у основи хомосексуалности.“

Дакле, Повереник за заштиту равноправности  треба да зна: озбиљна наука не доказује никакву генетску основу хомосексуалности.

Што се лечења тиче, оно је могуће без икаквих касапљења и електрошокова. Ко хоће, може да чита причу лекара и психотерапеута.

Ко хоће, може да гледа исповести људи који су се, без икаквих електрошкова, ослободили хомосексуалне страсти. (https://www.youtube.com/watch?v=oDwpqb7KwL0; https://dodjiividi.blogspot.com/2018/06/adam-hood-ex-gay-about-curing.html)

Заиста, доста је обмањивања јавности.

Наставиће се

Прочитајте још

Зоран Чворовић: Правни осврт на „Мишљење“ Повереника за заштиту равноправности у случају др Владимира Димитријевића

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. Заиста, доста је обмањивања САВЕСТИ… Праштајте што Вас унеколико “ преправих “ у последњој реченици многопоштовани брате Владимире, учиних тако јер хоћу да речем како је обмана САВЕСТИ управо САМООБМАНА, а о самој ( како стоји у једном добродетељном писмену на овом дивном, истиноносном сајту “ самообмана је гора од губе “ ) САМОБМАНИ, по мојем убогом мисленију, дубоко истинито и благодатно, беседио је Свети Николај Грачаничка, Охридски, Жички, Лелићки…

    Истрајавање Ваше у Вери Истинитој једнако је самоспознајној, Богонадахнутој победи над САМООБМАНОМ…
    С Вама Бог, брате Владимире.

    Свиђа ми се

  2. LeGeBiTi još nisu potpuno zaokruženi i oformljeni, za sada predlažem ELeGeBiTi gde bi E bilo Egzibicionisti, pa zatim PELeGeBiTi gde bi P bilo Pedofili, pa SPELeGeBiTi gde bi S bilo Sodomofili, onda SPELeGeBiTiNi gde bi N bilo Nekrofili, možete da širite kako vam volja, suština ostaje ista, bolest i nastranost! Nastrani svih profila ujedinite se u pokret SPELeGeBiTiNa!

    Свиђа ми се

  3. Не ради се овде о хомосексуалности, већ идеологији политичког хомосексуализма, и ширем антицивилизацијсом и антихришћанском покрету чији је она део. Сексуалност је ствар најстроже интиме. То је нешто што се, под нормалним околностима, не тиче никога осим нас самих и нашег партнера. Залазити у било чију интиму, не само да представља вид насиља, већ и срозавање сопственог достојанства. А јавно изножење аспеката своје интиме – па то је самопонижавање најгорег реда. Политизацијом своје сексуалности, пропоненти идеологије политичког хомосексуализма деградирају саме себе, и што је још горе, приморавају све нас да саучествују у њиховом самопонижавању. То је можда и најодвратнији аспект политичког хомосексуализма, али свакако не и најопаснији. Политички хомосексуализам, и шира идеологија чији је део, угрожава саме темеље друштва и опстанак цивилизације. Сама хомосексуалност, у виду осећаја привлачности према припадницима истог пола, није грех, нити нешто што се може ‘лечити’, ма шта аутор мислио. С друге стране, као хришћанин, све полне односе ван оквира брачне заједнице сматрам грешним, били оно истополни или инополни. То је оно чему нас наша Црква учи, баш као што нас учи да не треба залазити у било чију интиму, судити другима, или их прогонити (а све то је, нажалост, и те како присутно у нашем друштву), али и да темеље на којима почива људска цивилизација ваља бранити. То је дужност свих нас. Зато, подржавам све мере које воде сузбијаљу насиља над хомосексуалцима, али категорички одбијам сваки покушај стављања знака једнакости између хетеросексуалности и хомосексуалности, и пласирања теме сексуалности у јавној сфери. Хетеросексуалност јесте, и мора остати, норма, а хомосексуалност, тек толерисани изузетак, јер за биолошки продуктиван брак између мушкарца и жене, и породицу која се из њега рађа, нема замене. Биолошка породица је основна ћелија друштвеног организма. Зато је промовисање породичних вредности – управо породичних вредности, а не тек хомосексуализма, јер ни хомосексуални парови који свесно одбијају да изграде породице нису здраве ћелије друштва – предуслов је за опстанак људског рода.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s