Бранислав Матић: Патријархова вечера

Кључ српске судбине тада ће држати онај који данас носи митру и жезло Светог Саве. Као што је Лазар у јуну 1389. сазвао кнежеву вечеру и на њој изрекао Кнежеву клетву, сада, у августу 2018, пред 800. годишњицу осамостаљења Српске цркве, време је за ПАТРИЈАРХОВУ ВЕЧЕРУ

Телефонско истраживање јавног мњења, узорак 1000 испитаника, јул 2018. године (Извор: НСПМ)

Проверавају једном недељно, мере одасвуд, запрепашћени и нервозни: жаба још није скувана. Ни после толико година, ни уз тако јаке дозе залуђивања и обезнањивања, ни уз крајњу безочност у срозавању народа у марву. Ни уз опаки социјални инжењеринг и систем навикавања на зло. Ни уз огољено насиље империје кича и разврата, разорну диктатуру баналности.

Жаба још није скувана.

Преко 80 одсто испитаника у Србији, на репрезентативном узорку, одбија улазак у ЕУ ако је услов за то српско одрицање од Косова и Метохије. Насупрот ономе у шта нас убеђују медији окупационог распамећивања народа, такав став има и чак 85 одсто српске омладине, укључујући и ону студентску. И спремни су, изјављују, да тај став бране свим неопходним средствима. (…)

А истиче и трећа „надокнада времена” коју је колонијална управа Александра Вучића добила од својих страних налогодаваца, стварних господара у овом тужном протекторату, да оконча велеиздају Србије. Да Косово и Метохију — „сакрално средиште српства”, „земљу која се простире између Срба и неба”, „земљу–храм”, „завичај српске државе”, „срж српског мита, вредносне вертикале и метаисторијске судбине”, али и „један од најважнијих геополитичких и рудних басена у овом делу Европе” — преда нарко-творевини званој Велика Албанија. И то на „правно обавезујући” начин. Неповратно.

Зато овога лета, иако потпуно раскринкан, специјални рат који Вучићева колонијална управа води против српског народа толико добија на жестини и хистеричности. Режим срачунато плаши народ. Збуњује. Подмеће. Поткупљује. Прети. Режи. Уједа. Вређа. Измишља, па се онда на крв и нож обрачунава са својим измишљотинама. Распаљује психозу ванредног стања, хроничне предизборне кампање, завера и државних удара. Пола Србије држи „у ВД статусу”, што је само полуга за непрестано уцењивање. Бар два пута месечно приређује простачке скечеве, са примитивном и потцењивачком драматиком, што код паметних изазива згађеност и резигнацију, код оних других забезекнутост и тупост, а у оба случаја циљану пасивизацију. (Сетимо се џипа са оружјем на Авали, спасавања беба из сметова, украдене личне карте наивног бате, па батине провокације са жандармеријом током параде чмарољубаца, нашараног воза тобоже послатог на Косово, свих оних прескупих „маркетиншких хапшења”, киднаповања чудног новинара код Беле Цркве, понижавајућег привођења Марка Ђурића у Митровици, ескадрила и ракетних система који неколико пута месечно кроз таблоиде стижу у Србију, вишекратне инвазије Шиптара на север…) Делујући противдржавно, режим шири кукавичлук и малодушност. Преувеличава моћи непријатеља, крије његове огромне проблеме и слабости, укључујући и оне демографске, а омаловажава снаге Срба, највећег и најутемељенијег народа на јужнословенским просторима. Шеф колонијалне управе у Србији дуго већ говори као осредњи шиптарски лобиста, уз вулгаран и криминалан приступ српској држави, Уставу и законима, војсци и службама безбедности, економији и ресурсима, култури и памети, вери и етици. О националном достојанству и поретку да и не говоримо овом приликом.

Технологија убијања изнутра

Та политичка технологија, застрашујућа у нискости свог општег нивоа, потпуно је прочитана и објашњена. Довољно је погледати, на пример, текстове Последњи скеч за СрбијуКултура малодушности и „бапски идентитет”Усне које лажу… Објашњено је и зашто, заправо, Вучић чини тако.

У лето 2018, међутим, коначност једне спознаје изазива крајњу забринутост код озбиљних и одговорних људи у свим српским земљама. Иако су нас плаћени мистификатори до скора убеђивали у његово родољубље и високу политичку интелигенцију, у то да ће с неким кечевима из рукава унети потпуни преокрет у ову опасну игру, сада је свакоме разумном јасно: Вучић све време игра на само једну карту.

На сламање Србије.

На подметање Србима да пристану на све на шта је он пристао, па и на одрицање од светиња, на крлетку постмодерног ропства, на самопоништење.

На проклетство велеиздаје.

Свим силама своје бруталне пропаганде убеђује нас да ми на Косову и Метохији немамо ништа, али његови колонијални господари све време баш од нас траже нешто. Шта ли то, и зашто?

Немамо тамо ништа, али ако не послушамо њега изгубићемо све. Предао је шиптарском нарко-картелу преко 1.000 квадратних километара територије, и одатле својевољно повукао све јавне и тајне структуре српске државе, демонтирао и ефикасне механизме самоодбране тамошњих Срба, а сада се тобоже мученички даноноћно сатире у борби да нам на Косову обезбеди „макар један метар”.

Пре подне каже: „Ми све уступке чинимо да бисмо одбранили наш народ на Косову и омогућили му да живи безбедно.” А поподне: „Наш највећи проблем је у томе што на Косову нема нашег народа.”

Увече се куне да се никаква „Олуја” (Изгон Срба из Крајине) нигде не може поновити док је њега и његове власти, а сутрадан прети питањем: „А шта ако Шиптари нападну?”

У тренуцима нарочитог надахнућа, као прави колонијални гувернер, о овом народу уме да говори као о фукари, заробљеној у прошлости, смрти и привиђењима: „Српски народ је лењ. Није глуп, али је лењ. Стално кука и чека, ваљда да падне нешто са неба, шта ли. Е па, нема више тога. (…) Србија, у коју сте данас дошли, престала је да се нада смрти и почела да жели живот. (…) Митови су нам стварност, и то у толикој мери да нам будућност изгледа као нешто сасвим непотребно, а сутра нам је најстрашнија реч, јер бисмо заувек живели у оном јуче, пошто са оним данас не знамо шта да радимо.”

Ако мислите да је ово само лично растројство, са елементима шизофреније и патолошког месијанизма, и да се то непланирано прелило у цео политички систем, варате се. Реч је о методологији за збуњивање система противречним информацијама и за паралисање реакције појединаца и група. За масовну хипнозу и ширење осећаја немоћи. (Противотров је исти као за вашарске мађионичаре и шибицаре: „Не слушај шта говоре, пажљиво гледај шта раде.”)

Вучићева власт се у протеклих шест година пред нашим очима преобразила из марионетског режима у колонијалну управу, а сада из колонијалне управе прераста у својеврсну окупациону структуру. Та структура контролише све велике медије у Србији и око 70 одсто интернета, голем део бизниса са обе стране закона, главне токове новца, све јаче мафијашке кланове и навијачке групе. Има и запрепашћујућих 100.000 људи под оружјем у приватним војскама, запосленим у низу фирми за обезбеђење. Тим фирмама непосредно управља четири до пет људи из најближег Вучићевог окружења и из оног дела некадашње Службе државне безбедности који је преко Јовице Станишића стављен под америчку контролу. Према доступним подацима, у само две од тих фирми запослено је укупно 56.000 наоружаних људи. Реч је о обученим људима који у свом наоружању имају и дуге цеви. (Поређења ради, званична Војска Србије сведена је на само 28.000 војника.)

Са таквом социјалноинжењерском припремом, иностраним благословима и сопственом картелском организацијом, као и са огромним новцем ван система, колонијална управа улази у последњу фазу велеиздаје Србије и изручења Косова и Метохије.

Али, невероватно, жаба још није скувана, и то уноси велику нервозу у редове српских извршилаца ових срамних послова, најсрамнијих у историји нововековне Србије. Иако се чини да ствари још некако држе под контролом, низ је знакова да губе контролу над собом. У чудним тренуцима разумности и они знају: „И Одисеј је лутао, али Итаку није водио са собом.”

Два сценарија за један слом

Када се одагнају све магле и разгрне прашина коју пропагандна машинерија баца у очи српској јавности, овакав Вучићев режим по свој прилици има само два излазна сценарија. Оба за Србију катастрофална, дакле недопустива. Оба смишљена тако да до Вучићевог директног потписивања независности Косова не мора да дође, да све буде готово и без тога.

Први сценарио је такозвани референдум

Био би организован до детаља по обрасцу Ђукановићевог референдума за отцепљење Црне Горе 2006. Блокада медија, подмукло питање, масовно поткупљивање и уцењивање, „преламање у мозак”, кривотворење бирачких спискова и дупли тиражи гласачких листића, довожење фантомских гласача и штанцовање личних карата, активирање свих штеточинских спавача у опозицији и изборним комисијама, све до дословног отимања и замене врећа са листићима. „Није проблем, само реци колико ти процената треба.” За такав референдум Вучићев режим је логистички и организационо већ спреман. Остваривање на терену јемчи, поред осталог, поменута приватна војска од 100.000 наоружаних људи. Западни колонијални господари, дабоме, унапред ће признати лажирани референдум.

Таквим кривотворењем и најтежом крађом Вучићева велеиздаја била би преконвертована у „вољу народа”, а он сам у извршиоца те воље.

Други сценарио је такозвани „свршени чин”

Увежбаван је и недавно, по ко зна који пут, када је тобоже очекивана шиптарска инвазија на север покрајине, или бар десант на језеро Газиводе и тамошња електроенергетска постројења. Више аутора, укључујући и митрополита Амфилохија, тада је објаснило овај једноставни а опаки наум. Организује се инцидент који ће послужити као покриће за поновни талас шиптарског насиља у крајевима јужно од Ибра. Насиље прераста у погром и етничко чишћење. Испланираним коридорима километарске колоне српских збегова иду ка централној Србији. На Косову горе српски храмови, горе насеља, гори срце Србије. Да би се предупредила стварна српска исконска и заветна реакција на све ово, чемерна „Војска Србије”, понижена и рашрафљена, тобоже храбро улази у три општинице на северу покрајине и стаје на Ибру. Тако и Тачи и Вучић излазе на договорену „линију разграничења”. (Американци би, дакле, само поновили свој злочиначки сценарио пражњења Републике Српске Крајине из 1995.) Вучић потом на вишесатним конференцијама за медије и у целовечерњим интервјуима слави своју херојску одбрану Копаоника и „нашег народа на северу Косова”, нападајући неку мрачну опозицију која је, разуме се, све учинила да останемо и без Ибарског Колашина. Тачи заказује референдум у етнички очишћеној покрајини и припаја Косово и Метохију међународно признатој Албанији. Вучић више не мора и формално да призна отцепљење, за које је толико тога већ урадио, а Тачију то признање више није ни потребно. Обојица ће, сваки пред својима, слегнути раменима: „Шта ћеш, то је сада фактичко стање, реалност. Добили смо више него што смо имали.” И обојица ће прогласити велике победе, Тачи с разлогом. Колонијални господари похвалиће обојицу за успешно извршене задатке. Даће им одрешене руке за нове мандате и наставак послова на којима су и зготовљени ови мрачни планови, ови уводи у будуће трагедије.

Према психичком, етичком и духовном стању Вучића и његовог режима, на жалост, јасно је: ако битне ствари у овим и сличним сценаријима не крену по зацртаном, од њега се не може очекивати ништа добро. Са психологијом малог опозиционог политичара који је у стању хроничне предизборне кампање, „склон јефтиним скечевима и потцењивању публике”, као и „хистерчиним испадима”, он се неће либити да на улици изазове српско-српске сукобе. Да помоћу својих дресираних јуришника Србију затетура по рубу крвопролића, оптужујући за то ову шаку јада од страначке опозиције. Неће се либити ни да код својих шиптарских партнера испослује паљење Дечана и Патријаршије, те да онда у Београду каже: „И шта ћемо сад?! Нека иду ваши попови и песници, па нека одбране манастире! Кад сам ја позивао на компромис, они су то одбацивали! Сад зовите њих!” Није га тешко замислити ни како организује неуспели атентат на себе, уз познату спин-оркестрацију, замене теза и хапшења споредних ликова. Потрошиће и много „људи с грешком”, распоређених на важним местима а уцењених, попут председника Српске и оних неколико сасвим офуцаних академика (Ковачевић, Симовић, Костић, Варади…).

На такве ствари, у Вучићевом случају, напросто се мора рачунати.

Али, где је у свему томе Србија, она права, нормална и часна, родољубива и отаџбинска, већинска?

Шта она смислено да чини, да не би била саучесник у овом злу и затирању себе саме?

Под митром светог саве

Час је такав да међу Србима све мора бити речено, смирено али пречицом, без вишка протокола а мањка јасноће. Ништа се више међу нама не подразумева, и свако, од првог до задњег, мора изнова посведочити ко је и шта је. Пред огледалом и пред својом децом, пред Богом и родом.

Све што је ма ко од нас урадио досад зависи од тога што ће урадити сад. Свему се сада може дати или одузети смисао.

Дуго већ потпуно је јасно да је Црква, упркос свим својим проблемима, једини преостали српски високи ауторитет који се може делотворно супротставити оваквим убилачким плановима колонијалне управе. Пресећи програмирано растројство, зауставити напредовање ка провалији. Одрећи легитимитет велеиздаји, као плоду постмодерне окупације, те позвати народ на отпор.

Једини ауторитет иза чијег предводништва могу стати остаци свих других расточених српских ауторитета, од неосрамоћеног дела САНУ и универзитета до потиснутих часних припадника војске и служби безбедности. Једини ауторитет који може покренути и обликовати деловање вишемилионске родољубиве и часне Србије, сада плански гурнуте у згађеност и резигнацију. Једини ауторитет који Србима сада може скинути страначке дресове и саставити их у целину.

Једини преостали српски ауторитет чија реч обавезује сваког припадника нормалне Србије, чак и кад овај из идеолошких разлога тврди да није тако.

Зато је Црква протеклих година толико пута провлачена кроз блатиште Вучићевих таблоида, зато су на њу толико пута хушкани керови његове најниже пропаганде. Свештеници су, кад год се могло, на насловним странама били и дилери дроге, и педофили, и курвари, и трговци људима, и пијанице, и паликуће, и среброљупци, и ђаволови шегрти. Али Вучићева сваконедељна интерна мерења стварног јавног мњења показују, и у августу 2018, да поверење народа у Цркву не опада. Напротив. То је адреса којој се верује далеко више него свим осталим установама и организацијама заједно, у свим српским земљама.

Када је Патријарх зимус изјавио да се Вучић „лавовски бори за српско Косово”, што је у први мах изазвало многа разложна негодовања, био је то изгледа покушај психотерапеутског деловања. Племенит и ризичан. Покушај да се неуравнотежени шеф колонијалне управе, и после свих ужасних штета које је нанео српској ствари на Косову и Метохији, продрма и обавеже очинском похвалом. Чувши то, сам тако каже, Вучић је плакао. Али позитивни учинци, ако их је уистину и било, преконоћ су ишчилели. Притиснут обавезама због којих га је страни фактор и припустио на власт, Вучић је потом додатно убрзао ка понору. Увелико је цурела „трећа надокнада времена” и њега је све видљивије обузимала паника.

Мајско изјашњавање Сабора Српске цркве отклонило је смутње и било прекретница. Иако је колонијална управа много радила на унутрашњој подели и тешким свађама у Цркви, и то углавном уз помоћ две западне и једне блискоисточне обавештајне службе, као и неких слободнозидарских ложа, на Сабору се догодило управо супротно. Дивно чудо. Као да су се умешали они највиши заступници и заштитници, „крилата господа”. Јединствено и чврсто, Црква је одбацила и помисао на признавање отимања Косова и Метохије. Одбацила је и поделу и све друге варијанте „креативног разигравања издаје”. Ако досад нисте, пажљиво прочитајте ту Поруку Светог архијерејског сабора. Целу. „Питање Косова и Метохије представља српско црквено, национално и државно питање првог реда. (…) У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаних сукоба, даје своје за своје. (…) Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Јер оно што се силом узме, то се и врати; оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено. А то Срби и Србија не смеју дозволити…”

Јесен патријарха

Премда потпуно скрајнута у колонијалним медијима, ова важна порука допрла је дубоко. Охрабрила честите а поколебане, ојачала храбре. И многи ваљани људи у владајућој структури су се ућутали и замислили. Али Вучић, на жалост, не показује ни најмање знаке да има мудрости и снаге да се заустави, да иступи из врзиног кола. Ближи се тренутак, трагичан и судбоносан, када ће он покренути један од два речена сценарија. (Дај, Боже, дометни својом милошћу и сведржитељством свега што је потребно да се то ипак не деси.)

Кључ српске судбине тада ће држати онај који данас носи митру и жезло Светог Саве. Као што је Лазар у јуну 1389. сазвао кнежеву вечеру и на њој изрекао Кнежеву клетву, сада, у августу 2018, пред 800. годишњицу осамостаљења Српске цркве, време је за ПАТРИЈАРХОВУ ВЕЧЕРУ. Сасвим друкчију а заправо исту. Да се види ко је вера а ко невера.

Ако Црква на било који од сценарија велеиздаје буде реаговала неодлучно и млако, начелним осудама и новим апелима, постаће саучесник у злу. Поцепаће се, закрвити изнутра и потонути. Она овом поколењу Срба неће више имати шта да каже. У Србији више неће имати ко ни коме да проповеда.

Одговорност Цркве је огромна, а пред њом само један истински пут. Онај пут и дужност који су јој увек једино преостајали када су Срби бивали без истински своје државе и слободе.

Црква се мора, дакле, крајње одлучно успротивити злочину колонијалне управе.

Одбити да призна велеиздајничке уговоре и потписе. Одбити све акте који представљају кршење Устава и закона Србије.

Неизоставно одбити тобожњи референдум о Косову и Метохији као што би одбила гласање о Христу. Ако режим ипак закаже такав референдум, Црква мора позвати народ на потпуни бојкот.

Изрећи анатеме и изопштења свих учесника у кривоклетству и велеиздаји, на челу са Вучићем, као што је то учинила 1937. са потписницима Конкордата.

Прогласити Косово и Метохију окупираном територијом (што ће озаконити будућа Народна скупштина ослобођене Србије). Захтевати од међународних снага на окупираној територији да поштују све норме међународног права које важе у таквим условима.

Од православних цркава и пријатељских држава треба затражити конкретну подршку и помоћ, духовну и канонску, политичко-дипломатску, војно-безбедносну, свакојаку. (У земљама које су одбиле да признају отцепљење Косова живи преко пет милијарди људи.)

Захтевати од патриотске јавности и народа да стану јединствено иза своје Цркве и њених мера. Патријарх и сви архијереји морају у заказани час изаћи на улицу и лично повести милионску литију за српско Косово и Метохију. Милионска литија мора ненасилним отпором да блокира све институције колонијалне управе у Београду. Цела Србија мора да стане. Сва црквена звона, у свим српским земљама, морају да звоне. На све провокације режима и покушаје изазивања српско-српских сукоба мора се одговорити промишљено, без наседања. Нема разилажења са улица док кривоклетничка власт не одступи. (…)

Редослед потеза, потом, зна се. На тој платформи Срби неће гласати о Косову и Метохији, ни о Христу, ни о таблици множења, али хоће о прихватљивости савезâ у које би требало да уђу четвороношке, сакати и наказни.

Ако Вучић политички преживи кривоклетство и велеиздају, Србија неће. И обрнуто.

Нема ту, дакле, много избора и фемкања.

Косово и Метохија могу бити окупирана територија још незнано колико дуго. И не мора тамо, под окупацијом, бити ни једног јединог Србина; то ништа суштински не мења у статусу окупиране покрајине. Све што се учини на окупираној територији привремено је, и све ће, свима, опет бити премерено кад се једном вратимо тамо, кући. А вратићемо се у овој генерацији. И неће то бити први пут.

Али Србија која се сама одрекне Косова и Метохије, или прећути кад то неко учини у њено име, више не може бити отаџбина. Србија која у оваквим околностима не би смогла снаге да прогласи своју јужну покрајину окупираном територијом сама би постала безимена окупациона зона. Не знам уопште како би честит и нормалан Србин још могао живети у њој, подносити себе и свет, своје име и сећања. Не знам којим вредностима би могао учити своју децу. Не знам у којој би се цркви молио. Али знам много људи око себе који то више не би могли сматрати својом земљом и својим народом. Такве ране не зацељују.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Нација онлајн, 20. 8. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

42 replies

  1. свача част, господине Матићу

    Свиђа ми се

  2. Браво, Матићу !
    Само се са једним не слажем – не напуштај Мајку, ни кад је посрнула, ни кад се је она тебе одрекла …

    Свиђа ми се

  3. Bravo! Bravo! Bravo! Bravo!!!
    U ovom tekstu SVE JE REČENO.

    Свиђа ми се

  4. Verovatno najjaci publicista u Srbiji danas.
    Bukvalno je rekao sve, ovim razornim tekstom koji pomera, budi i menja.

    Свиђа ми се

  5. Једини, али страшан проблем овог сјајног текста је у томе што га 99,9% становништва неће видети ни чути.

    Свиђа ми се

  6. Штета што овако врстан човек не жели да се бави политиком,
    већ је препушта горима од себе.
    Колико знам, г. Матић има два сина, вероватно и унуке.
    Нек за рат припрема и њих и себе.

    Свиђа ми се

  7. Све у овом тексту води у суштину ствари, заветно је и васпитавајуће, без вишкова и кукуљења. Међутим, крај са филмском причом о младом вуку је једноставно бриљантан! Не сећам се када је неко код нас овако ефектно завршио неки свој текст. Морам признати, плакао сам. И осетио сам у себи неки вучји понос, учинило ми се да чујем „крилату господу“. Може ли се више од тога једним јединим текстом? Одрастао сам и зрео човек — чекам позив Патријарха Српског. Нека буде МИЛИОНСКА ЛИТИЈА! И нека би Господ дао просветљења и разума носиоцима ове власти, као и њиховим чуварима, да никада не учине тај последњи корак који нас дели од провалије.

    Свиђа ми се

  8. Nijedan Srbin vise se nebi osjecao Srbinom.
    „Cemu nam takav svijet, ako u njemu nema Srba!?“- parafraza recenog sa SjeveroIstoka…

    Свиђа ми се

  9. Изузетан текст у сваком погледу – и садржински, и стилски, и драматуршки, и по познавању политичке технологије, и по храбрости, и по одговорности. И, најважније, по томе што се не задржава на описима (ма колико добрим) него даје попис решења и обавеза. Хвала Богу, створио се у патриотској Србији један круг одличних аутора који су драгоцена светлост у овој мрклој колонијалној ноћи. Бранислав Матић је један од најбољих међу њима. А одличан је песник. Штета што је још увек практично непрочитан.

    Свиђа ми се

  10. Црква није та која треба да позове или изврши
    политички преврат, за то су задужени Војска и
    Полиција, да бране Уставни поредак, територијалну
    целовитост Србије.

    Патријарх може да позове народ на Православно-
    Свето-Савски начин, уз Православну сценографију –
    ИКОНЕ, КРСТОВЕ, ЦРКВЕНЕ ЗАСТАВЕ,
    БОСИОК, БОГОЈАВЉЕНСКУ ВОДИЦУ, ИЗМИРНУ И
    ТАМЈАН…- организује ЛИТИЈУ – МОЛИТВЕН ХОД
    – од Храма Светог Саве до Саборне цркве,
    и на том делу, молитвено , уз читање молебана
    Сабору Србских Светитеља и Мајци Божији, јер је
    Београд Богородичин град, искаже став СПЦ-е,
    ПРАВОСЛАВНЕ ПАСТВЕ /НАРОДА/ И КЛИРА /СВЕШ-
    ТЕНСТВА/, по питању општег опстанка Православих
    Срба у Матици и Расејању, и Православне Државе
    Србије.

    Мећутим , колико је то изводљиво?
    – Патријарх је стар човек, и, свакако, крхког здравља.
    – Патријарх је, својевремено, позвао Србе са КиМ,
    да изађу на те несретне локалне изборе, на којима
    је режим из Београда инсистирао, и они су, посредно,
    изласком на те изборе, хтели ми то или не, “признали“
    тзв. НЕЗАВИСНО КОСОВО?!
    -У СПЦ-и је, на жалост присутан “раскол“ између
    Марка Радосављевића, “бившег“ Епископа Артемија
    и – “ВЕЋИНЕ“ АРХИЈЕРЕАЈА И СВЕШТЕНСТВА, али
    не и – НАРОДА?!
    – Александар Вучић је обећао Патријарху средства за
    довршење Храма Светог Саве, а ОБАВЕЗА – ОБАВЕЗУ
    ЈЕ, “СНИСХОЂЕЊЕМ“ политици АВ?!

    Зато, Патријарх може само да позове на МОЛИТВЕНИ
    ХОД – ЛИТИЈУ, по Правосавном сценарију /читања и
    појања молитвословља, и уз Православну сценографију,
    иконографију: – ИКОНЕ, КРСТОВЕ, БАРЈАКЕ, ЦРКВЕНЕ
    ЗАСТАВЕ, БОБГОЈАВЉЕНСКУ ВОДИЦУ, БОСИОК,
    ТАМЈАН, ИЗМИРНУ, УЖЕЖЕНЕ ВОШТАНИЦЕ…, без
    икаквих других идеолошких, партијских обележја или
    симбола!

    НА ОВУ ЛИТИЈУ – МОЛИТВЕНИ ХОД – СУ ПОЗВАНИ
    СВИ ЉУДИ ДОБРЕ ВОЉЕ, ГРАЂАНИ ДРЖАВЕ СРБИЈЕ!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  11. Притисак „аналитичара“ је толики да ће мајстори преобратити
    и овог патријарха, као ономад честитог Павла!

    Свиђа ми се

  12. Бивало је у историји кризних ситуација у којима је Црква деловала и отворено на друштвено-политичкој сцени. Последњи пут, ако се не варам, у тзв. Конкордатској кризи 1937. године, а у новије време у вези са Милошевићем. Данас јесте кризни тренутак и јесте време да Црква одлучније делује у заштиту виталних државних и националних интереса. Оно што је макар исто толико важно, а мислим и важније, јесте да Црква подигне духовну, молитвену „револуцију“ у народу, јер без Божије помоћи овакве тешке ситуације се не могу решити: „Иштите најпре Царство Небеско и правду његову, и све остало ће вам се додати“ (Мт. 6,33).

    Охрабрује да је патријарх у беседи на Преображење указао на потребу саборног молитвеног двига: „…Зато се молимо Господу; ПОТРЕБНА ЈЕ МОЛИТВА СВИХ НАС да сачувамо светињу косовску и метохијску и тамошње наше славне и дивне цркве. Ја верујем у Господа, верујем и у свете мошти на Косову и Метохији, Св. Краља Стевана Дечанског, свете Патријархе и Епископе у Пећкој Патријаршији и Св. Јоаникија Девичког и многе друге који су нас сачували од многих искушења и патњи и страдања у прошлости. Даће Господ, молитвама светих и нас свих да се и сада сачува наше свето Косово.“

    Остаје да се овај начелан патријархов позив конкретизује. То може бити саборно мољење у свим храмовима СПЦ (нпр. Молебан за спас српског народа) који је и скоро, у седмицу пред Госпојински пост, читан у неколико епархија СПЦ, а може бити и домаће молитвено правило, које се већ обавља по благослову неколико духовника:
    https://svetosavlje.org/molitveno-pravilo-za-spas-srpskog-naroda-osobito-na-kosovu-i-metohiji/

    Није тешко схватити оно што цар Давид говори:

    „Господ је мени помоћник,
    и нећу се бојати, шта ће ми учинити човек.
    Господ је мени помоћник,
    и ја ћу погледати смело непријатеље моје.
    Добро је (већма) уздати се у Господа,
    него ли уздати се у човека;
    Добро је надати се у Господа,
    него ли надати се у кнезове.
    Сви народи окружише ме,
    и Именом Господњим брањах се од њих.
    Опколивши опколише ме,
    и Именом Господњим брањах се од њих.
    Опколише ме као пчеле саће,
    и плануше као огањ у трњу,
    и Именом Господњим брањах се од њих.“
    (Пс. 117, 6-12)

    Свиђа ми се

  13. Када су 2004. разуларени Арбанаси кренули на Дечане, италијански генерал, онако малапартеовски тип, изашао је пред њих. Спрејом је на асфалту нацртао линију, усправио се и погледао их својим лепим очима. „Ко пређе ову линију никада се неће вратити. Пуцаћемо без опомене“, рекао је. Преводилац је поновио. Генерал се окренуо и отишао друмом ка манастиру. Његову линију, повучену на асфалту, нико није прешао. Тако су Дечани сачувани упркос арбанашком дивљању у марту те године. Ту причу испричао ми је Бранислав Матић 2007. Од те приче живео сам годинама, уверен да и у овој „високој ноћи“ има наде за „последње Европљане“. Време је да поново повучемо ту црту на свом судбинском путу.

    Свиђа ми се

  14. Genijalan tekst.Ramisljam se da ga kopiram i izlepim po Beogradu. Nista bolje nje napisano o najvecoj izdaji.

    Свиђа ми се

  15. Живим у Канади и годинама пратим текстове на „Нацији“ (има ту вансеријских аутора). После текста „Патријархова вечера“ јавио сам им се на редакцијски мејл и замолио да ми пошаљу рачун и „свифт“, како бих им уплатио донацију. Имао сам дубоку потребу да помогнем рад таквих људи, који, сигуран сам (а и очигледно је), раде у великој оскудици.
    Добио сам овакав одговор:
    „Поштовани…
    хвала Вам на доброј вољи и племенитој намери.
    ‘Нација’ не прима донације и никакав други новац ни из Србије ни из иностранства.
    Да није тако, не би било разлога да даље постојимо.
    Све што бисте уплатили нама, предлажемо, усмерите народним кухињама на Косову и Метохији. Оне хране српску децу опкољену у енклавама. Њима је свакако потребније.
    Сваког Вам добра.
    …“
    Заиста сам дирнут и поносан што сам из моје Србије добио овакав одговор. Тако се брани Косово — најпре у свакоме од нас, па онда даље, докле год треба.

    Свиђа ми се

  16. @ Милан Ђођев Костић

    Свака вам се дала што сте тако добродушни и што желите да помогнете „Нацију“. Но, не знам да ли сте уочили да текст пишете на Стању ствари, које се довија да опстане, па се питам да ли вам је пало на памет да можда уплатите Стању ствари помоћ? И што уосталом ово нисте написали на сајту Нације а не на Стању Ствари!?

    Не могу да не приметим да сте коментар написали у 11:21, што ће рећи да би било у 5:21 ноћом (зором) ако сте нпр. у Онтарију, а мркла ноћ ако сте у неком другом делу Канаде… Дакле, мој Милане (јабуко са гране), од тога да сте ви у Канади нема ништа, а онда постаје и питање чему овако писање уопште и колико има истине и у вашој понуди за донирање као и у њиховом одговору…

    Nota bene: И колико уплатисте кујнама на КиМ!?

    Свиђа ми се

  17. @ Колега новинар.
    Нисам новинар и нисмо колеге.
    Ваш ђилкошки хумор и пасију среског детектива остављам вама. То је ваше право, је л’. Бриљирали сте израчунавајући временску разлику, ваше „сиве ћелије“ раде као станични сат у Мраковцу, па сте ваљда зато превидели једну зачкољицу. До 5. септембра налазим се у свом родном граду, Београду, на годишњем одмору, и ваша истрага кренула је потпуно погрешном правцу.
    Не само да ми је пало на памет да уплатим донацију „Стању ствари“, него сам то и учинио преко своје сестре, још у јулу. Уплатио сам (nota bene, ах!) и Удружењу „Мајка Југовића“ које држи народне кухиње на Косову.
    Мислите да би о томе требало вама да поднесем извештај?
    Или да то саопштавам јавно и сликам се, при том?
    Потпуно сте промашили. Са таквим „осећајем за ствар“ не бисте се квалификовали ни за СНС-бота, ни за ситног доушника.
    Овде тема уопште нисам био ја, ни то да ли сам и шта коме дао.
    Хтео сам да истакнем један пример редак у својој старинској етичности и стоичности, без намере да отежавам довијање свих других патриотских сајтова и медија. Нисам овога лета добио два таква одговора у Србији, него само тај један.
    Написао сам то и на „Нацији“, али нису објавили, вероватно процењујући да би то било неукусно самохвалисање. Написао сам и на НСПМ-у, они су објавили.
    „Колико има истине у мојој понуди и њиховом одговору“?
    Потпуно ми је свеједно шта ће о томе закључити ваше „сиве ћелије“ које су вам помогле да промешите и тему, и форму, и адресу, а да погодите све остало.

    Свиђа ми се

  18. „Ко се сада не супротстави — пристао је. Ко сада пристане — учинио је акт самопоништења. Ко учини акт самопоништења — ништарија је.“ И да је овај текст завршио овим својим недавним речима, Матић не би погрешио. Напис је бриљантан, у сваком случају. Свако од нас о овоме мора донети ЛИЧНУ ОДЛУКУ. Свако од нас, својом одлуком, исписаће не само заједничку него и ЛИЧНУ СУДБИНУ. По томе што урадимо сад све друго ће нам се мерити, заувек.

    Свиђа ми се

  19. Кад би ово пренеле неке јаче медијске куће, било би сјајно.

    Свиђа ми се

  20. А шта о свему овоме каже Вучићев син Данило? Колико је мени познато он је патриота и поштен момак (чак ни овакав отац није успео да га поквари) и презире оца, сматрајући га издајником и конвертитом.

    Свиђа ми се

  21. Изванредно (као и увек) каже Матија: „Мењамо светиње за магарећу клупу.“

    Свиђа ми се

  22. Није ово матић, ово је МАТИНА. Изванредан текст.

    Свиђа ми се

  23. Имали смо ми у историји више лоших владара, али ОВАКВОГ ИЗДАЈНИКА никада нисмо имали. Овакав „специјални рат против сопственог народа“ никада нисмо имали. Овакве размере лажљивости, циничности и подемоњености режима никада нисмо имали. Овакву преподобљеност зликоваштва. Суочавамо се са једним од најопаснијих лица зла у својој досадашњој историји.

    Свиђа ми се

  24. ПАТРИЈАРХОВЕ ВЕЧЕРЕ неће бити.
    Зар смо већ заборавили да је Патријарх позвао Србе на КиМ на шиптарске изборе, пре неку годину?
    Кад оно беше…скоро?

    Свиђа ми се

  25. Патријарх никада није позвао Србе на шиптарске изборе. Не измишљајте и не причајте тако неодговорно. Као да нам и без тога није довољно тешко. Као да нам и без тога није превише делитељских контроверзи.
    Али, ако Срби допусте да на два истоветно лажирана „неферендума“ изгубе Црну гору и Косово, онда је наш случај безнадежан. Онда нам се заиста „не може догодити ништа што нисмо заслужили“.
    Пробудимо се и спремимо се да се супротставимо издајничком режиму, са патријархом или без њега.

    Свиђа ми се

  26. У свакодневним дозама лажи, Вучић често понавља да смо далеко од споразума са Албанцима, да ће он покушати,а ли су шансе минималне, скоро никакве… Не верујте му! Само нас умртвљује и успављује! Одвлачи нам пажњу и спрема терен за описани свршени чин или лажирани референдум.

    Свиђа ми се

  27. За Горана Дамјановића

    Патријарх јесте позвао на косовске изборе!

    ПОНЕДЕЉАК, 14. ОКТ 2013, 12:25 -> 15:00

    Патријарх српски Иринеј изјавио је у Пећкој патријаршији да би Срби на Косову и Метохији требало да изађу на предстојеће локалне косовске изборе и да изаберу најбоље људе од угледа и ауторитета.

    http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/1417626/poziv-srbima-da-izadju-na-izbore.html

    Свиђа ми се

  28. @Верник
    Nije to najvaznije.
    Ono sto je vazno je – STA CE SADA UCINITI!

    Свиђа ми се

  29. Људи, сада треба да радимо само оно што нас јача, не да се сами заплићемо као пиле у кучине, да сами себе затрпамо прљавим вешом, својим и туђим. Нема међу нама безгрешних. Није то био ни почивши патријарх Павле. Вучић и његови извршиоци покушавају да направе од садашњег патријарха једног опкољеног и дезоријентисаног старца, збуњеног и притиснутог свим и свачим. Не смемо то радити и ми, који имамо на уму одбрану и опстанак Отаџбине. Морамо помоћи једни другима, њему пре свих. То морају урадити и они најсамосвеснији међу епископима. Морамо патријарха охрабрити и бити његова снага, његова заштита, а не његови прогонитељи и судије. Морамо „призвати у нама оно веће од нас“. Само тако можемо припремити терен за „милионску литију“. А овако бисмо остали самољубиви индивидуални онанисти, који „свему знају цену а ничему вредност“.

    Свиђа ми се

  30. Председник Аустрије Ван дер Белен објавио је у Алпбаху после разговора Вучића и Тачија: „Синоћ се нешто догодило. Имам утисак да сам присуствовао историјском тренутку.“
    Да ли смо ми свесни колико је сати и шта нам је чинити?

    Свиђа ми се

  31. Горан Дамјановић

    Драги мој, нисмо сви златне рибице.
    Неки памте! 🙂

    Свиђа ми се

  32. Уместо што лакомислено сеириш, хватајући у грешкама свог патријарха, боље је да пажљивије прочиташ шта је он заиста рекао тамо где нас упућујеш својим линком. Не очекујем од тебе да разумеш колико је деликатна његова позиција, и каква је мудрост потребна да се овај брод сад провезе између Сциле и Харибде, али ипак погледај и шта сад каже, кад је куцнуо одсудни час:
    https://rs.sputniknews.com/politika/201808201116930120-patrijarh-kosovo-predaja-/
    Нећу више полемисати. Оставићу те да се сам до миле воље правиш паметнији и од патријарха, и од Синода, и од Сабора, и да их ловиш у грешкама, ти, безгрешан, сад кад би требало да збијемо редове око њих. Можда се баш зато и јављаш, по задатку, пошто приче попут твоје, у овом тренутку, одговарају само Вучићу. Алал вера, победио си!

    Свиђа ми се

  33. „Међу српским мана подаништво и улизиштво су на првом месту. Како Андрић записа негде у ’Знаковима’, цена преживљавања на овом поднебљу каткад је виша од цене самог живота, јер сопствено очување обезбеђујемо на уштрб оних који ће нас наследити. Кад чујем у српским устима реч ’дипломатија’, одмах се најежим, јер, уз часне изузетке, то код нас само значи капитулацију и повиновање туђим заповестима. Немамо дипломатије јер нисмо способни да одредимо шта нам је битно, до које црте можемо попуштати, а преко које не смемо. Зато идемо на све или ништа, углавном на ништа, кад они истински хероји који су ишли на „све” изгину или заврше по лагумима.“ (Слободан Деспот, француски писац)

    Свиђа ми се

  34. За Mister X

    У потпуности се слажем са Вама!

    ПС. Оно горе је „истине ради“… Али патријарх је све боље и заслужује сада сваку нашу подршку и молитву!

    Свиђа ми се

  35. Рекох, али да поновим и овде:
    У МИЛИОНСКОЈ ЛИТИЈИ не мора бити милион људи. Нека изађе Патријарх Српски сам, или са свим архијерејима, и то је већ МИЛИОНСКА ЛИТИЈА. То би био чин који спасава образ и душу Србије. Чин који показује да Срби имају врх и да нису постали безоблична гомила и ништарије. И да неће гласати о кнезу Лазару и светом Сави.
    Са тим образом и том душом, ми ћемо се једном вратити и себи самима и на Свето Косово. Без тога, ништа нам неће вредети. Ни лук да посадимо, неће се примити. Зато је Матић потпуно у праву кад каже да КЉУЧ СРПСКЕ СУДБИНЕ држи онај који данас носи жезло и митру Светог Саве. КЉУЧ СРПСКЕ СУДБИНЕ.

    Свиђа ми се

  36. Милионска литија је, колико видим, замишљена као знак, као симболични акт отпора и неслагања. Свакако да то има смисла, као што има смисла и Порука Сабора СПЦ са мајског сабора ове године. Симболични акти могу да помогну, да индукују одређено стање духа, али реални резултати не могу произаћи САМО из симболичних аката, него из ДЕЛОВАЊА. Право деловање увек подразумева жртву. Дакле, да бисмо одбранили Косово и Метохију, морамо деловати, дати нешто од себе. Разни су начини деловања, али оно што свако може да уради, јесте да се моли Богу за спас српског народа и државе. Као што је увек било, у кризним ситуацијама Црква би требала да позове народ на молитву и покајање. То је много снажније и делотворније од изласка на улицу или писаног обраћања urbi et orbi. Знам да некима, или многима, или већини, молитва изгледа као залудан посао. Срби су склонији да се уздају, верују у оно што виде – у Русију, у политичку партију, у пушку… Али оно што је невидљиво је много значајније и јаче од видљивог. Као што је ваздух значајнији за живот од хлеба, јер без ваздуха можемо живети само минут-два. А ево и још једног примера. Човек који је болестан од канцера у поодмаклом стадијуму може да се лечи или тако што ће примењивати уобичајене методе – зрачење, хемиотерапију, да се мучи и развлачи по болницама. Можда ће се и излечити, није искључено. Али није ни много вероватно. А може да учини акт вере, да оде код светог Василија Острошког и да му се помоли за исцељење. Много је примера да је то дало резултата. Не увек, зато што је потребно имати и веру да Бог може преко светог Василија да учини чудо. То је и сада случај са нама. Можемо веровати у Русију и у своје политичко деловање, а можемо веровати и Богу и њему се обратити за помоћ. При чему не кажем да се треба САМО молити и ништа друго не чинити. Него кажем да се треба ПРЕ СВЕГА молити, уздати се у Бога, а онда чинити и све остало што можемо у „хоризонталној равни“.

    Свиђа ми се

  37. @ Родољуб Лазић.
    Не видите баш најбоље. МИЛИОНСКА ЛИТИЈА, сасвим је јасно, није „замишљена“ САМО као симболични чин, ни САМО као молитвени. Има јасну акциону и борбену димензију. Све је то речено, у мери у којој је ЗАСАД довољно. „Блокирати све институције колонијалне управе… Цела Србија мора да стане… Нема разилажења док издајничка власт не одступи…“ Зар Вама то звучи само симболично или само молитвено?

    Свиђа ми се

  38. Могуће да сам превидео и тај аспект о којем говорите. Погледао сам поново текст у том делу. Оно што аутор очекује од (врха) Цркве јесте превасходно политичко деловање. „Црква је… једини преостали српски високи ауторитет који се може делотворно супротставити оваквим убилачким плановима колонијалне управе“. Оно што од ње очекује и што јој сугерише јесте превасходно политичка активност: одбијање уговора и аката који представљају кршење Устава и закона, одбијање референдума, изрицање анатеме, проглашење Косова и Метохије за окупиране територије, тражење од других дипломатске, политичке, војне помоћи…излазак на улицу ради блокаде свих институција. Наравно да Црква може и мора да има и политичку улогу и деловање (зашто би то могла свака НВО, а не би могла Црква?), јер је, осим што је мистично Тело Христово, истовремено и значајна друштвена институција са великим угледом и историјским значајем. Међутим, не верујем да данас Црква има тај капацитет који аутор од ње очекује. Видећемо шта наредни период доноси.
    Оно што је недвојбено, по мени, јесте да Црква једина има могућност (а и дужност) да води ДУХОВНУ борбу за спас народа и државе, и да је то много моћнији и важнији аспект њеног деловања од оног политичког и друштвеног, које не одричем.

    Свиђа ми се

  39. @ Родољуб Лазић.
    Духовна борба, свакако. Максимално појачана, на свим нивоима и у свим облицима. Сувишно је да сада јавно распредамо о огромним моћима те борбе и њеном значају. Ни сви остали видови борбе које Црква редовно упражњава не смеју бити запостављени. Али ова драматична ситуација налаже ВАНРЕДНА средства борбе. Љуту траву на љуту рану. Каљење у свим ватрама које су неопходне.
    У томе се Ви и ја слажемо.
    Међутим, ставили сте примедбу да аутор та ВАНРЕДНА средства није довољно потцртао. Ја мислим да јесте, и то врло интелигентно. Сасвим јасно, а ипак тако да му то овај зликовачки режим не може спаковати као кривично дело. Разумем аутора. У овом тренутку још нико не може отворено рећи: „На оружје, браћо!“
    О томе се и не прича. Ћути се, спрема и, ако мора, делује се.
    А неко то мора повести.
    Тиме се, у ствари, највише и бави овај одлични текст (бар како сам га ја разумео).

    Свиђа ми се

  40. Невероватно, али међу онима који још бране Вучића има и паметних, рекло би се чак и поштених људи. Ево, пре неко вече код Златановића каже онај историчар Раковић, иначе врло солидан тип, српски националиста и озбиљан интелектуалац: „Тачно, Вучићева политика према Црној Гори и према Косову није добра. Али има код њега и позитивних ствари. Зато, дајмо му још мало времена, дајмо му још једну шансу!…“
    Човече, још једна шанса њему и онда смо ми без икакве шансе. И овако, са његовим прокоцканим шансама досад, не знам како ћемо се извући.

    Свиђа ми се

  41. „Ви сте нас довде довели. Даље можемо и сами.“

    Свиђа ми се

  42. Морамо пружити отпор. Без оружја и братоубилаштва, али одлучно и непомерљиво. Морамо изаћи на улице, блокирати јавне просторе и установе… СРБИЈА МОРА СТАТИ, ИЛИ ЋЕ НЕСТАТИ.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s