Лука Вукадиновић: Црна Гора или Црна рупа Балкана

Морамо младим генерацијама да изборимо слободу и здраво друштво а то можемо сви, одмах и без изговора. Скинути ДПС са власти значи живјети слободно

Лука Вукадиновић

Није мене страх од ове савремене олује која гута младост једне државе и једног народа.

Страх ме хвата од свијесног самоуништења, ми већ три деценије вапимо да се нешто деси, да се нешто промјени али до промјене неће доћи све док смо оковани у себељубље.

Наш највећи проблем смо МИ и наша равнодушност, наше „мирење са судбином“.

Зашто смо дозволили да се окујемо у окове које смо сами себи везали, ми смо себе везали у ланце, себе смо завезали за „интересе“ коју нам само још више стежу шију и који нас полако истребљују.

Зашто је један поносни народ дозволио да се судбина народа диктира од стране џелата који немилосрдно убија све вриједности и све нормалне тековине тог истог народа који је дозволио да се води без жеље да размисли куда иде.

И шта треба да се деси да прогледамо?

Шта треба да нам се деси да отворимо очи и видимо да смо далеко од пута који води у правом смјеру. Далеко смо отишли погрешним путем, бојим се да се неки од нас никада неће вратити, мислећи да чине исправно и да корачају сигурно.

Људи ми смо гладни, људи шта треба да се деси да отворите очи, надам се да системско слепило није скроз уништило наш рационални вид, надам се да је све ово што се дешава само једна кратка лошост и да има наде за генерације које долазе после нас.

Али кад се боље размисли није тако. Ово није сан и неће доћи јутро да нас пробуди и да се сан заврши. Ово што се дешава у Црној Гори се зове страх.

Људи, живимо у двадесет првом вијеку, огромна већина људи у Црној Гори је гладна, једноставно гладна.

Није проблем само физичка глад која заправо и јесте горући проблем, много већи проблем је равнодушност која носи у себи и примјесе страха чврсто везане мржњом.

Људи, ситуација у којој се налазимо није ни најмање безазлена, ситуација у којој се налазимо је толико опасна да нас доводи до раздвајања жеље и потребе. Па живјети у амбијенту „биједе и немаштине“ није потреба већ наметнуто стање, које може да се промијени.

Ако погледамо не даље од насеља, не даље од комшије који нема новац да прехрани породицу – а сигуран сам да сви знамо бар једног таквог човјека – биће нам јасно да нешто није у реду и да стање мора да се мијења.

Даћу пар примјера који описују ужасно стање у привреди у економији у производњи.

У Црној Гори више људи ради у кладионицама, коцкарницама, рулет баровима него у државној администрацији. Имамо потпуно уништену привреду.

Волио бих да ми неко каже која државна фабрика у Црној Гори и даље ради – и ако ради колико броји запослених?

Резултат приватизације предузећа у Црној Гори је преко 50 хиљада отпуштених радника, који посредством бироа рада, судова и штрајковима покушавају да остваре права из радног односа. Отпуштање запослених је више пута виђено, не само у предузећима у којима приватизација није успјела, већ и у компанијама које успјешно послују. Нови власници.

Циљ процеса приватизације je био да се унаприједи ефикасност и управљање предузећима која су некада била у државном власништву и водио се основном економском логиком да држава не може бити добар менаџер, макар не на нивоу на којем је то у стању приватни сектор.

Ипак, резултат приватизационог процеса данас је сушта супротност циљу који је својевремено био постављен. Већина приватизованих предузећа је уништена и данас не ради. Фабрике, погони и хотели су пропали, радници су остали без посла или примају неупоредиво ниже зараде у односу на ранији период, а у великом броју случајева порези и доприноси за њихов рад нису уплаћивани годинама уназад.

Једину економску корист у већини приватизација остварили су само они који су купили бивша државна предузећа и који су након приватизација распродали покретну и непокретну имовину предузећа, а раднике оставили малтене на улици.

Са друге стране, држава није учинила много како би осигурала да се поштују уговори о приватизацији и права радника у приватизованим предузећима. Годинама се није вршила било каква контрола рада тих предузећа од стране Владе, лоше приватизације нису раскидане а за кршења права радника нико није сносио било какве санкције.

Да ли вам је сада јасно каква је ситуација у нашој Земљи? Идемо ли сигурним кораком или је тај корак сигуран само политичким фосилима који су довели до егзистенцијалистичког очаја велике већине људи у овој држави.

Ово су теме које немају краја, али о овим темама морамо да разговарамо, јер управо оне су суштина. Како обичан човјек да прехрани породицу у оваквој држави?

Ако се власт у Црној Гори не промијени доћи ће до пуцања економије у блиској будућности.

Раст цијена горива, који је највећи у Европи, докле бре више?!

Шта је са производњом?

Производње у Црној Гори нема, ништа се не производи, све што једемо је увезено, домаће производње нема, нема.

Подаци о извозу Црне Горе су застрашујући. Прошле године извоз је достигао 375 милиона еура, а увоз милијарду и 773 милиона. Спољно трговински дефицит земље од 620 хиљада становника је, дакле, 1,4 милијарде еура.

Подаци говоре да се црногорска економија финансира из неких других извора, и да новац у њу долази од страних туриста, страних инвестиција, од домаћих радника који раде у иностранству, али у врло значајној мјери од иностраних задуживања. На примјер, државни дуг 2006. износио је 777 милиона еура, а сада је 1,9 милијарди. Цифре показују и да је домаћа производна индустрија на кољенима. Највећи извозник, Комбинат алуминијума у банкроту, прошле године је извезао метала у вриједности 90 милиона долара или око 70 милиона еура, а 2006. и 2007. његов годишњи извоз је вриједио по око 250 милиона. Крах је доживио и други извозник по реду, Жељезара Никшић, мада њен садашњи власник, који ју је купио прије двије године, најављује да ће крајем ове године завршити инвестициони циклус и да ће производња бити много већа. Извоз жељеза и челика прошле године је износио 12 милиона, а увоз овог некада стратешког домаћег производа био је 40 милиона. Прије само шест година извоз жељеза и челика вриједио је 95 милиона. Суфицит у трговини електричном енергијом прошле године је био 40 милиона еура. Црна Гора је ранијих година била увозник струје, или је тај однос био у равнотежи. Овај прошлогодишњи резултат постигнут је због краха индустрије, нарочито Комбината алуминијума, који много мање троши, али и због природе, односно рекордне количине кише и производње у хидроелектранама.

Статистика показује и огромну зависност Црне Горе од увозне хране и пића…

За овакво стање унутар државе су криви грађани, људи ми смо криви, криви смо зато што смо дозволили да будемо гладни.

Криви смо што смо дозволили да живимо у немаштини и очајању.

Криви смо!

Али имамо шансу, имамо шансу и морамо ове истрошене политичке марионете пошаљемо у историју – али прије историје у ћелију која их већ три деценије чека.

Морамо младим генерацијама да изборимо слободу и здраво друштво а то можемо сви, одмах и без изговора.

Скинути ДПС са власти значи живјети слободно. Зато морамо да се боримо за бољи амбијент рада, знања и духовности.

Аутор је предсједник ОО Праве Црне Горе

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s