Борис Трбић: О високом таласу таме

У живом песку релативизација, апсолутна је само контрола. Правог идеолошког сукоба нема. Зато што у друштву без идеологије, вере, и духа заједништва, као и бриге о општем добру свих, готово да и нема заједнице

Борис Трбић

Историчари Хју Дејвис Грејем (Hugh Davis Graham) и Тед Роберт Гур (Ted Robert Gurr), у књизи Violence in America: Historical and Comparative Perspectives (1979) пишу да је Америка у пре-индустријском времену пружала више индивидуалних слобода и аутономије појединцу него што је то био случај са ером индустријализације која је постепено уводила све оштрије рестрикције личних слобода. Из овога се може извести закључак да су (сетлер) колонијална друштва морала да воде рачуна о томе да њихове компарабилне технолошке предности не буду искоришћене од стране ослободилачких или револуционарних покрета. За читаоце ће бити занимљиво да ову референцу користи амерички математичар и осуђени терориста, Тед Качински (Ted Kaczynski), Унабомбер, у свом Манифесту, документу од 35,000 речи, насловљеном Индустријско друштво и његова будућност. Овај спис је 1995. штампао Њујорк тајмс. Један од најталентованијих америчких математичара 1960-их, Качински је често описиван као ’хипер-паметан’ и ’нео-Лудиста’ (The Guardian, 14. септембар 2009). Одметнуо се у шуме Монтане у којима је тражио пасторалну једноставност и трансцеденцију пре-индустријске ере. Није у њима пронашао грађанску непослушност нити мир Волденових година (1845–1850) Хенрија Дејвида Тороа. Будућност Америке, и посредно, света, наставила је да га прогања, и почео је да шаље бомбе кућне израде на адресе високих функционера у универзитетској администрацији и индустрији саобраћаја. Ухваћен је по пријави свога брата који је у Манифесту пронашао речи и фразе који су му деловале познато. Читава његова колиба је као доказни материјал пренета на друго место, ради истраживања. До данас није утврђено да му је у овим акцијама неко помагао, да је деловао као члан неке групе или организације. О Качинском се од тада углавном зна као о особи која се, ментално поремећена, у страху од самоће и недостатка контроле, упустила у кампању терора са циљем да промени друштво које, према његовим тврдњама, незадрживо клизи у тоталитаризам.

Луц Дамбек (DAFilms)

С друге стране, о Качинском занимљиво говори, у документарном филму, The Net (2003), Луц Дамбек (Lutz Dammbeck), немачки сликар, графичар и режисер. Дамбек интервјуише водеће научнике – кибернетичаре овог времена коренитих промена у постиндустријском свету, који су учествовали у научним експериментима 1960–их. Ови експерименти су се подударали са периодом борбе за људска права, против ауторитаризма, расизма и сексизма, као и рата у Вијетнаму (Fredric Jameson, Signatures of the Visible) који у историји света и покрета за хуманизацију и ослобођење имају генерално позитивну улогу. И упркос општеприхваћеној ’истини’ да су ти протести ослоњени на незадовољство младих били начелно уперени против естаблишмента, они су, доказује Дамбек, били и у некој врсти чудног сагласја са интересима индустријског и војног врха. Ствари су се мењале на два колосека. На једном, научници су проучавали нове технологије и облике комуникације који би помогли како напредовању друштва и убрзавању развоја производних, војних и комуникационих могућности, тако и супремацији у односу на друге, мање развијене системе. На другом, аутобуси са универзитетских кампуса су почели да круже америчким градовима док су им приступали млади људи пуни ентузијазма вољни да у ери ’општих слобода’ експериментишу са различитим врстама психогених супстанци. Један од њих био је и Кен Киси, писац Лета изнад кукавичјег гнезда. Естаблишмент је, на одређени начин, контролисао ново друштво у настајању како старим полугама моћи, тако и стварањем алтернативних наратива.

Пјер Паоло Пасолини: Сцена из филма Кентеберијске приче (1972)

У исто време настају и есеји Пјера Паола Пасолинија, који говори о стварању нове средње класе, тоталитаризму и апсолутној контроли над политичким и друштвеним збивањима у новој констелацији снага у Западном друштву. И књиге најважнијег америчког писца двадесетог века, Ф. К. Дика, који је предвидео да ће се фрагментисани појединац наћи у центру фрагментисаног друштва у не тако далекој будућности, у којој комунитарни дух заједнице постаје највећа опасност по ауторитарни систем. Диков Човек у високом дворцу  је између осталог и прича о колективној побуни. Побуни не само против фашизма који је остварио победу, већ и против сваке врсте тоталитаризма са којим се модерно друштво суочава. О покушају да се сачува дух заједништва између људских бића која не желе да трпе окупациони јарам.

Данас је занимљиво анализирати временску секвенцу током које су у ери пост-индустријског капитализма ударени темељи новом, ауторитарном моделу. Разочарани изневереним обећањима модерне и њеним ’врхунцем,’ таласом таме који је запљуснуо Европу и свет током Другог светског рата, од гасних комора до масакра у Нанкингу, наивно опијени духом побуне против традиционалних вредности, ’прогресивни’ и лево оријентисани грађани западних система су оберучке прихватили промене које су уследиле током првих деценија након глобалног сукоба. Недуго затим, тачније, десетак година након завршетка сукоба у Вијетнаму радикални заокрети у сфери друштвених односа, економије, урбанизма, културе и уметности завршили су у лонцу ancient regime-а. Док су бахати, заглушујући званични наративи – које је промовисао развијени капитализам – праћени ништа мање заглушујућим тишинама. Свет се вратио у мале снове тачеризма. Све након тога, у ери која је коинцидирала са незабележеним развојем комуникационих технологија, мониторинга и контроле појединца, постало је само смена начелно супротстављених ’левих’ и ’десних’ идеологија којима управљају бенјаминовски лакеји корпоративног капитализма, марионете из луткарског позоришта.

Неке од књига Ф. К. Дика (1928-1982)

Пост-индустријски свет је постао свет отвореног насиља и параноје, свет у коме су постмодерни префикси (’пост’ из сложенице пост-колонијализам, рецимо), потпуно изгубили смисао. Тај свет је из јавног и медијског дискурса протерао готово све одреднице које се баве колективитетом. Укуцајте реч ’радник’ на енглеском језику у претраживаче универзитетских библиотека и резултати ће бити поражавајући. Да не говоримо о односу према националном или верском идентитету који ваљда још увек имају известан легитимитет (имају ли заиста и данас, у националним државама и културама или духовним, културним и обичајним транснационалним везама које их повезују и дају глобални смисао?). Уместо тога, фрагментисани појединац ’дете привилеговане средње класе’ се опредељује између мутне, неодређене десне носталгије (громогласно најављиваних  ’ратова’ против дроге, тероризма, сиромаштва, незапослености или жеље да се земља ’поново учини великом’, мада нико не зна шта то тачно значи), и опасних, ненаучних релативизација у сфери друштвених и све више природних наука, којима се у питање доводе не само целокупно људско искуство већ и научна сазнања, који су агресивно критиковани са леве стране политичког спектра – мада нам је јасно да то са левицом баш нема много везе. У живом песку релативизација, апсолутна је само контрола. Правог идеолошког сукоба нема. Зато што у друштву без идеологије, вере, и духа заједништва, као и бриге о општем добру свих, готово да и нема заједнице, ако заједница није скуп фрагментисаних, лабаво повезаних појединаца без осећаја солидарности и емпатије.

Advertisements

2 thoughts on “Борис Трбић: О високом таласу таме”

  1. Divan tekst. Na fonu slicnih od autora kao sto su Fuzer i Dugin. Jedino sto u svim tim tekstovima ne vidimo kako do svetla na kraju tunela. Dugin je dao „neko“ rsenje, ali ne mislim da je srecno. U svakom slucaju hvala kolegi Zivkovicu.

    Свиђа ми се

  2. Занимљив је то „феномен“ – да највреднији написи буду једва примећени. Као да бежимо од паметних људи. Такав је случај и са овим чланком увек оригиналног и при томе сериозног Бориса Трбића.
    А, одиста, вреди прочитати. И то хоризонтално, ред по ред, како и треба, а не „дијагонално“, како чинимо по навици.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s