Била је скромна, није желела славу, али није могла да савлада потребу за изражавањем кроз писану реч, ни да сакрије мудрост и књижевни дар

Исидора Секулић

Чудни су четинари. Бог шаље кишу, а њихово се лишће не укваси, Бог шаље сунце, а они се не радују. Бог шаље ветар, а они се не љуљају, Бог шаље сан и смрт дрвећу, а они се зелене.

Али кад уђеш у шуму, ти осетиш да се тле под твојим кораком угиба и нога ти упада у нешто мекано и труло. То су милијарде иглица које су, као сузе поносита човека, нечујно и невидљиво пале.

И видиш ситне тачкице стврднуте смоле која је, преко ноћи, у часу црног мрака, кад ни најближи сусед не може да види, потекла из срца које се у болу стегло.

А изјутра, кад пробуђени фјур потера стотину ветрова на све стране, дремљива стабла се у некој вртоглавој линији поведу за струјом, али врхови њихови су и тада будни и мирни компаси у неке неслућене пределе и даљине.

Исидора Секулић, „Писма из Норвешке“

Списи Исидоре Секулић надахњујући су спој непретенциозне поезије и високог интелектуализма. Она није тежила да постане писац, књижевни критичар и есејиста. Она је то по својој природи увек и била. На Велики Четвртак навршило се 60 година од Исидориног упокојења.

Исидора Секулић рођена је 1877. године у бачком селу Мошорину, до којег се до недавно од најближег села, Шајкаша, долазило неасфалтираним путем. Са седам година изгубила је мајку. Основну школу похађала је у Руми и Земуну, Вишу девојачку школу завршила у Новом Саду, Српску препарандију у Сомбору, а Педагогијум у Будимпешти. Докторирала је 1922. у Берлину.

Радила је као наставница у Панчеву и Шапцу, а 1909. се настанила у Београду. Једно време је боравила у Норвешкој, тада сиромашној земљи четинара и залеђених фјордова, а кад се вратила у домовину почела је да објављује књиге и ствара себи име. Била је први председник Удружења писаца Србије, и прва жена члан Српске академије наука и уметности. Са лакоћом је говорила седам језика.

После рата све више се враћала традиционалним вредностима, говорила је о љубави према Богу. Живела је скромно у кући на Топчидерском брду као монахиња у свету. У њен стан књижевници су долазили као на ходочашће. Посете је примала четвртком.

Друг Ђидо ју је напао после књиге „Његошу – књига дубоке оданости“. Савладана страхом и озлојеђеношћу, тада је спалила дневнике и други том о свом омиљеном песнику-владици.

Њена проза је медитативна, иновативна. Њени есеји спонтано прелазе у неусиљену философију и задивљујућу психолошку анализу. Захваљујући својој ерудицији, умела је савршено да препозна идеје, захваљујући моћи опсервације лако их је сврставала, а захваљујући песничкој истанчаности, префињено их је описивала. Имала је и посебан дар за откривање књижевних талената.

„Умирање и смрт, последња борба коју свако мора сам издржати“, написала је пред крај живота. Последња жеља јој је била да јој се тело завије у прост чаршав и да се положи у чамов сандук. Тражила је свештеника. Преминула је 5. априла, 1958. и сахрањена на Топчидерском гробљу. Изнад хумке једноставан бели крст и само: Исидора Секулић.

Била је скромна, није желела славу, али није могла да савлада потребу за изражавањем кроз писану реч, ни да сакрије мудрост и књижевни дар. Жртвовала је породичну срећу за подвиг самоће, ради стваралаштва и свечане загледаности у вечност.

Категорије:Стражњи дућан С. Поштића

Ознаке:Исидора Секулић, Светозар Поштић, књижевност