Опсерваторија новинарства: Дејвид Петреус – бивши шеф ЦИА, нови медијски магнат на Балкану

Oво истраживање спроведено је на Балкану током последњег тромесечја 2017, ексклузивно за Опсерваторију новинарства (l’Observatoire des journalistes et de l’information médiatique). Финансирали су га читаоци Опсерваторије

Crédit photo : Darren Livingston via Wikimedia (cc)

Вртоглави каријерни пут Дејвида Петреуса, од главнокомандујућег међународних снага у Ираку и Авганистану, преко шефа ЦИА, до директора финансијског гиганта ККР и медијског магната, сведочи о успостављању новог облика моћи: војно-безбедносно-финансијско-медијске.

Чинило се да је Петреусова каријера нагло прекинута када га је секс-скандал приморао да поднесе оставку из ЦИА 2012. године. Поред прељубе, отежавајуће околности за генерала са четири звездице биле су и то што је лагао током истраге и, поготово, што је љубавници одавао државне тајне. Осуђен је условно на две године затвора и на новчану казну од 100.000 долара – тричарија у поређењу са сличним случајевима, као на пример оним Едварда Сноудена, који тврди да су информације које је одао биле далеко мање поверљиве.

Петреус ће се опоравити. Шест месеци након скандала, мастодонтски инвестициони фонд Колберг, Кравис, Робертс и компанија (ККР) поставиће га за директора свог новооснованог Глобалног института.

Варвари с Вол стрита

Седамдесетих и осамдесетих година, ККР је био предводник ЛБО-а (leveraged buyout) или „кредитног откупа” тј. преузимања предузећа помоћу масивног задуживања. Изумитељ тог концепта Џером Колберг убрзо је постао забринут „преовлађујућом похлепом која прожима пословни живот” и напустио фонд који је основао, остављајући само своје К на почетку скраћенице. Након његовог одласка, друго К, Хенри Кравис, изазваће прави бум ЛБО-ова доносећи ККР-у незавидни надимак „варвара с Вол стрита” (бестселер и филм Варвари на капији посвећени су њиховом историјском ЛБО-у корпорације RJR Nabisco). ККР ће остати првак те методе иако она често доводи до распарчавања, па и банкрота откупљених предузећа, као што је био случај с њиховим другим историјским ЛБО-ом: Energy Future Holdings. Исту методу данас примењује француски тајкун Патрик Драи који је своје медијско царство изградио на колосалном дугу.

Крајем 2016, Доналд Трамп има у виду Петреуса као кандидата за шефа америчке дипломатије, али он ипак остаје у ККР-у, убудуће као партнер. Кравис и Петреус су такође чланови Савета за међународне односе и редовни учесници састанака Билдерберг групе. Џерусалем пост је Крависа сврстао на 38. место листе најбогатијих Јевреја.

Инвазија почиње

По преласку у свет бизниса, бивши јавни службеник одмах се доказује увећањем ионако импресивног портфолија ККР-а. Те 2013. године, фонд остварује своју прву директну инвестицију у Средњој и Источној Европи куповином Јунајтед групе (СББ/Телемах) за износ који никада није објављен, али се процењује на преко милијарду евра. Јунајтед група је обједињавала највеће интернет провајдере и оператере кабловске и сателитске телевизије у бившој Југославији са скоро два милиона корисника:

  • СББ (Serbia Broadband) – највећи кабловски оператер и интернет провајдер у Србији са 700.000 корисника;
  • Телемах – главни кабловски оператер и интернет провајдер у Словенији и Босни и Херцеговини;
  • Тотал ТВ – прва мрежа сателитске телевизије у Србији, присутна у шест земаља бивше Југославије;
  • NetTV Plus– главни оператер телевизије преко интернета;
  • Јунајтед медија – телевизијски канали Спорт клуб, Синеманија, Ултра, Мини ултра, Лов и риболов;
  • ЦАС Медија – највећа агенција за продају рекламног простора на кабловској и сателитској телевизији;

Наредне 2014. године, ККР учвршћује превласт. Преко Јунајтед групе, купује турбо-фолк гиганта индустрије забаве Гранд продукцију, и преузима контролни пакет црногорског кабловског оператера ББМ. Постаје сувласник најпосећенијег информативног сајта у Србији Блиц.рс, откупом 49% дигиталног дела швајцарске медијске групације Рингијер.

Најзад, ККР покреће сопствену регионалну телевизију Н1 ТВ, ексклузивног партнера Си-Ен-Ена, са студијима у Београду, Загребу и Сарајеву. Тим контроверзним потезом, Јунајтед група обједињује дистрибуцију и продукцију медијских садржаја.

Група 2015. године чини још један преседан куповином словеначког Тушмобила, што је први пут да кабловски оператер преузме оператера мобилне телефоније. Даље, 2017. откупљује активности Central European Media Enterprises (CME) у Хрватској и Словенији, укључујући најгледанији хрватски канал ТВ Нова, чији вечерњи дневник је најгледанија емисија у земљи; као и ПОП ТВ, чији дневник 24ur јесте водећи словеначки информативни програм. За све то време, Јунајтед група наставља да проширује своје активности на фиксну и мобилну телефонију и да гута конкуренте, као што су BHB Cable TV (БиХ), М-кабл (Црна Гора), и Иком (Србија).

Ко кога крије?

„Финансијски варвари” су под Петреусовом командом изградили праву медијску империју, но то су учинили веома дискретно, држећи се подаље од пажње јавности. Ретка, снебивљива и закаснела истраживања на крају су ипак разоткрила понеки детаљ.

Тако је 2015. Извештај о власничкој структури и контроли медија у Србији Савета за борбу против корупције идентификовао нетранспарентност медијског власништва као приоритетни проблем. Наредне године, власничка структура Јунајтед групе нашла се предметом истраживања које је спровео словеначки магазин Дело у сарадњи с Пројектом извештавања о организованом криминалу и корупцији (OCCRP). Њихов чланак На тамној страни Телемаха најзад је становницима региона пружио прилику да завире иза кулиса свог највећег извора информација. Тамо ће пронаћи лавиринт фантомских оф-шор компанија, које ничу у пореским рајевима као печурке да би сакриле изворне власнике и њихове финансијске токове.

Полу-откривени: смоквин лист је Србин

Велика мета тог истраживања био је Србин Драган Шолак. Он је 2000. године у Крагујевцу основао локалног кабловског оператера КДС, и док је његов старт-ап стреловито напредовао, прерастајући 2002. у СББ , 2012. у СББ/Телемах и 2013. у Јунајтед групу, увек је успевао да задржи директорску фотељу. То није била никаква тајна. Право откриће истраживања гласи да Шолак уједно задржава и 20% акција, скривен иза предузећа Gerrard Enterprises које је основао 2001. на Острву Ман.

Тај „краљ кабла”, редовно „недоступан за медије”, је нови пословни магнат у разореном економском пејзажу и нови богаташ међу осиротелим земљацима, с приватним авионима, вилом на Женевском језеру и тереном за голф који је припадао краљу Југославије (Петреусов живот на високој нози такође је био тема говоркања, све до чланака у Хафпосту и Вашингтон посту). Србин у региону где су национални ривалитети вазда актуелни, опсенар који отвара три оф-шор предузећа дневно и изводи „сад га видиш сад га не видиш” с милионима евра ‒ и све то без плаћања пореза ‒ много је разлога да новинари Дела и они који су пошли њиховим стопама (НационалЈутарњи листЕкспрес…) упере рефлекторе у Шолака. А и ризик је био мањи него да су следили траг крупне дивљачи.

Улога америчких амбасадора

Истраживање Дела с циљем да се размрсе пипци власничке структуре Јунајтед групе разјаснило је бар једну ствар: власници се крију иза низа паравана. Било је мање јасно да ли се Шолак налазио међу власницима или међу параванима.

Шолак није радио сам. Његови преко-атлантски финансијери, међу којима и ККР, били су већински партнери у свим операцијама. Они су ти који су га остављали на челу Јунајтед групе и који су бдели над његовим вртоглавим успоном од самог почетка, о чему сведочи депеша амбасаде САД у Београду објављена на Викиликсу. Штета је што тај извор до сада није узиман у разматрање иако је лако доступан на интернету.

Депеша из 2007. у потпуности је посвећена СББ-у, почев од самог наслова Сербиа броудбенд послује у непријатељском окружењу. Шолак се појављује као главни саговорник амбасаде, до те мере да се можемо упитати о природи његовог односа са америчком дипломатијом. Потписник, амбасадор Мајкл Полт, преноси Шолакову забринутост у Вашингтон и додаје свој извештај о удруженим напорима америчких дипломата и инвеститора да реше проблем. Њихов изговор: спречити тржишну доминацију јавног оператера Телекома који „користи агресивне тактике и политички утицај” да обезбеди монополистички положај. Данас схватамо да је амбасадор радио управо оно за шта је оптуживао Телеком, само у корист СББ-а. Депеша је датирана 1. јуна 2007, а 27. јуна је објављено историјско закључење првог ЛБО-а у Србији којим је СББ прешао у руке Мид Еуропа партнерс.

Полтов наследник Камерон Мантер је након дипломатије наставио каријеру у Мид Еуропи као саветник СББ-Телемаха у време преговора с Петреусом 2013. године. Полтов претходник, знаменити Вилијам Монтгомери, први који је именован након НАТО бомбардовања 1999. и обојене револуције 5. октобра 2000, утицајан попут империјалног проконзула, био је пословни партнер извесног Брента Садлера. Тај господин је у време бомбардовања био дописник Си-ен-ена из Београда, а сада је председник Н1 ТВ, водећег канала Јунајтед групе, ексклузивне филијале Си-ен-ена у Источној Европи.

Кад се непријатељи уортаче

Консултантска кућа „Монтгомери Садлер Матић и сарадници” (MSM & associates) окупила је несвакидашњи тројац: бивши амерички амбасадор и репортер постали су ортаци Горана Матића, југословенског савезног министра за информисање 1998. и 1999. године. Исту функцију, у истом периоду, али на српском републичком нивоу, обављао је садашњи председник Србије Александар Вучић.

Непосредно пред бомбардовање, Матић је овако критиковао медије који раде за стране газде: „Ту је ситуација врло јасна јер газда плаћа, газда и тражи пласирање одређених информација.” Када је НАТО напао, он је био тај који је изјавио за Си-ен-ен: „Спремни смо да се боримо против агресора”. Када су 23. априла 1999. ракете уништиле Радио-телевизију Србије, одневши животе 16 запослених, Би-би-си је пренео његову изјаву: „Ово је чудовишни злочин без преседана у историји”. У мање речитом извештају његовог будућег компањона Садлера на Си-Ен-Ену, тај цитат ће спасти на две речи: „криминални чин”. Тони Блер ће узвратити да је бомбардовање телевизије било „сасвим оправдано”. На 3. мај, светски дан слободе медија, НАТО ће сравнити са земљом још једну медијску кућу, Радио-телевизију Нови Сад.

Од тада су оба бивша министра за информисање направила заокрет у односу на некадашњег непријатeља, с тим што је Вучићев био нарочито спектакуларан. Његова партија је уосталом унајмила Монтгомерија као саветника, а када су дошли на власт, за саветника владе поставили су Тонија Блера, који је 1999. године међу тим истим људима важио за црног ђавола. Још колико 2005. Вучић је рецензирао монографију елегантног наслова Енглески педерски испрдак Тони Блер (sic). Бивши националиста негује топло пријатељство и с другим протагонистима агресије на своју земљу, Герхардом Шредером и Билом Клинтоном.

Генерали инвеститори

Што се Петреуса тиче, он на грудима поносно истиче медаљу НАТО-а за бившу Југославију. Године 1999. у својству ађутанта помагао је генералу Хјуу Шелтону, начелнику Здруженог штаба оружаних снага САД, у планирању и координацији бомбардовања. Пре него што ће се вратити као инвеститор, Петреус је већ био присутан у региону од 2001. до 2002. као заменик начелника СФОР-а (Стабилизационе снаге НАТО у БиХ) и као заменик команданта тајне противтерористичке јединице која је била задужена за хватање Срба са хашких потерница све док 11. септембар није изменио приоритете претворивши савезничке џихадисте у врховне непријатеље. „Тамо је зацртан његов будући курс” закључује Фред Каплан у својој биографији Побуњеници: Дејвид Петреус и план да се промени амерички начин ратовања (2013, стр. 65).

Његов колега са четири звездице, Весли Кларк, главнокомандујући НАТО у време бомбардовања Југославије, такође се ушуњао у свет великог бизниса (баш као и генерали Одиерно, Мек Кристал и Мален; треба подсетити на то да је Ајзенхауер још 1961. године упозорио на војно-индустријски комплекс). Весли Кларк председава канадској групацији Енвидити енерџи која усред контроверзи преговара о експлоатацији врло значајних налазишта угља на Косову које су његове трупе „ослободиле”. Петреус је, додуше потајно, био главни преговарач фонда ККР при преузимању Јунајтед групе 2013. године. Са српским премијером Александром Вучићем сретао се у више наврата, како јавно тако и приватно.

Соросови милиони или како се винути у висине

Викиликсова депеша помиње и преломни тренутак у успону Јунајтед групе. Наиме, малом Шолаковом старт-апу се 2002. године осмехнула сасвим изузетна срећа. Успео је да привуче инвестицију вредну десет милиона долара од Инвестиционог фонда Југоисточне Европе (SEEF). Фондом је управљао Сорос инвестмент капитал менаџмент, касније преименован у Бедминстер капитал менаџмент, чији оснивач је био Ђерђ Сорос.

Овај друштвено активни милијардер дели покоју случајну сличност с Крависом из фонда ККР, као што је одмаралиште на обали Атлантика у којем су комшије, и понеку мање случајну, као што је страст за сакупљање кабловских оператера на Балкану.

Почев од Соросове инвестиције, започиње експоненцијални раст СББ-а и његово вртоглаво понирање у мутне меандре међународних финансија. Након Сороса, Европска банка за обнову и развој (EBRD) прати и подиже улог, инвестирајући 15 милиона евра 2004. године. Ова „европска” банка чији највећи деоничар јесу САД остаје сувласник и суинвеститор Јунајтед групе и данас, крајем 2017. године.

Соросов фонд ће се умножити у SEEF I и II, који ће истовремено фигурирати као купац и продавац током преузимања СББ-а од стране Мид Еуропе 2007. године. Та приватна инвестициона компанија руковођена од бивших високих функционера Светске банке и ММФ-а моћи ће да се похвали да је утростручила своју инвестицију захваљујући астрономској своти коју је инкасирала од ККР-а.

Ђерђу Соросу (рођеном Шварц) отац есперантиста променио је презиме. Реч „сорос” би на есперанту значила „винућу се увис”. Било је то повољно знамење за малог Ђерђа, као и за Шолаков старт-ап који је тако далековидо подржао.

А ко је подржао Сороса на почетку каријере? Првобитна средства за његов старт-ап, Дабл игл фонд, касније преименован у Квантум фонд, уложио је Жорж Карлвајс из Банк приве из Лугана, која је власништво барона Едмонда де Ротшилда (види избрисани чланак Вашингтон тајмса). По писању Тајм магазина, „Ротшилди и други европски богаташи ускоро су додали још шест милиона долара”. Довољно за винути се увис, испоставиће се.

Расипничке инвестиције у медијске губиташе

Чак и финансијери којима ништа није свето поштују један свети закон: остварити профит. Међутим, повраћај инвестиције ККР-а у балканске медије не назире се на хоризонту. Сектор пролази кроз такве тешкоће да су чак и водеће аквизиције попут СББ-а у Србији и Нове ТВ у Хрватској познате по томе што из године у годину ређају губитке.

У случају СББ-а, џиновско улагање ККР-а из 2013. није поправило стање. Напротив, доступни годишњи извештаји показују стално увећање губитака. Изражено милионима евра: 33 у 2010, на нули у 2011, затим 10,5 у 2012. и 1,4 у 2013. години. Најзад, 29 у 2014, 33 у 2015. и 35 у 2016. години. Видимо да је у 2016. години остварен рекордни губитак од тридесет пет милиона евра.

Објашњење? Купујући медије, Петреус је куповао утицај. У том случају поставља се питање који би се то деоничар обрадовао да му његов фонд објасни: „Немамо ни милијарду коју сте уложили, ни профит који смо вам обећали, али смо зато задобили медијски утицај у Источној Европи”. Тешко је замислити да би пензионери из Пензионог фонда Орегона били одушевљени. С друге стране, међу Петреусовим познанствима у Билдербергу већ би се нашао понеко коме би то могло одговарати.

Друго објашњење је да су трошкови надувани да би се пријављивали губици који заправо не постоје. Захваљујући негативном билансу, СББ годинама није платио ни динар пореза на добит, иако је само у 2016. остварио 170 милиона евра прихода. Штета по буџет Србије могла би да достигне осмоцифрене износе у еврима.

Држава се не меша у свој посао

Највећи губитници ове сумњиве шеме су грађани који су главни ствараоци богатства изнесеног у пореске рајеве преко Јунајтед групе и који, напротив, плаћају порез. Затим, то је конкуренција која у тржишној утакмици нема никакве шансе против привилегованог тешкаша са онаквим финансијским капацитетом, нултим опорезивањем, прекограничном картелизацијом и Си-Ен-Еновом продукцијом. Најзад, то су државе које се одричу убирања пореза. Да не помињемо њихову обавезу да заштите грађане и слободну конкуренцију.

Државе су најпозваније да испитају активности ККР-а. Само оне имају способност да незаконите праксе санкционишу а рупе у закону затворе.

Државе су радије изабрале да затворе очи. Једина досадашња открића о медијском царству ККР-а потекла су од организација и појединаца изван владиног сектора. Што се тиче измена закона, од њих су рупе само нарасле, као што показује извештај Медијске опсерваторије са изричитим насловом: Велике силе прекројиле српске законе о медијима по мери Балканског Си-Ен-Ена.

Европска унија као лоби

Године 2014, изгледало је да се држава Србија и ККР крећу ка неизбежном сукобу. ККР је планирао да покрене свој нови канал Н1 ТВ, на својој мрежи СББ/Телемах, у овиру свог кровног предузећа Јунајтед групе. Истовремено, влада је објавила нацрте закона о медијима. Међутим, једно је искључивало друго, јер су закони забрањивали дистрибутеру да уједно буде и произвођач садржаја. Забрана је деловала логично: дистрибутер би фаворизовао своје канале на штету конкуренције. Неколико година раније, Европска унија је наметнула исти принцип јавној телевизији РТС, која је морала да се одрекне своје дистрибутерске мреже.

Но, овај пут ће мишљење Брисела бити обратно, или боље рећи обрнуто лобирањем Европске банке за обнову и развој (сувласника Јунајтед групе) и адвокатске канцеларије Жид Лоарет Нуел, ангажоване за ту прилику. Након још једног сусрета с Петреусом, српски премијер је пресекао: Н1 је добродошла у Србију. Држава је поднела оставку.

У августу 2014. биће изгласан нови текст закона, онај који су банкари и адвокати издиктирали преко бриселске администрације, уместо оригинала проистеклог из изборног и партиципативног процеса. Најуривши народ, транснационална финансијска олигархија заврнула је руку Народној скупштини која више и не помишља да се брани.

Епилог: Н1 ТВ је покренута у октобру 2014. године. У марту 2017, кабловски оператер СББ уклонио је најгледанији канал, јавну телевизију РТС1, с прве позиције у распореду канала. На то место, које је за њега било резервисано од почетака телевизије, поставио је телевизију Н1.

Да ли власник утиче на своје медије?

Када је НАТО бомбардовао РТС, 1999. године, његово образложење се заснивало на идеји да телевизија неминовно емитује пропаганду свог власника. Будући да је власник била непријатељска држава и да је пропаганда чинила део рата, НАТО је закључио да је телевизија оружје у рату и, сходно томе, легитимна мета.

И Н1 има власнике. Међу њима се налази чак и генерал који је учествовао у том истом рату. Што се пропаганде тиче, њена саопштења поводом промене нумерације пружају школске примере манипулације. Наслов Расте политички притисак да се Н1 спусти на мрежи СББ-а (Н1, 2017) сугерише да се ККР-ов канал спушта, а он је подигнут. Н1 је такође шампион манипулација бројевима. Године 2016, учетворостручила је број присутних на демонстрацијама подржаним од америчких НВО, док је број демонстраната против НАТО-а умањила чак тридесет пута (sic). За време председничких избора 2017. телевизија је појединим кандидатима служила као прес-служба, док је друге потпуно прећутала.

Ратник за перцепцију

То што је ККР избацио демократију кроз прозор због интереса свог „Балканског Си-Ен-Ена”, Петреус ће протумачити као „развој демократских вредности”. Биће то једини пут да се неко од газда Н1 изјашњава у погледу Н1, и то баш пред новинарима Н1. При томе је, а да не трепне, истакао њихову објективност и независност.

Ако ове изјаве стоје у супротности са стварношћу, то је зато што имамо посла са стручњаком за ратове перцепција.

„Тешко да је ишта у међународним односима важније од историјских слика и перцепција које људи носе у својим главама.” Овим цитатом Петреус је започео свој први научни чланак, објављен 1986, као и докторску дисертацију одбрањену наредне године на Принстону. Од тада, војник-научник постаје главни заступник преоријентације армије САД. Требало је преместити тежиште с конвенционалног рата на борбу против побуњеника (counterinsurgency или COIN на енглеском) под слоганом „задобити срца и умове”. Своју доктрину је 2006. изложио у војном приручнику који је означио прекретницу (FM 3-24 Counterinsurgency). Кад постане главнокомандујући у Ираку и Авганистану од 2007. до 2011, искористиће те земље као лабораторије за примену својих теорија. Пошто је извршио мисију, остало му је само да напусти армију коју је револуционисао након брижљиво испланиране каријере. Као кадет Вест Поинта удварао се ћерки декана, што му је донело подсмех другова и руку младе даме. Затим је напредовао у сенци команданата Галвина, Вуона и Шелтона. До секс-скандала из 2012. био је миљеник медија који су му угађали хвалоспевним чланцима (префињено названим „blow job” тј. „орални секс” у америчком новинарском жаргону). Његов шарм изузетно наиђе и на покојег критичара, попут адмирала Фалона који га је наводно назвао „малим кукавичким увлакачем”.

Освојити срца и умове

Као дописни пријатељ Марсела Бижара и одушевљени читалац Лартегијевог романа „Центуриони”, Петреус радо признаје утицај који су на њега извршили француски аутори, поготово теоретичар Давид Галила. То неће спречити француског ратног друга, генерала Мориса Дријара, да разоткрије Петреусову крилатицу „задобити срца и умове” као „репресивни мерчандајзинг над становништвом” (види одличну студију француске армије Gagner les cœurs et les espritsCDEF, 2010, стр. 57).

Прави смисао тог израза дефинисан је у приручнику ФМ 3-24 на следећи начин: „’Срца’ значи убедити становништво да је успех борбе против побуњеника у њиховом најбољем интересу. ’Умове’ значи уверити их да сила може да их заштити те да нема сврхе опирати јој се. Запамтите да ни за једно није битно да ли народ воли трупе. Важан је прорачунати лични интерес, а не осећања.” Одељак „Медији и битка за перцепције” нуди безмало орвеловска упутства: „Пажљиво бирајте речи… На пример, да ли су против-побуњеничке снаге ослободилац или окупатор?

Опробан у оваквој врсти двоструког мишљења, Петреус упорно говори о „победи” у Ираку иако је интервенција неоспорна катастрофа. Регион је уроњен у хаос, првобитни разлози за рат испали су лажни а прокламовани циљеви нису постигнути. У стварности, Петреусов модел борбе против побуњеника комбинује велику манипулацију с великим насиљем: грађанским ратом, ваздушним ударима, ноћним рацијама, нападима дронова, мучењем. Таква стварност тешко се пробија кроз медије који као да такође поступају по Петреусовом приручнику (одељак „Користити јединствени наратив”).

Година 1986. била је преломна за Петреуса који је тада постао теоретичар против-побуњеничких операција, члан Савета за међународне односе и упознао Џејмса Стила, ветерана програма Феникс у Вијетнаму. Стил ће у директној комуникацији с Петреусом образовати одреде смрти и центре за мучење у Ираку.

Шпијунажа и манипулације на интернету

Петреус је 2010. године регрутовао прву армију ботова на интернету (Америчка шпијунска операција за манипулисање друштвеним мрежама, Гардијан, 2011). Његова команда Центком објавила је јавни позив за програм за управљање интернетским идентитетима, који би омогућио да 50 корисника употребљавају 500 лажних налога „без бојазни да ће софистицирани противници моћи да их открију”.

Неколико година касније, бројни новинари ће се окомити на сличне активности Русије али ће зачетнички амерички пример по правилу бити прећуткиван. Тако на пример чланак портала Обс-Ри89 набраја чак пет умешаних држава па опет са списка изоставља САД.

Војно лице у Петреусу одлично разуме да су информационе технологије неопходне за информационе операције. Као шеф ЦИА, најављивао је: „Шпијунираћемо вас преко машине за суђе” (Вајерд, 2012). Као медијски магнат остао је једнако ратоборан: „Сајбер простор је сасвим ново бојно поље” (Би-би-си, 2017). Посебно се залаже за све већу контролу интернета.

С тим у вези, ККР контролише велики број ИТ предузећа, међу којима се налазе Optiv (сајбер безбедност), GoDaddy (хостинг), First Data (дигитални новац) и, наравно, интернет провајдери Јунајтед групе.

Масовни надзор интернета од стране англо-америчких обавештајних служби који је разоткрио Едвард Сноуден налазио се на свом врхунцу у време док је Петреус управљао Цијом. Ту спадају пројекти као што је Prism, који омогућава директни приступ серверима Гугла, Фејсбука, Епла, Мајкрософта и других гиганата; или Muscular и Tempora који се директно инфилтрирају у оптичке каблове.

Велики део интернетског саобраћаја на Балкану пролази преко провајдера који су у Петреусовим рукама. Српска студија Невидљива инфраструктура – токови податакаустановила је да сав саобраћај води ка једној јединој тачки: „Ако бисмо желели да испитамо, филтрирамо или задржимо сав национални саобраћај који иде преко СББ-ове мреже, могли бисмо то да урадимо користећи само ову једну тачку.” Та тачка се случајно налази у власништву ККР-а.

Зашто инфилтрирати ако можеш поседовати?

Јавни новац, приватни новац

Петреусови ратови имали су високу цену, не само у смислу људских живота, већ и за пореске обвезнике. Трошкови се више не процењују у милијардама, већ у билионима долара ‒ никад виђено. Невиђени износи су завршили и у рукама приватних корпорација (Приватни предузимачи зарадили 138 милијарди долара од рата у Ираку, Фајненшл тајмс2013) за различите услуге: како цивилне (Халибартон-КБР), тако и војне (Блеквотер) и обавештајне (Бел потинџер). Рат се приватизовао, па отуд и одељак Мултинационалне корпорације и приватни предузимачи у Петреусовом војном приручнику.

У својству главног команданта, Петреус је већ располагао колосалним фондовима и директно пословао с приватним корпорацијама. Али ко заиста командује када се највећа војна сила презадужује да би исплатила своје ратове: командант или финансијер?

Из армије у финансије ‒ унапређење

Целог живота Петреус је градио каријеру додворавајући се највишој моћи. Његов прелазак с врха војних и безбедносних структура у редове финансијера углавном се назива пензионисањем или оставком. Пре бисмо га могли посматрати као унапређење.

Каријера Дејвида Хауела Петреуса следи исту узлазну линију и исту црвену нит: манипулацију перцепцијама. Његов случај илуструје радикалну промену света информација. Пре њега, нико није могао ни да замисли некадашњег шефа обавештајне службе на челу медија, поготово не у земљи на чијем уништењу је радио. Овај непријатељски генерал, шеф тајне службе и стручњак за пропаганду наметнуо се у медијима бомбардоване нације под изговором да ће јој обезбедити објективно информисање. Заиста запањујући потез. Али ништа не шокира освојена срца и умове.

(Опсерваторија новинарства, 4. 3. 2018)

Advertisements

3 thoughts on “Опсерваторија новинарства: Дејвид Петреус – бивши шеф ЦИА, нови медијски магнат на Балкану”

  1. Изузетан, ретко богат и интересантан чланак. Право истраживачко новинарство. Све што се тврди поткрепљено доказима, чињеницама. Овакав чланак захтева врсне новинаре, огроман рад : можда више новинара неколико дана. Хвала редакцији СС.

    Свиђа ми се

  2. Jedino je Zeljko Mitrovic , komunista iz JUL-a paralela ondasnjim diktatorima svesti.
    Koliko god gledali stvar kroz *roze naocare* to se ne da prevideti.
    Bilo bi podjednako rodoljubivo javnosti otkriti odakle pare titovom pioniru za televiziju, za 30-tak televizijskih kanala – uzev u obzir da vecinu stanovnistva *nema zasta pas dujede*.?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s