Владимир Коларић: Српски проблем

Генерал Скапароти је отворено указао на неколико несумњивих истина: да је Америка већ одавно у ратном режиму глобалног домета, да је непријатељ Русија, да су Срби, као популација а не као појединачна држава, у том рату виђени као непријатељски савезници

Генерал Куртис Скапароти (Извор: Нови стандард)

У последње време је, као спој антиамеричког расположења код једних и разочараности због опадања америчке моћи код других, постало популарно оспоравати не само војно-стратешке и безбедносно-обавештајне него и елементарне аналитичке способности данашњих власти САД. Једни ваљда мисле да је изругивање и потцењивање добро оружје против непријатеља, поготово ако је он и даље несумњиво јачи, а други се понашају као љубавница која се нада да ће макар и увредама поново пробудити снаге онемоћалог љубавника.

Да, међутим, макар и у војним круговима, ствар није тако црна, сведоче изјаве команданта снага НАТО у Европи генерала Куртиса Скапаротија, који је током сведочења пред Одбором за оружане снаге Сената САД, „рекао да је јачање руског утицаја у Европи највећи проблем и на цивилном и на војном плану, а посебно на западном Балкану“, да „Русија покушава да спречи евроатлантски пут појединих земаља у региону“, чији су гарант стабилности  „међународна заједница и САД“.

Имајући све то на уму, генерал Скапароти је „изразио дубоку забринутост да недостатак дипломатских активности доприноси ширењу руског утицаја на Балкану“, а на питање која је земља највећи проблем одговорио је да је то Србија, односно како је прецизирао, „српска популација на Балкану“.

Стога је командант НАТО за Европу  „истакао да су Сједињене Америчке Државе испустиле из вида подручје западног Балкана, закључујући како је потребан већи војни, али и дипломатски ангажман у региону“.

Овим је генерал отворено указао на неколико несумњивих истина, које у Србији неће да признају само они који имају врло конкретан интерес да их не признају (макар то било и само очување сопствене глупости) или своју колаборацију покривају политичким реализмом: да је Америка већ одавно у ратном режиму глобалног домета, да је непријатељ Русија, да су Срби, као популација а не као појединачна држава у том рату виђени као непријатељски савезници. Такође, да није довољан више само повећан дипломатски (читај: обавештајно-безбедносни и пропагандни) него и војни ангажман Америке у региону, и да Србији неће бити дозвољено да ни на један правно и институционално легитиман начин одлучује о сопственој судбини. И то у контексту, у ком и даље фигурира конструкт „међународне заједнице“, као осовине из које је искључена не само Русија, него и још неколико најмоћнијих земаља света.

Ипак, звучи ли вам ово онако уверљиво и моћно како су нас уверавали да треба да нам звучи, више и не тако блиских, деведесетих? Када је нечија моћ још само топ, макар он био и са нуклеарним пуњењем, његова моћ више и није посебна.

А ова празна реторика открива да се иза ње налази још само топ. Топ са све мање граната.

Али и та празна реторика открива једну велику истину: да нема наде да се она промени, као ни да се промене дела која стоје иза ње. И да су карте извучене, избори направљени и да повратка више нема.

То не значи да се треба бацати у чељусти лава и да ће икоме бити лако; то не значи да нема простора за тактику, па и тактичка одступања која су нужна док се још има у виду циљ.

А имамо ли ми у виду циљ?

То ћемо знати по томе у каквом стању будемо дочекали повлачење непријатеља, њихов предстојећи, балкански Сајгон. Да ли ћемо уопште бити у стању да га дочекамо као ослобођење и као наду? Да ли ће уопште имати ко да га дочека ‒ питаће се чак дежурни апокалиптичари.

Морамо веровати да хоће. И што је раније могуће узети ствар у своје руке. И радити на томе да се ствари узму у своје руке.

Морамо веровати у онај огањ са небеса који није гнев силника, него љубав Божија.

Advertisements

One thought on “Владимир Коларић: Српски проблем”

  1. Голема је вероватноћа да ће окупатор, у припремању и извођењу повлачења са српских земаља, свој геополитички, историјски, али и верски, те духовни пораз, у зверској мржњи и скотској увређености, “ запалити “ ватру братоубилачки рата међу Србљем… Како знамо и умемо, колико можемо, а најпрво и највише кроз Христа, Христом и Христа ради, да будемо спремни, да будемо Литурђијом и Причешћем Светим вознесени из трагедијске, епопејске нужности у надбитијско и надсушто самопотврђивање царства небесног – баш како и Лазар Свети, Мученик Доброчинство учини…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s