Ознаке

Оптуживан сам за све и свашта (намештаљке ДБ-а против мене, „разбојништво“, наводних „седам бракова“, „блискост љотићевцима и четницима“, „похвале Алистеру Кроулију“, наводни нерад, лењост, насиље, кукавичлук, фашизам, „превише деце“, „претерано“ или „сувише мало“ учешће у рату, „обавештајну сарадњу“ са свим могућим и немогућим међународним и домаћим Агенцијама тог типа, лукаву „злоупотребу наивних архијереја“, „папизам“, „везе са језуитима“, тобожње „богатство“ и одмах потом срамну „беду“ и „сиромаштво“, некакву подршку онима о којима нисам написао ни једну једину лепу реч, сарадњу са црвенима, жутима, црнима, плавим и наранџастим… чак и то што сам прочитао пар цитата из „Упоришта“ пред посмртним ковчегом мог вишедеценијског учитеља, Драгоша Калајића), па и те како знам како је бити стално „између чекића и наковња“

Извор: ФБ профил Драгослава Бокана

Иза сваке клевете (ако је то заиста) стоји лаж, отворена и гнусна, а иза лажи – њен господар: „отац лажи“, непоменик.

Веома једноставна линија препознавања. Генеалогија правог порекла оних који се баве нимало безазленом техником трачарења, клевете, инсинуација, неправедних напада… И упозорење за њих, коме царству и господару у ствари припадају. Да не буде после (на једином истинском, оном Страшном Суду) „нисмо знали“ и прекасног, посмртног „жао ми је“.

По овој логици, већ видим, свакодневно, свуда око себе – читаве легионе оваквих заблуделих, мржњом и предрасудама опседнутих створења.

Ти човеколики зверићи, безумљу склони носе у својој души мрак, поднебесну таму и, под обавезно, свеприсутну ЛАЖ. Гласници пакла на земљи, авангарда последњег напада антихристових легија, нимало наивна дружина од мргудности поцрнелих бића, а све у форми . моралистичких, као „забринутих“ анализа и коментара.

И сам сâм већ вишедеценијски објекат оваквих (како организованих, тако и спонтаних) операција, оптуживан за све и свашта (намештаљке ДБ-а против мене, „разбојништво“, наводних „седам бракова“, „блискост љотићевцима и четницима“, „похвале Алистеру Кроулију“, наводни нерад, лењост, насиље, кукавичлук, фашизам, „превише деце“, „претерано“ или „сувише мало“ учешће у рату, „обавештајну сарадњу“ са свим могућим и немогућим међународним и домаћим Агенцијама тог типа, лукаву „злоупотребу наивних архијереја“, „папизам“, „везе са језуитима“, тобожње „богатство“ и одмах потом срамну „беду“ и „сиромаштво“, некакву подршку онима о којима нисам написао ни једну једину лепу реч, сарадњу са црвенима, жутима, црнима, плавим и наранџастим… чак и то што сам прочитао пар цитата из „Упоришта“ пред посмртним ковчегом мог вишедеценијског учитеља, Драгоша Калајића), па и те како знам како је бити стално „између чекића и наковња“ међусобних непријатеља, уједињених ужасном нетрпељивошћу према мени.

То што ниједна власт којој сам, кажу, „помагао“ није учинила ма шта конкретно за мене (па тако нисам снимио филм, нити могао, чак, да будем гост на великим телевизијама, ево, све до данас и од данас), то није ни важно. Важно је само увек изнова трљати, нападати, понављати гнусне лажи, неистине и клеветничке фразе.

Од Милошевићевог доласка па до силаска са власти сам на државној телевизији био, мислим, два пута, за све те године (а пре тога сам наступао бар једном месечно, као млади редитељ – и сам радник те исте телевизије). Једном сам имао пола сата као кандидат за председника Републике 1992. и други пут када је РТС пренео половину мог интервјуа са Микијем Вујовићем на „Палми“, негде крајем 1999-те или самим почетком 2000-те, већ сам заборавио (нажалост, опозиција није преузела и пренела ону другу, антирежимску и антимошевићевску половину овог двосатног интервјуа).

Стотине привођења, саслушања у полицији, батинања, покушаји атентата на мене (чак три док сам био у Републици Српској, и сва три „са наше стране“), жестоки и разјарени напади у свим домаћим медијима без разлике (од „Велике Србије“ и „Српске речи“ до „Борбе“ и „Политике“), строга цензура и боравак на црним листама свих већих медија (од РТС-а до „Политике“, о којој сам написао и читаву велику монографију – „Политика: мит, хроника, енциклопедија“ – али ни тиме нисам заслужио да имам објављен макар неки текстић у њој).

Ништа ту није помогло ни то што сам се вратио из Америке уочи рата у земљу, што сам ишао на фронт као добровољац чим је почело са пуцањем по нашим људима ван граница Републике Србије, што сам написао низ различитих књига („Огњене љиљане“, „Портрет једног дендија, меланхолична шетња по елизабетанском пејзажу“, „Нови Сад – од вароши до града“, „Београд, град тајни“…) и безброј запажених предговора и поговора, одржао стотине предавања на философске, историјске и теолошке теме, био признат маркетиншки стручњак (носилац годишње награде за то за „Лепу Србију“; креатор велике кампање за Косово са цитатима страних државника, о чему је писао и „Њујорк тајмс“ на насловној страни и бројне друге новине и часописи…), писац једине икад написане монографије о Косову и Метохији („Косово је срце Србије“), креативни директор хора „Мелоди“ и Дивне Љубојевић (и писац студије о њеном певању под називом „У огледалу“, на српском и енглеском), водио неколико више него занимљивих, а међусобно различитих часописа („Нове идеје“, „Наше идеје“, „Лепу Србију“, „Русију данас“, „Водич за живот“, „The MEN“…, а сада спремам месечник „Исток, часопис духовне културе“), био лични саветник за медије генералу Павковићу после 5. октобра, водио маркетиншке кампање разних врста, режирао неколико дугометражних документарних филмова о српским средњовековним манастирима, проглашен за „парољуба“ са вероватно највише бесплатно урађених ствари и пројеката у историји Србије, писао филмске критике за „Дугу“ и „Аргумент“, био амбасадор Доњецке Народне Републике (постављен од њиховог Врховног Совјета, са потписом Дениса Пушилина), одржао безброј беседа на духовне теме по нашим црквама и манастирима, припремио неколико рукописа који чекају на објављивање („Књига о вери“, четворотомна монографија о Новом Саду под називом „Четири путовања“, „Кратка историја односа Србије и Русије од дванаестог века до данас“, вишетомну серију књига мојих есеја са фејсбука на отаџбинске теме…), био колумниста „Преса“ и „Стандарда“, добио чак шесторо деце (пет синова и кћерку)… осим тога изгубио сина Влада као бебу од три дана (сахрањен на манастирском гробљу у Ковиљу), растао као унук и праунук побијених страдалника, Ђуре и Душана, у Јасеновцу… и још толико тога.

Ништа то не вреди када се суочите са пакленим кезом ваших нападача и непријатеља.

Знају они, несрећници, боље од вас ко сте ви и какви сте у ствари. Исти они који никада нису бринули ни о вама, нити о ма коме (осим о себи). Душебрижници и клеветници на којима је српско само њихово име.

Такви типови, дрипци најгоре врсте, представљају талог друштва и праву сметњу за наш излазак из амбиса и почетак уздизања према духовној вертикали…

Како ступати даље уз њих, такве и онај млаки, скоро па непостојећи отпор оваквим језивим, одемоњеним клеветницима?

Како остати Србин и не упасти у лукаву замку (ширења зла) терања ината са овим идиотима?

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Драгослава Бокана)

Advertisements