Драгослав Бокан: О клевети и свему што иде уз то

Оптуживан сам за све и свашта (намештаљке ДБ-а против мене, „разбојништво“, наводних „седам бракова“, „блискост љотићевцима и четницима“, „похвале Алистеру Кроулију“, наводни нерад, лењост, насиље, кукавичлук, фашизам, „превише деце“, „претерано“ или „сувише мало“ учешће у рату, „обавештајну сарадњу“ са свим могућим и немогућим међународним и домаћим Агенцијама тог типа, лукаву „злоупотребу наивних архијереја“, „папизам“, „везе са језуитима“, тобожње „богатство“ и одмах потом срамну „беду“ и „сиромаштво“, некакву подршку онима о којима нисам написао ни једну једину лепу реч, сарадњу са црвенима, жутима, црнима, плавим и наранџастим… чак и то што сам прочитао пар цитата из „Упоришта“ пред посмртним ковчегом мог вишедеценијског учитеља, Драгоша Калајића), па и те како знам како је бити стално „између чекића и наковња“

Извор: ФБ профил Драгослава Бокана

Иза сваке клевете (ако је то заиста) стоји лаж, отворена и гнусна, а иза лажи – њен господар: „отац лажи“, непоменик.

Веома једноставна линија препознавања. Генеалогија правог порекла оних који се баве нимало безазленом техником трачарења, клевете, инсинуација, неправедних напада… И упозорење за њих, коме царству и господару у ствари припадају. Да не буде после (на једином истинском, оном Страшном Суду) „нисмо знали“ и прекасног, посмртног „жао ми је“.

По овој логици, већ видим, свакодневно, свуда око себе – читаве легионе оваквих заблуделих, мржњом и предрасудама опседнутих створења.

Ти човеколики зверићи, безумљу склони носе у својој души мрак, поднебесну таму и, под обавезно, свеприсутну ЛАЖ. Гласници пакла на земљи, авангарда последњег напада антихристових легија, нимало наивна дружина од мргудности поцрнелих бића, а све у форми . моралистичких, као „забринутих“ анализа и коментара.

И сам сâм већ вишедеценијски објекат оваквих (како организованих, тако и спонтаних) операција, оптуживан за све и свашта (намештаљке ДБ-а против мене, „разбојништво“, наводних „седам бракова“, „блискост љотићевцима и четницима“, „похвале Алистеру Кроулију“, наводни нерад, лењост, насиље, кукавичлук, фашизам, „превише деце“, „претерано“ или „сувише мало“ учешће у рату, „обавештајну сарадњу“ са свим могућим и немогућим међународним и домаћим Агенцијама тог типа, лукаву „злоупотребу наивних архијереја“, „папизам“, „везе са језуитима“, тобожње „богатство“ и одмах потом срамну „беду“ и „сиромаштво“, некакву подршку онима о којима нисам написао ни једну једину лепу реч, сарадњу са црвенима, жутима, црнима, плавим и наранџастим… чак и то што сам прочитао пар цитата из „Упоришта“ пред посмртним ковчегом мог вишедеценијског учитеља, Драгоша Калајића), па и те како знам како је бити стално „између чекића и наковња“ међусобних непријатеља, уједињених ужасном нетрпељивошћу према мени.

То што ниједна власт којој сам, кажу, „помагао“ није учинила ма шта конкретно за мене (па тако нисам снимио филм, нити могао, чак, да будем гост на великим телевизијама, ево, све до данас и од данас), то није ни важно. Важно је само увек изнова трљати, нападати, понављати гнусне лажи, неистине и клеветничке фразе.

Од Милошевићевог доласка па до силаска са власти сам на државној телевизији био, мислим, два пута, за све те године (а пре тога сам наступао бар једном месечно, као млади редитељ – и сам радник те исте телевизије). Једном сам имао пола сата као кандидат за председника Републике 1992. и други пут када је РТС пренео половину мог интервјуа са Микијем Вујовићем на „Палми“, негде крајем 1999-те или самим почетком 2000-те, већ сам заборавио (нажалост, опозиција није преузела и пренела ону другу, антирежимску и антимошевићевску половину овог двосатног интервјуа).

Стотине привођења, саслушања у полицији, батинања, покушаји атентата на мене (чак три док сам био у Републици Српској, и сва три „са наше стране“), жестоки и разјарени напади у свим домаћим медијима без разлике (од „Велике Србије“ и „Српске речи“ до „Борбе“ и „Политике“), строга цензура и боравак на црним листама свих већих медија (од РТС-а до „Политике“, о којој сам написао и читаву велику монографију – „Политика: мит, хроника, енциклопедија“ – али ни тиме нисам заслужио да имам објављен макар неки текстић у њој).

Ништа ту није помогло ни то што сам се вратио из Америке уочи рата у земљу, што сам ишао на фронт као добровољац чим је почело са пуцањем по нашим људима ван граница Републике Србије, што сам написао низ различитих књига („Огњене љиљане“, „Портрет једног дендија, меланхолична шетња по елизабетанском пејзажу“, „Нови Сад – од вароши до града“, „Београд, град тајни“…) и безброј запажених предговора и поговора, одржао стотине предавања на философске, историјске и теолошке теме, био признат маркетиншки стручњак (носилац годишње награде за то за „Лепу Србију“; креатор велике кампање за Косово са цитатима страних државника, о чему је писао и „Њујорк тајмс“ на насловној страни и бројне друге новине и часописи…), писац једине икад написане монографије о Косову и Метохији („Косово је срце Србије“), креативни директор хора „Мелоди“ и Дивне Љубојевић (и писац студије о њеном певању под називом „У огледалу“, на српском и енглеском), водио неколико више него занимљивих, а међусобно различитих часописа („Нове идеје“, „Наше идеје“, „Лепу Србију“, „Русију данас“, „Водич за живот“, „The MEN“…, а сада спремам месечник „Исток, часопис духовне културе“), био лични саветник за медије генералу Павковићу после 5. октобра, водио маркетиншке кампање разних врста, режирао неколико дугометражних документарних филмова о српским средњовековним манастирима, проглашен за „парољуба“ са вероватно највише бесплатно урађених ствари и пројеката у историји Србије, писао филмске критике за „Дугу“ и „Аргумент“, био амбасадор Доњецке Народне Републике (постављен од њиховог Врховног Совјета, са потписом Дениса Пушилина), одржао безброј беседа на духовне теме по нашим црквама и манастирима, припремио неколико рукописа који чекају на објављивање („Књига о вери“, четворотомна монографија о Новом Саду под називом „Четири путовања“, „Кратка историја односа Србије и Русије од дванаестог века до данас“, вишетомну серију књига мојих есеја са фејсбука на отаџбинске теме…), био колумниста „Преса“ и „Стандарда“, добио чак шесторо деце (пет синова и кћерку)… осим тога изгубио сина Влада као бебу од три дана (сахрањен на манастирском гробљу у Ковиљу), растао као унук и праунук побијених страдалника, Ђуре и Душана, у Јасеновцу… и још толико тога.

Ништа то не вреди када се суочите са пакленим кезом ваших нападача и непријатеља.

Знају они, несрећници, боље од вас ко сте ви и какви сте у ствари. Исти они који никада нису бринули ни о вама, нити о ма коме (осим о себи). Душебрижници и клеветници на којима је српско само њихово име.

Такви типови, дрипци најгоре врсте, представљају талог друштва и праву сметњу за наш излазак из амбиса и почетак уздизања према духовној вертикали…

Како ступати даље уз њих, такве и онај млаки, скоро па непостојећи отпор оваквим језивим, одемоњеним клеветницима?

Како остати Србин и не упасти у лукаву замку (ширења зла) терања ината са овим идиотима?

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Драгослава Бокана)

Advertisements

4 thoughts on “Драгослав Бокан: О клевети и свему што иде уз то”

  1. @’Стомак глади, са свима ради’:

    ‘Иза сваке клевете (ако је то заиста) стоји лаж, отворена и гнусна, а иза лажи – њен господар: „отац лажи“, непоменик.’

    ‘Стање ствари’ увек будно, фала ви !

    Свиђа ми се

  2. Смири се, Драгославе. Смири се и помоли се.
    Али пре тога огледало одложи у најудаљенији кутак свог ормара.
    Провалили су те и стално те хватају на исту фору. Боцну те у твоју слабост, у несмиреност твог „ја па ја“, и оставе те да бескрајно верглаш о себи. Тад си јалов и безопасан за њих, бескористан за све друге, па и за себе самог. То им је много лакше и рентабилније него да те хапсе, туку, уцењују и преваспитавају. Они желе да твоја хипертрофирана биографијица остане твој једини сценарио и твој једини филм, а ти да будеш њен вечни заробљеник.
    Победа над сопственим егом, над тим малим помахниталим „ја“, била би твоја најважнија победа у животу.
    Тек онда би дошли до правог изражаја твоји огромни, и несумњиви, квалитети и врлине.
    Тек онда ти не би могли ништа.
    Тек онда би могао дати оно што је свету послато кроз тебе.
    Ако се смириш, схватићеш.
    Ако се не смириш, остаћеш послуга бескрајног низа твојих погрешних мецена.

    Свиђа ми се

  3. „Такозване ситне душе хране се, као кокошке, на ђубриштима туђих живота.
    Кљуцају и кокодачу чим наиђу на зрно или мрву наше слабости.“ (Душко Радовић, „Београде, добро јутро“)

    Свиђа ми се

  4. Овај човек за себе тврди да је „писац једине икад написане монографије о Косову и Метохији („Косово је срце Србије“)“. Добро, хајде да се не качимо на то што је један књижурак џепног формата, танак у сваком погледу, прогласио монографијом. Али то што тврди да нико никада пре и после њега није написао никакву монографију о Косову – то заиста превазилази све граница разума и подношљивости. Та болест подсећа на ону Вучићеву, која налаже да и најобичније ствари којима се бави проглашава првим, историјским, епохалним. У том лудилу увек има система. И последице су увек, у крајњем, аутодеструктивне.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s