Вукашин Обрадовић: Апел за одбрану КиМ најозбиљнији одговор на унутрашњи дијалог о Косову

Којим правцем ће председник и Србија кренути вероватно само Вучић зна, „апелаши“ као да нешто наслућују, а опозиција… Можда је то опортуно и прагматично јер подразумева или сврставање уз Вучића, ЕУ и САД, или подршку опцији коју симболизују Апел, његови потписници и чини се већина бирачког тела

Илустрација: Апостол (Извор: Пешчаник)

Косово међ’ огласима

Прилично незапажено, најозбиљнији одговор на позив Александра Вучића на унутрашњи дијалог о Косову освануо је у дневном листу Политика, у божићном двоброју, и то на огласним странама. Међу потписницима текста названог „Апел за одбрану Косова и Метохије“ је око двеста јавних личности, од разних владика СПЦ-а, међу којима је и онај што је „живом Вучићу одржао опело“, академика предвођених Матијом Бећковићем, књижевника патриотске провенијенције, преко првог дверјанина Бошка Обрадовића, потписаног овде као „народни посланик“, до др Милутина Поповића Захара, живописне личности која се „најстрасније бави музиком и женама“, и Душана Савића, некадашњег голгетера Црвене звезде, сада познатог националног делатника.

Без обзира на овај по именима разнолик списак, уместо анализе ко је ту и зашто, а кога нема и из ког разлога, пажњу заиста завређују две ствари. Прво, иако је писмо упућено Зна Се Коме, у кратком тексту Апела Александар Вучић се не спомиње поименце. И оно што је можда још важније, ако на тренутак занемаримо општа места оваквих и сличних штива о „одрицању од себе и своје земље“, фокус Апела је пре свега на „правно обавезујућем споразуму“ (наводници су ауторски допринос потписника Апела) између Приштине и Београда.

Из митологије и небеских мерила правде слеће се дакле на практични политички терен, са акцентом на документ који ће можда обележити 2018. годину.

С друге стране, појављивање Апела може се посматрати и као потврда све чешћих, додуше неформалних вести из Брисела у којима се спомиње чак и „non paper“ документ, нека врста списка обавезних радњи, са прецизираним роковима, о корацима које Приштина и Београд треба/морају да обаве ове године.

Један од кључних међу овим домаћим задацима наводно предоченима и Вучићу и Тачију је управо тај, без наводника, правно обавезујући споразум. Јавности није предочен нацрт овог документа, али јасна је бар једна његова консеквенца, за потписнике Апела сигурно најважнија – столица за Косово у Уједињеним нацијама.

За њих је то „опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије у туђе руке“. Апелници нуде и решење: „замрзавање конфликта“ по кипарском моделу, пребацивање дијалога у Савет безбедности УН и препуштање решавања овог питања будућим генерацијама. Ова стратегија је директно супротна оној коју власт најављује као своју за решавање косовског проблема.

То је потврдио и председник Србије у недавном „обраћању нацији“, наравно преко ТВ Пинка. Иако се трудио да буде мудро (не)одређен, Александар Вучић је изјавио да „мисли да је немогуће да Косово добије столицу у Уједињеним нацијама, осим ако се не постигне нека врста историјског споразума којим би Срби били задовољни“.

Иако је рекао да су шансе за постизање обострано прихватљивог споразума „мање од пет одсто“, тај минималан проценат и оно „осим“ је изгледа био довољан сигнал за узбуну у „национално освешћеним“ круговима, који су очигледно новогодишње празнике провели радно склапајући Апел.

Таква хитроћа није без разлога, као ни експлицитан став, само неколико дана касније, митрополита Амфилохија о Вучићевој „издаји” и очекивани одговор Николе Селаковића, али не на Апел, већ на Ристове оптужбе.

Овакво политичко закувавање, и то у време божићних празника, који међу верујућима, је ли, треба да буду дани благости и праштања, показује да су пред нама озбиљни ломови у овом до сада скоро јединственом патриотском блоку, бар у односу на Косово.

Пред Вучићем су тешке одлуке које ће у великој мери определити и будући пут Србије. Којим правцем ће председник и Србија кренути вероватно само Вучић зна, „апелаши“ као да нешто наслућују, а опозиција…Она ће вероватно сачекати београдске изборе, а онда почети да се бави и овим, за њу изгледа спорадичним темама.

Можда је то, могло би се чак назвати и политичким воајерством, опортуно и прагматично јер подразумева, крајње упрошћено, или сврставање уз Вучића, ЕУ и САД, или подршку опцији коју симболизују Апел, његови потписници и чини се већина бирачког тела.

Нимало лак избор, мора се признати. Отуда вероватно и мук, чак и Вучићевих најгласнијих опонената. Ипак, бар проевропски део политичке сцене могао би да се присети судбине Буридановог магарца. И он је био у сличним дилемама, а познато је како је завршио. Ништа не слутим, далеко било. Само бих да судбина Косова, а самим тим и Србије, не зависи искључиво од релације Вучић – „апелаши“. Ако тражим много, што би рекли ови из Пешчаника, онда ништа.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Peščanik.net, 9. 1. 2018)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Advertisements

One thought on “Вукашин Обрадовић: Апел за одбрану КиМ најозбиљнији одговор на унутрашњи дијалог о Косову”

  1. „АПЕЛ“
    Још једном вас подсећам да се на српском то каже ПОЗИВ !

    Зашто објављујете чланке тих такозтваних „великих срба“ који као бајаги бране српство а скрнаве српски језик.
    То је за мене не прихватљиво !

    Реците ми отворено да ли вам је намера да тако намеавате да се понашате и да наставите да објављујете редом све што вам падне под руку без читања и без преправки ?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s