Митрополит црногорски није хтио подржати старокалендарце у Грчкој по благој ријечи Јустина Поповића, зато му се та прелест вратила бумерангом. Стао је уз идеологију која слави два Божића (поједине православне цркве славе Божић по Грегоријанском календару), подржао Буловића у безусловним преговорима гледе вјере и канона… али није његова душа могла подржати неправду до краја. Он зна да је истина Христова у Исусовој цркви која траје докле је вијека, зна да Србин нестаје ако се одрекне начела, тј. Косова
Војо Мистовић
Колонијална власт у Србији као опарена скаче на мишљење које је супротно агенди коју она спроводи.
Укратко, та агенда је:
Негативни природни прираштај,
Финансирање странаца за подјармљивање локалне радне снаге,
Телевизијско и медијско прање свијести:
Ево, и Павелић је господин, а ми смо руља (тако нам и треба – као што је пијани Стево Крајачић рекао српској комунистичкој делегацији на обиљежавању геноцида над Србима у Јасеновцу: „Мало смо вас овдје побили“),
Подстрекавање најнижих човјекових страсти,
Сублимација: прање мозга, осиромашени уранијум, рак и срчке, Партизан и Црвена звезда, подјела, трагика, нестанак…
Издаја Космета није само национална издаја, већ издаја права и правде оличених у међународним законима.
Приђе свега: издаја самога себе, идентитета, огњишта, куће, славе…
Да ли смо синови муљања и ситуационе етике? Не.
Наша ситуациона етика почиње у времену и досеже до вјечности, иначе не би била свјетлост и видјело овоме народу толико вјекова.
То мора да буде свјетло, а не „снаша се’ ” логика.
Вучић, Другосрбијанци, Милов режим, Зоран Заев, Харадинај, Колинда, Бакир су у служби рушитеља и мрзитеља живота и свијета; такве агресивне силе су увијек подизале рат на јужнословенским просторима.
Крвави идеал је био испред, ток индустријско-технолошког развоја је донио своје прве плодове – милионе мртвих у име разних идеологија: Нацизма, Бољшевизма, Фашизма, те Новог Свјетског Поретка који са демонским вриштањем и гажењем начела елементарне истине прави Врли Нови Свијет у којем Срби и српска идеја не могу имати прођу.
Српска идеја би се могла очитовати у овоме: „Свијет без робова”. То је сублимација свих словенских племена. Међутим, боље нам је „пусто турско” и власт над нашим гријесима од стране локалног Папе понтифекса….
Зато је српски пројекат назван „великосрпством, агресијом, аждајом”… И убиће га.
Ал’ неће остати без свједочења. Зато Сатана пи*ди. Јер ће и на самом крају свијета бити један човјек који ће да свједочи. А то нам је и функција на земљи – да су љубав и истина једини суштаствени избор човјекове слободне воље, и да тијем избором потврђује своју слободу као што су то чињели соколови на Вучјем Долу, Граховцу, Мојковцу, Колубари, Косову пољу…
Да је логике, Србија би стала у одбрану историјског имена Македоније (јер су Срби дали име Македонији, као што су дали име и Грцима), те Скопју дати подршку. Међутим, врана врани очи не вади – пратите траг новца – Вучић и Заев (Зајовић) имају исте газде.
У црногорском државном „удару на мозак” БИА је истовјетно умјешана као и АНБ. Љигавије не може бити.
Вучићев режим удара на „Апел за одбрану Косова и Метохије”. Умјесто да се као свјестан и одговоран политичар који заступа интересе својег народа прикључи апелу, Александар Вучић проговара из уста увлакача који га окружују, и оспорава људско право изношења супротног мишљења.
Као што је Добрица Ћосић попљувао и понизио сопствени народ ријечима да је „Србину лаж светиња” и „Да се Косова морамо ослободити”. Ту је кључ Другосрбијанаца, Милошевићеваца, Булатовићеваца и иних.
Зато су Момировцима и њиховим потомцима „православним атеистима” Павле Ђуришић, Крсто Поповић, Момчило Зековић, Томо Милошевић, Бајо Станишић… фашисти.
Краљ Александар Карађорђевић је слиједио једној слаткој идеји уједињења. Међутим, она као и што смо видјели на дјелу: као и друга, трећа и свака Југославија није имала успјех у полуписменом племену.
Одрицање од принципа није изум властодржаца већ самог народа.
Амфилохије је одржавао на власти Мила Ђукановића. Био је свјестан да за њим иде „звијер која само гледа кога ће да прождрије” – а то је дукљански пројекат нове нације написан у Загребу од идеолога Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије.
Митрополит црногорски није хтио подржати старокалендарце у Грчкој по благој ријечи Јустина Поповића, зато му се та прелест вратила бумерангом. Стао је уз идеологију која слави два Божића (поједине православне цркве славе Божић по Грегоријанском календару), подржао Буловића у безусловним преговорима гледе вјере и канона… али није његова душа могла подржати неправду до краја.
Он зна да је истина Христова у Исусовој цркви која траје докле је вијека, зна да Србин нестаје ако се одрекне начела, тј. Косова, он зна да је живот пролазан…
Ниједан народ неће у коначници пристати на пеглање сопствене историје до бесмисла. Нови поредак мисли да то може урадити.
Христос је доказао да има живота послије смрти.
Видјећемо ко је шта одабрао.
Покољења дјела суде (за ове земаљске).
Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“
Categories: Разномислије
Оставите коментар