Жељко Ињац
Апел ДСС и Амфилохијева подршка неће довести до дијалога или компромиса у СПЦ већ само до продубљивања постојећих подела и слабљења позиција које има црква у Србији и Црној Гори
Оно што је сад другачије у односу на претходни период Бриселских преговора, јесте орочавање преговора на 18 месеци и повећан притисак Запада на Србију да се преговори са Приштином окончају. За српску страну у овим преговорима кључно је непризнавање Косова као државе. Албанску страну много не тангира српско званично признање или не признање Косова. Она из ових преговора жели да извуче читав низ уступака српске стране, а пре свега да их Србија не блокира у УН и у другим међународним институцијама. Приштина такође не одустаје од формирања своје војске, а што се тиче формирања ЗСО који је договорен у Бриселу, користи се тактиком одуговлачења у недоглед. Отуда је за Београд и актуелне власти, документ о нормализацији односа Београда и Приштине, иако ништа ново, како тврди Дачић, ипак превелик залогај.
За српску цркву је посебно неприхватљиво да Косово уђе у међународне институције, пре свега у УНЕСКО, јер би тако осим прихватања сецесије Косова као реалности црквена имовина на Косову, која је део српске и православне културне баштине, лако могла да се преведе у некакву косовку културну баштину и тиме неповратно изгуби.
Стога не треба да чуди ДСС апел који је митрополит Амфилохије потписао са делом њему блиских епископа. Ипак, оно што је проблематично код овог ДСС апела, није у самој формулацији пуној фраза о српском Јерусалиму, које већина грађана Србије ипак подржава, колико је проблем заоштравање односа између србијанске црквене струје и пречанске струје коју предводе епископи ван Србије, а чији је портпарол по свему судећи управо митрополит Амфилохије. На крају, коначно мишљење српских власти по питању правно обавезујућег документа још нисмо чули. Унутрашњи дијалог који је иницирао председник Вучић, у већини изнетих мишљења стоји управо на позицијама ДСС апела. Под условом да унутрашњи дијалог није просто фарса и да већински ставови интелектуалаца и заинтересованих група изнети током дијалога обавезују српске власти у правцу даљег одлучивања о Косову, остаје нејасна мотивација покретача ДСС апела.
Но као што сам већ писао за ДАНАС у августу 2017. у тексту “Црквене црвене линије“ да ће део епископа који су ван Србије и немају блиске односе са властима у Србији, преговоре око Косова искористити за решавање својих позиција у цркви. То се управо дешава. Амфилохијево заоштравање око Косова је пре свега у служби придобијања неодлучних епископа у борби против “синодске централе”. Митрополит Амфилохије просто није прежалио што није изабран за патријарха српског. Амфилохије и умировљени епископ Атанасије су покушали код патријарха Иринеја да издејствују ванредни јесењи сабор. Пошто је патријарх то одбио, Амфилохије је кренуо у медијску офанзиву, а Ковићев ДСС апел му је одлично послужио у ту сврху.
Треба имати у виду да Амфилохије не би сам кренуо у ову црквену офанзиву да није макар добио обећање подршке појединих епископа, јер његове позиције у митрополији Црногорско-приморској нису завидне, а популарност у ширим црквеним круговима је одавно изгубио. Амфилохијеви некада складни односи са Милом Ђукановићем, који је управо подршком Амфилохија и гласова цркве дошао на власт, нису више ни приближно тако добри. Сам Ђукановић би највише волео да види Амфилохија негде изван Црне Горе, па макар то значило и да постане патријарх српски и да столује у Пећи. Парадоксално је да би одлазак Амфилохија са трона Светог Петра Цетињског само ослабило позиције СПЦ у Црној Гори, а његово устоличење за патријарха српског би додатно искомпликовало и поделило ионако подељену цркву. Овакав развој догађаја одговарао би само уском кругу утицајних епископа ван Србије, док би србијанска струја, која је тренутно окупљена око патријарха Иринеја, била значајно ослабљена.
Дизање прашине ДСС апелом, уколико се не понуди некаква алтернатива, и поред свих “добрих намера”, само се чини штета напорима и цркве и државе да се косовски проблем реши колико је то могуће повољније по српску страну. Наиме, апел ДСС и Амфилохијева подршка неће довести до дијалога или компромиса у СПЦ већ само до продубљивања постојећих подела и слабљења позиција које има црква у Србији и Црној Гори. А то можда одговара и врху власти у Србији и Црној Гори, а нарочито странцима који у СПЦ виде некакву велику препреку у прихватању “реалности на Косову”.
Аутор је верски аналитичар и уредник сајта „Видовдан“
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Остадох збуњен после прочитаног текста господина Ињца једнако остајању у радости након ишчитане Божићне Посланице за просту 2017. годину, данаске, на епархијском сајту, јер у проглас ( апел ) за одбрану Старе Србије у истоме стоји како и посланица Патријарха, када о Косову и Метохији слови. Да ли је и посланица, елем, јабука раздора приде у СПЦ и да ли, посланица иде руку под руку са богохулним и ђавоиманим унутрашњим дијалогом који са више самих собом води издајник вучић? Ако је могуће, ако је господин Ињац при времену, перу и стрпљењу, да развеје моју збуњеност и разведри небо над прогласом и посланицом, био бих захвалан…