Нина Живанчевић: Оно што се памти (из Индије и остатка света)

Интервју са Нином Живанчевић поводом књиге „Оно што се памти” (Београд: Корнет, 2017, 211 стр). Нина Живанчевић (1957) је песник, прозни писац, есејиста, критичар и преводилац. Предавала је књижевност и теорију позоришне авангарде на бројним универзитетима као сто су Naropa University, New York University, the Harriman Institute, St. John’s University у Сједињеним Државама, а у Европи предаје на Сорбони и на универзитету Paris 8. Живи и ради у Паризу

Нина Живанчевић

Сваки путописац има намеру да дочара атмосферу путовања и дух земаља о којима пише, што заправо представља суштину путописног жанра. Нина је то заиста успешно постигла. Као једно интелектуално и уметнички оплемењено биће, она на путовање не носи само своје ствари, већ цео пртљаг прочитаних књига и мислилаца с којима током својих путовања комуницира. Због тога њен путопис има и есејистичку вредност, јер се Нина није ограничила само на импресије већ и на културолошке и друштвене феномене о којима промишља и дискутује када говори о Индији, Египту, Шпанији, Италији, Лондону и Перуу. У путопису је често спомињан и цитиран Анри Мишо, за којег бисмо могли рећи да је скоро стално био присутан током Нининог боравка у Индији.

Највећи део путописа посвећен је вашем боравку у Индији. Били сте у Ријаду, Коћину, Џеди. Упознали сте многе људе и места, културу. Своја запажања и импресије често сте поткрепљивали Мишоовим цитатима. Како бисте објаснили његово стално присуство у вашем путовању? У чему су ваш доживљај и схватање Индије слични његовим, а у чему не?

– Мишо је стално присутан у мом животу, још од прве збирке поезије, сусрета са мескалином, са Колорадом, са самоћом пејзажа и природе. Има у њему пуно Хелдерлина, пуно од надреализма, али његов пут никако није био налик мом – он путује као колонизатор, ја као особа трећег света.

Цитирали сте Мишоа говорећи да Индија и њено друштво и народи не треба никада, баш никада да подлегну утицају Запада. Да ли се ваш став по овом питању разликује од Мишоовог?

– У овом се пак никако не разликујемо – и ја мислим да је неолиберални капитализам Индији само штетио. Шта ће њима да читају Хајека и Милтона Фридмана…

Идеју о самоконтроли код хиндуса су продубили говорећи о разликама између коња и камиле. Спорост камиле која је веома цењена код хиндуса приметили сте и у њиховом језику. Како су то консонанти слични спором ходу камиле? (И зашто су сонанти плод беспосличара?)

– Ах, ово је пре свега једна пјесничка шала, опаска ad hoc, лишена научне прецизности и од стране Мишоа и од мене. Сви ови језици се разликују, и у индоевропској грани ту су италијански и шпански који звуче, како неки кажу, мелодичније од енглеског и немачког, иако мислим да у суштини није тако.

Када спомињете Таџ Махал, ви се дотичете и реке Ганг, а затим се присећате Мишоовог запажања да је схватање хигијене код хиндуса другачије и да они воду доживљавају као светилиште. Како ви разумете разлику у схватању односа моралне и телесне чистоће, и да ли је оно код хиндуса битно другачије него код европских народа?

– Па не знам, мислим да се појмови хигијене разликују од једног племена до другог. Када сам дошла у Француску, Париз ми је изгледао као најпрљавији и најсмрдљивији град на свету јер сам управо пристигла из Америке где се њихови морални чистунци стално перу. Али Европљани су приморани да строго воде рачуна о хигијени јер сви континенти који су пролазили кроз Европу остављали су у њој кугу, пошаст, велике епидемије. Цели градови у Италији и Француској су спаљивани због црне чуме у Средњем веку…

Описали сте свој долазак у Ријад. Као и једну интересантну епизоду већ на самом аеродрому. Нестрпљивим госпођама у тоалету ријадског аеродрома представили сте се ни мање ни више него као валиде султанија! Да ли су оне биле изненађене исто колико и ја?

– Хахаха! Али ја сам то одиста и била, а та титула ми заиста припада (била сам прва жена персијског принца, и то правог, не оног из видео игрице) било да сам у тоалету или изван њега.

 

Писали сте о арапском ратоборном писму, о Мухамеду са исуканим мачем, поредили арапске храмове с њиховим језиком. Испричајте нам какав је значај гласа х за Арапе?

– Заиста велики, као и за њихову браћу која говоре хебрејски. То сам негде навела у есеју – кад га лишите слова „х” као да га кастрирате.

Занимљиво је да сваки ваш утисак о новом месту и доживљају с путовања буди неке нове асоцијације и присећања, или вас подсећа на неке друге људе који су промишљали о истим местима. У Коћину сте се, пак, присетили Африке. Зашто нисте писали о свом боравку у северног Африци, и који је разлог што нека путовања нисте описали у књизи?

– Ово питање ме наводи сад да помислим да сам одиста много и одиста дуго путовала. Цео живот је велика сеоба, рече Црњански. Тачно је да свој живот у Африци (Либија, Нигерија), као ни онај у Америци или Мексику, нисам овде помињала – била би то превелика књига.

Извор: Корнет

Посетили се Шивин храм у Ваикому. Имали сте веома интересантне описе и запажања. Нпр. да хиндуси имају урезбарене и оне богове које мрзе и да се и њима клањају. Да ли бисте нам описали шта сте све видели у Шивином храму.

– Сада ћу заиста да одреагујем као амерички маркетиншки агент: ко жели да сазна довољно је да купи књигу.

Реците нам нешто о Катакали позоришту?

– О много тога сам дискутовала у овој књизи. Жао ми је ако сам понекад зазвучала дидактичкно, као да предајем неки свој курс на Сорбони. Ма да, Оријентално позориште, Катакали, затим Но или Кабуки, сасвим је другачије од нашег Западњачког које се традиционално ослања на текст, на дијалог.

Три поглавља сте груписали у три кармичка сна. Чини ми се да сте на посебан начин приступили разумевању кармичких снова…

– Па не знам тачно да ли се ту одиста радило о сновима, више бих рекла да сам ониричним језиком овде покушала да препричам неко своје конкретно искуство.

Углавном сте писали о својим путовањима у последњих десетак година. Међутим, један део путописа посвећен је вашем давном боравку у Египту, тачније у Каиру и Луксору. Касније када сте посетили Перу сетили сте се Каира. Који утисак је објединио ова два места у вашем сећању?

– Ово је занимљива опаска – ја их видим као сасвим посебне, ништа их не везује осим можда сећања на њихове специфичне терене који нама, Европљанима, тешко падају за пешачење. У Египту сам била туриста, у Перуу професионално. Сада размишљам какве везе Мачу Пикчу има са Сахаром и Нилом, али не видим никакве корелате.

Значајно место у путопису свакако заузима Клод. Колико год да сте га описали у књизи, и даље нисте успели да задовољите нашу радозналост. Сво то његово богатство и ерудиција, као и необична жеља да своју интелектуалну дружину води на најлуксузнија места широм Европе и обезбеди им све, и то само под једним јединим условом – да не вечера сам. Звучи готово романескно! Ко је заправо Клод? (Ви кажете да он много тога зна, али не познаје људску природу). Како је било путовати са њим, будући да сте са њим обишли Шпанију и Лондон?

– Путовања са Клодом била су ипак доиста напорна и захтевна иако у тексту нисам ставила тај акценат. Путовање са богатим, размаженим особама је често напорно и заврши се неким сукобом, али наше пријатељство није имало такав крај. И даље се дружимо али више не путујемо заједно… Баш јуче је свратио и донео ми дивну књигу, Лаканов XVII семинар (за Божић јер као и сви Французи он јако држи то тога).

А чини ми се да су управо о релацији ерос–танатос размишљали и Лакан и Батај и Мишел Леирис, о тауромахији. Видиш – њихове књиге би биле изванредни предлози за превод на српски (уколико већ нису преведене).

Насловна страна књиге

Захваљујући Клоду боравили сте у хотелу Савој у Лондону. Несумњиво да је веома узбудљиво одседати у хотелу где су били толики славни људи. Он вас подстакао на размишљања о Марији Калас, али и Дикенсу, Золи, Оскару Вајлду… Ипак на вас он није оставио посебан утисак као рецимо на Боба Дилана. Зашто вам се није допао?

– Негде у есејима сам рекла, а можда и нисам, да имам фобију од хотела. У Београду ме је једном Трећи трг сместио у Славију, али ме је спасила Лела која ме је позвала код себе. Савој или Славија – за мене је исто, али знам да многи не мисле као ја и да воле, као Дилан, да живе у хотелу.

Монотонија је разбијена Ранкиним доласком у хотел. Тек у Лондону јавља се већи број наших људи, попут Леле, Милене, Горана. То одједном изненађује, јер смо навикли да су вам сапутници углавном људи који нису са наших простора. Какав је ваш доживљај земаља када путујете са неким ко вам културолошки није довољно близак, и да ли вам се чини да бисте више импресија могли да поделите са својим сународницима?

– Не, за мене је било изузетно искуство путовати са меценом, што је Клод одувек био. Али наравно, они се разликују од уметника, као што се браћа Карић разликују рецимо од Немање Радуловића. Могу да се воле али нису блиски.

Наше људе стално срећем у свим градовима у којима живим или донекле боравим, а у Лондону сам неких целих десет година живела паралелно са Паризом јер сам сваког викенда ишла да посетим Горана Појатића, дивног пијанисту и дизајнера који се вратио недавно у Београд.

Ваш путопис није само прозни, он је прошаран и поезијом и писмима. На путу Париз – Лима унели сте у путопис и један сонет, тзв. „Писмо једног Гуа”. О каквом сонету је реч? Зашто себе видите као биће које никада не седа?

– Заиста, ја никада не седим беспослена – по Лакану и Фројду, тако се манифестује моја опсесивна неуроза.

Кажете да су вас упозорили да у Латинској Америци живот нема велику вредност, како сте се ви осећали тамо и јесте ли имали тај утисак?

– Истина је да се у Перуу те 2013. нико није осећао безбедним. Перу – то су ми објаснили тамо Латиноамериканци – припада групи несигурних и опасних латиноамеричких земаља у које спада и Колумбија. У њима човек може лако да нестане, лична безбедност је минимална. Ти региони се разликују од „европских резервата” Венецуеле, Чилеа или Аргентине где ако нестанете ноћу могу релативно лако да вам уђу у траг.

Разговор водила: Нађа Парандиловић
Наслов и опрема: Стање ствари
(Корнет)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s