Ознаке

, , ,

Владимир Коларић (1975) је прозни и драмски писац, теоретичар филма и уметности. Студије драматургије је завршио на Факултету драмских уметности у Београду, где је и одбранио докторску дисертацију под називом „Филм и књижевност: Трансформација књижевног текста Ф. М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Преводи савремене руске писце, аутор је многобројних текстова на интернет порталима, урећује сопствени блог под именом „Одбрана уметности„. Објављивање нове књиге био је повод за разговор са овим свестраним аутором. 

Владимир Коларић

Недавно је изашла Ваша књига „Хришћанство и филм„. Структурно, на који сте начин покушали да повежете хришћанство и филмску уметност?

Ради се о зборнику мојих раније објављених текстова, теоријских радова и приказа, насталих у периоду од десетак година. У теоријским радовима сам се бавио општијим питањима, везаним посебно за естетичке проблеме и проблеме представљања на филму, док је избор филмова о којима сам писао у приказима био условљен текућом филмском продукцијом у време када сам приказе објављивао у „Православљу“ и „Руском алманаху“. Оно што повезује текстове свакако је пре свега испитивање онтолошког и епистемолошког статуса филма као уметности и медија и његове могућности да изрази религијске садржаје и искуства.

У једном сте интервјуу напоменули како су први теоретичари филма (француски, ако се не варам) били верујући људи и како су још тада антиципирали велики потенцијал филма као медија који би могао на нов, модеран начин да изрази хришћански поглед на свет. Колико је заправо филмски језик са свим својим средствима комплементаран са покушајем успостављања једне специфичне хришћанске естетике филма?

Као и сваки језик. Наравно, ако прихватимо постојање нечега што бисмо могли назвати филмским језиком, као системом специфично филмских знакова, који представљају основ за неки говор. Говор је увек говор о нечему, а обликује се на основу неког језика. Ми знамо како нам је нашим колоквијалним , говорним језиком тешко да изразимо одређена искуства, укључујући и она која сматрамо духовним или религијским. Исти проблем је и са сваким другим језиком, па и потенцијалним мета-језиком филма. Али покушавамо, а најуспешнији смо кад смо свесни да само муцамо. Једино тако можда можемо да избегнемо замку идеологије.

Уколико се сложимо да живимо у дехристијанизованом, чак и десакрализованом свету – како се тај дух времена рефлектује на филмско стваралаштво?

Не знам колико је свет икада био христијанизован, шта год то значило. Институција Цркве је свакако имала већу друштвену улогу и значај, позицију у систему моћи, па и оно што се назива хришћанским моралом, мада је питање да ли то уопште треба да се назива хришћанским моралом. Филм је настао у такозвано постреволуционарно доба, доба објективизације, хоризонтализације и слично, и свакако представља један од аспеката онтолошког и спознајног осамостаљења света техне у односу на свет природе, фисиса. Тај феномен нас и даље држи у паници, не знамо шта ћемо са њим, јер жудимо за коренима, за оним што волимо да сматрамо бићем. Али свет техне је и потенцијално свет слободе и избора, људске праксе, која понекад има моћ да превлада датост и да нас оријентише у све непрегледнијем свету. Питање је колико верујемо у људско стваралаштво, или ћемо све његове производе препустити да их регулише идеологија. Ако нећемо Вавилон, не значи да сви колективно треба да се вратимо у пећине. И једно и друго је подједнако по вољи моћника овога света. А ми, па и наша уметност, наша техне, би морала да буде изнад овога света, односно да га буде свесна, да га рефлектује и тежи слободи. Да увек будемо свесни избора и одговорности, а не да се препуштамо неумитности некакве измаштане судбине, датости, и да правимо идоле од производа сопствених руку. Јер – како више пута у књизи кажем – није филм који нешто хоће или неће, мора или не сме, већ ми.

„Кинематографија је потпуно пропала. Највише зато што је одвојена од духовног света филмских радника. У њиховим је главама филм само лепа зарада и начин стицања славе. Ја само желим да направим филм који ће по свом значају моћи да се упореди са подвигом. Наравно, сви ће се увредити и покушати да ме разапну“. Говори ли ова дневничка белешка из давне 1973. године из Мартирологијума Андреја Тарковског о искушењима са којима се суочавају филмски ствараоци? Колико њих је било или је данас спремно да буду „разапети“?

Нису само филмски ствараоци у томе, ни само уметници. Скоро сви антички философи су били протеривани, прогањани или чак убијани, због оног – како један мој паметан студент рече – оног ероса који су имали у себи. Преступања из задатог и жеље за преображајем света. Због супротстављања директном политичком налогу да се одржи статус кво. То је опасна игра, и на нама је да ли ћемо да је играмо. Систем је ту да нас одвраћа. А мора од нечег да се живи. И Тарковски је схватио да мора од нечег да се живи тек кад је отишао на Запад, где је морао да правда сваку пару, и где политичка и бирократска одлука није имала тоталну власт над токовима новца, као у земљи из које је отишао. Ако је Рубљов био пре свега алегорија совјетског тоталитаризма, да ли би снимио и алегорију света новца, да је још поживео? Или то већ јесте „Жртва“ – као филм о апокалипси…

Хришћанство и филм (Отачник, Бернар, 2017)

Можете ли да замислите ситуацију да данас неко екранизује врло хришћански роман попут Бернаносовог „Дневника сеоског свештеника“ као што је то урадио Роберт Бресон 1951. године? И да то, као тих година, наиђе на неподељено одушевљење публике и критике?

Одушевљење не. Одушевљењем критике и публике у европском филмском систему управља фестивалски систем финансиран од институција Европске уније, и он је идеолошки врло форматиран. Његов смисао, као и смисао европске културне политике је изградња европског идентитета, европског човека који би био друго име за универзалног човека, грађанина света. А тај идентитет није хришћански. Данашњи аутори зато морају да стварају ван тог система, дакле или да праве комерцијалне или безбуџетне филмове. Или да буду изузетно лукави. Или да се надају да такозвано буђење националних идентитета не служи само регрутовању свежег топовског меса за будуће, а заправо одавно већ започете ратове. А то је слаба нада.

Има ли, и ко су данас филмски боготражитељи?

Најгори су они који су боготражитељи по задатку. Таквих је данас у Русији тушта и тма. Свакако постоје они који можда нису боготражитељи, али покрећу одређена питања код гледалаца. Нови „Стар ворс“, на пример. Лик Кајло Рена је занимљивији од деведесет посто данашње „ауторске“ кинематографије. Можеш књигу да напишеш о њему, а хајде напиши о новом филму Звјагинцева (Без љубави), ако нећеш да испаднеш будала и понављаш окоштале идеолошке фразе због неке синекуре у међународним фондовима. Мало ко помиње изванредни „Санктум“, у продукцији Џејмса Камерона. Или они који на разне начине, али самосвесно, сведоче о палости света. Или они који се зову Ларс фон Трир.

У светлу савременог уметничког стваралаштва, па и филмског, налазим врло инспиративним Ваш недавно објављени текст „Колонијализам и култура“. Премда говори о нашим, специфичним, српским приликама сматрам да би га подједнако добро разумели и припадници нпр. многих европских нација свесни специфичне, постмодерне окупације или колонизације, термина на којем инсистирате. У ком правцу треба да се развијају стратегије отпора које би довеле до деколонизације културе?

Данашњи отпор је пре свега отпор на плану културе. Можда се не може избећи мач, али перо је свакако неопходно, можда и због тога да би се избегао мач. А култура је ствар самосвести и, у крајњој линији храбрости, пре свега да се „каже своја реч“, изрази своје искуство, проговори на свом језику, који је исто толико универзалан као и било који други. Најпре је потребно рашчаравање. А онда следи акција. И, наравно, изградња.

Видите ли у српској култури, у филмској уметности посебно, спремност да се прекине са подражавањем колонијалних образаца и за подвиг аутентичности, раскидање колонијалних окова који нам стално говоре да смо „мала земља, мали народ, како наша култура и идентитет ништа не значе“. Можемо ли (поново) усвојити ону Памукову реченицу да нема малих народа док имају велике приче? Можемо ли опет ископати „старе приче, мотиве и симболе са којима смо рођени“ и представити их на начин на који модеран свет то може разумети? Имамо ли нове мехове за наше вино?

Можда, ако дамо себи слободу да рефлектујемо ситуацију у којој смо. То је већ нешто. И да повратимо свој културно-цивилизацијски идентитет, који је све само не провинцијалан, да освестимо своју припадност једном прворазредном цивилизацијском току. И да, наравно, сачувамо свој аутономизам – о чему сам такође писао – и обновимо своје херојство синова светлости, који ће у нама самима победити синове таме. То је наша реч и наш завет. А он има име, које овде није потребно помињати, али које сви знамо.

Интервју је настао у оквиру пројекта „Хуманизам у 21. веку“. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства

Aутор: Бојан Томић

(Нови полис)

Advertisements