Ознаке

, , , ,

Колонизатор неће само нас и нашу децу, он хоће и нашу прошлост и нашу историју. О томе постоји све јача свест, оживљавањем колективног сећања, па и колективног сећања на заједничка страдања, али и више инстиктивном него, бар за сада, промишљеном отпору културном и историјском ревизионизму

Владимир Коларић

Kултурно-цивилизацијска, географска, па зашто не и расна блискост колонизатору спречава нас да схватимо и прихватимо да је наше искуство колонијално. Колонизаторе смо спремни да назовемо непријатељима, окупаторима, али никад колонизаторима. Јер тиме себе ваљда унижавамо и изједначавамо са историјском судбином и наводним цивилизацијским дефицитом народа такозваног Трећег света, а даљи развој односа са колонизатором чинимо неповратни, пошто је колонизација дубља од окупације и већа је снага потребна за проналазак сопственог пута.

Када се ослободимо окупатора нисмо обавезни да одбацимо и његове културно-цивилизацијске форме: одбацујући Хитлера не одбацујемо Гетеа, „рајнски капитализам“ или Мерцедес.  Деколонизација се, међутим, води на дубљој, културно-цивилизацијској равни. Најпрецизнију слика те нужности даје отуђени колонијализовани интелектуалац, чија се отуђеност одражава и у епигонству према колонијалним узорима колико и у националном кичу. И једно и друго је затварање очију пред стварношћу, пред стварним стањем нације, а то је највећи промашај уметника или интелектуалца. У то смислу, афрички аутор Франц Фанон је за нас данас кориснији и актуалнији него многи, с лева или с десна, на које волимо да се позивамо.

Таква перспектива нас потенцијално ослобађа заблуде да је култура, сама по себи довољна за очување и одржање, упркос колонијализму, и да је могућа некаква „национална“ културна политика у колонијалним или полуколонијалним условима. Поље борбе и врхунско стваралаштво јесте на културно-цивилизацијској равни, али они не могу бити одвојени од борбе за ослобођење, у нашем случају, како данас инсистира историчар Александар Раковић – ослобођење и уједињење.

Позиција коју толико волимо – она „између Истока и Запада“, такође више не би смела да нас заводи, јер чему смо у том случају Запад – Русији? Зар управо она није тај источно-западни ентитет, а прави Исток је још даље, свакако још даље од нас. А ако Русија није Исток, ни Исток-Запад, него, у евроазијској перспективи, Центар, шта смо ту опет ми? Руб, граница, пограничје (лимитроф) или по ко зна који пут – капија или бедем Европе?

Провинцијално је трагати за сопственом светско-историјском посебношћу, која нас само окива у од других наметнуте схеме, јер њих увек стварају глобални „господари дискурса“. Културно-цивилизацијска обнова и ослобођење иду руку под руку, јер и једно и друго подразумевају ослобођење поробљене свести и смелост ка великим делима а не ситном шићарџијству, идеалу изградње уместо обновљене приче о „националном интересу“, јер „интерес“ је до сада толико пута био изговор за безочну издају.

Колонизатор неће само нас и нашу децу, он хоће и нашу прошлост и нашу историју. О томе постоји све јача свест, оживљавањем колективног сећања, па и колективног сећања на заједничка страдања, али и више инстиктивном него, бар за сада, промишљеном отпору културном и историјском ревизионизму.

Јер као што капиталиста хоће да потлачени ћути, уверен да је сам крив за своју судбину, колонизатор би такође волео да читави народи, нације и културно-цивилизацијске формације ћуте, јер су такође саме криве за своју судбину. Прихватање права јачег као и позивање на све имагинарније међународно право не би смеле да буду избор потлачених, бар не у смислу већем од краткорочне тактике. Избор би морала да буде реалност – погледати истини у очи и називати ствари својим именима. То ће можда довести до отрежњења, и до чињења. До продуктивности и пробојности, осим овог све бесмисленијег таворења које одавно као да је постало део националног карактера.

Иво Андрић, Би Вонгар или Предраг Јакшић су српски писци свесни нашег колонијалног положаја и од њих треба да учимо. Цивилизација је онај шити контекст ком припадамо, и она за нас свакако није европска, у њеној сужености на партикуларни романско-германски сегмент, док је култура, хтели ми или не, увек национална. Али национална идеја је ослободилачка само док је стваралачка, продуктивна, иначе се претвара у смртоносну замку, у коју је уводе пресвучене, а не преображене или, реалније, прочишћене елите. Јер то је управо оно што се нама, па и Русији, десило с пропашћу бивше државе и бивше идеологије.

„Буржоазија која масе храни једино национализмом не успева да изврши своју мисију и нужно се заплиће у низ недаћа. Ако није изричит, обогаћен и продубљен, ако се веома брзо не преобрази у политичку и друштвену свест, у хуманизам, национализам води у ћорсокак. Буржоаско руководство неразвијених земаља ограничава националну свест на јалови формализам. Једино масовно ангажовање мушкараца и жена на просвећеним и плодним задацима даје свести садржај и густину. Тада застава и владина палата престају да буду симболи нације. (…) Национална влада, ако жели да буде национална, мора да влада помоћу народа и за народ, за обесправљене и помоћу обесправљених, (…) мора, пре него што се побрине за међународни углед, да врати достојанство сваком грађанину, да обогати мозгове, да испуни очи људским стварима, да створи људску панораму зато што у њој станују свесни и суверени људи“ (Франц Фанон).

Није ли управо задатак културе, задатак уметника, да „обогаћује мозгове“ и „испуњава очи људским стварима“, а не само сликама беде и понижености, похлепом  или пуком празнином, и оним „тако је јер тако мора  бити“. Зар није коначно време да нада поново постане истина, и наша највећа стварност?

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements