Ханес Хофбауер: Хашки трибунал – инструмент Запада

Некролози трибуналу за Југославију који су уследили у ТВ емисијама и у новинама били су листом позитивни. Они изражавају задовољство због тога што су ратни злочинци и починитељи геноцида приведени својој праведној казни и што се тиме може затворити поглавље „Југославија“. Жмурење на једно око хашких судија није тема за већину немачких медија. Одржава се прича о злом Србину који је 1990-их година напао мирољубиве Хрвате, Бошњаке и косовске Албанце и који је морао да буде призван памети заједничким напором НАТО-а

Слободан Милошевић у Хашком трибуналу 2002. године (Фото: Ројтерс)

(Junge Welt, 1. 12. 2017)

Била је то последња пресуда. Прошле среде при изрицању судске пресуде у „Међународном кривичном суду за бившу Југославију“ (ICTY, МКСЈ) Слободан Праљак, који је као бивши командант трупа босанских Хрвата оптужен за ратне злочине, попио је отров и још истог дана преминуо. Крајем године Хашки суд ће након 24 године завршити са радом.

Недељу дана пре тога изречена је доживотна казна Ратку Младићу, главнокомандујућем армије босанских Срба. У случају жалбе, генерал се може обратити управи водовода (Salzamt), што се на правном језику зове „резидуални механизам“ и нека је врста резервног суда. Поступак да један суд затвара своје капије пре него што су исцрпљена правна средства – и то важи за још најмање шест других поступака – подсећа на легенду о портиру Франца Кафке „Пред законом“. Само са једном разликом: код Кафке бирократија онемогућава позваном улаз, а у Хагу жалбу ономе ко се већ налази у затвору.

Некролози трибуналу за Југославију који су уследили у ТВ емисијама и у новинама били су листом позитивни. Они изражавају задовољство због тога што су ратни злочинци и починитељи геноцида приведени својој праведној казни и што се тиме може затворити поглавље „Југославија“. Жмурење на једно око хашких судија није тема за већину немачких медија. Одржава се прича о злом Србину који је 1990-их година напао мирољубиве Хрвате, Бошњаке и косовске Албанце и који је морао да буде призван памети заједничким напором НАТО-а. Са преко осамдесет осуђујућих пресуда, које се већином односе на босанске Србе, ова слика је и правно подупрта. Да су и босански Хрвати, иако мање проминентни и не у тако великом броју, осуђени, овде једва да се и примећује. Од ратних злочинаца међу косовским Албанцима и босанским муслиманима једва да је шачица изашла пред кадију, а још мање их је осуђено.

Бон и Беч терају у рат

Ко двадесетчетворогодишњу историју Трибунала за Југославију повезује, пре свега, са масакром у Сребреници, са правом ће политички и војно одговорне међу босанским Србима ставити на стуб срама и осетиће задовољство због пресуда. Ипак, ови злочини нису почињени ван одређеног контекста, који МКСЈ свесно није узео у обзир. Исплати се подсетити се на њега.

Био је петак поподне 21. јуна 1991, када је министар спољних послова САД Џејмс Бејкер (James Baker) у београдској Палати федерације постројио шефове шест југословенских република – да би са сваким појединачно обавио озбиљан разговор. Након бројних конференција, највиши дипломата Вашингтона ступио је пред међународне новинаре и објаснио да САД неће признати независност Словеније и Хрватске, чије проглашење је најављено за следећу недељу. „Не желимо да се понови историја Југославије“, образложио је своју позицију алудирајући на много мртвих у Другом светском рату. Четири дана касније Хрвати и Словенци су ипак прогласили независност. Југословенски премијер Анте Марковић је реаговао тако што је послао Југословенску народну армију да осигура државне територије уз границу. Почео је кратки царински и гранични рат са Словенијом. За њим су следили крвави грађански рат у Хрватској (1991-1995) и Босни и Херцеговини (1992-1995) као и НАТО интервенција у Србији (1999).

Мотиви за америчко „не“ мањим делом су лежали у жељи за мир у региону Балкана, за који су сматрали да је угрожен сецесионистичким покретима, него су већим делом били везани за привредне калкулације. На крају крајева, Вашингтон је био главни поверилац Југославије која је дуговала 16 милијарди америчких долара. Ко би требало да сервисира те дугове ако се богате северне републике одвоје од Југославије? Америчко поштовање привредне логике било би у овом случају усмерено на одржавање мира.

Ипак, Немачка је сасвим другачије калкулисала. Распад економски тешко погођене вишенационалне државе нудио је могућности немачком капиталу да са малим републикама боље уђе у посао и ове или оне међу њима геополитички веже са Бон, односно Брисел. Снажнији разлог зашто је Савезна Република играла на карту сецесиониста био је идеолошки, посебно што је тада све било „национално“ дотерано. Тек кратко, пре тога је СР Немачка повећала своју државну територију. Другачији ветрови су дували источно од Елбе. Из „Ми смо народ“ (Wir sind das Volk), једног слогана који се могао социјално интерпретирати, брзо је настао национално интонирани „Ми смо један народ“ (Wir sind ein Volk). Проширење тржишта за пет нових савезних држава гурнуло је Немачку у еуфорију. У Хрватској и Словенији, касније у Босни, нашли су се духовно сродни партнери, који су једнако играли на националну карту, иако овде због периферног статуса региона није био речи о повећању него о смањењу територије.

Тамо где је Немачка, због својих скептичних партнера Француске и Велике Британије, у тадашњој Европској заједници морала да делује обазривије, у први план је избила Аустрија, која у то време још није била члан ЕЗ. Ту је мржња према Србима била дубоко укорењена. Десница и конзервативци су елоквентно кренули у рат против „србокомуниста“ и остало је резервисано за тадашњег министра спољних послова, Алојза Мока (Alois Mock), да крајем маја 1992. пошаље меморандум америчком председнику Џорџу Бушу, у коме готово да га отворено подстиче да бомбардује Београд: „Минимум силе је неопходан“, писао је тада главнокомандујућем најснажније армије на свету. Чак ни аустријске социјал-демократе нису биле циције и након кратке паузе изазване шоком укрцале су се у воз против Срба. Бечки градоначелник Хелмут Цилк (Helmut Zilk) разметао се на телевизији пред смотром једног аустријског добровољачког батаљона за подршку муслимана у Босни. Бон је могао бити задовољан млађим братом.

У босанској бици народа, која је подстакла УН да у мају 1993 резолуцијом 827 оснује Трибунал за Југославију, Немачка је играла одлучујућу улогу. Од децембра радикални исламиста Алија Изетбеговић био је председник Републике Босне и Херцеговине. У хрватским и српским крајевима земље владале су националистичке партије, хрватска ХДЗ, односно српска СДС. Међу њима било је више неслагања него слагања. Питање државне независности је ипак било искључено. У погледу сецесионистичких намера Хрватске и Словеније Сарајево је стало на страну Београда, дакле припадало је „српском блоку“, као се то овде означавало.

У овом тренутку се у игру укључио немачки министар спољних послова Ханс-Дитрих Геншер (Hans-Dietrich Genscher). Он је био тај који је током једног састанка са Изетбеговићем у јесен 1991. формулисао идеју о референдуму за независност, а он је такође био тај који је убедио ЕЗ у то да се једино тиме може очувати мир. „Независност или рат“ такође се говорило и у круговима аустријске Народне партије. То није требало да буде алтернатива, него след: прво независност, а затим рат. Немачка је гурнула муслимане, који за то – још увек – нису били спремни, у ову убилачку авантуру. „Влада (у Сарајеву) молила је да се њихова република још увек међународноправно не признаје“ писао је Цајт (Zeit) у децембру 1991, који чак ни тада није био баш пријатељски настројен према Србима, „то јој ништа не помаже. ЕЗ захтева референдум о независности“.

Политичари и војници за којима је Хашки трибунал расписао потернице, недатирани плакат (Фото: Ројтерс)

Исход се могао предвидети. Трећина босанског становништва, Срби, јасно су се изјаснили против, тако што су бојкотовали референдум, а остатак се изјаснио за државну независност. Било је довољно упозорења да би отцепљење разорило земљу. Изјашњавање се догодило 29. фебруара и 1. марта 1992. године. Уз учешће од 65,4% грађана, 99,7% од важећих гласова гласало је за сецесију од Југославије. Рат је почео. Само шест недеља касније, на подстицање Бона, Брисел је признао нову државу. Уз антисрпске провокације дошло је још и једно симболичко понижење: признање је потписано 6. априла 1992, на дан када је пре 51 годину нацистичка Немачка напала Југославију.

Тек усред босанског грађанског рата преузеле су Сједињене Државе, преко босанско-муслиманске федерације коју су иницирале, политичку, а мало затим и војну иницијативу. Прво бомбардовање које је извела НАТО авијација, предвођена од стране САД, догодило се у мају 1995. године против положаја босанских Срба у околини града Пала. У рату НАТО-а против Југославије од 24. марта 1999. године учествовало је свих 19 чланица, при чему су Пољска, Мађарска и Чешка тек две недеље пре тога приступиле Алијанси. Он је вођен без мандата УН и стога је био супротан међународном праву. Ова чињеница подстакла је америчког председника Вилијама Клинтона да не издаје објаву рата и уместо тога у својој поруци српској нацији устврди да је та земља изазвала Први светски рат и да је уз то и земља у којој се „такође и холокауст“ догодио. Већина публике на домаћем фронту није уочила свесну замену са фашистичким усташама из Хрватске.

Правно крило НАТО-а

Оснивање Трибунала за Југославију уследило је према закључку Савета безбедности УН од 25. маја 1993. године. Био је то први ad hoc основани суд УН. (Гео)политички правац напада Трибунала био је од почетка јасан. Он је следио Западне представе новог поретка балканског простора. Русија под Борисом Јељцином се одјавила са међународне сцене, Београд у великој мери изолован, ипак је на крају босанског грађанског рата био потребан за Споразум из Дејтона који је потписан у децембру 1995.

Босна је у тим недељама преживела најтеже борбе, које су свим странама донеле велике губитке. Систематска протеривања била су на дневном реду. У тој атмосфери међусобне мржње међу народима МКСЈ је почео са радом. У складу са доминантним мишљењем у Западној Европи и САД, он је пре свега поступао против политичара и војника босанских Срба. Сецесионистички покрети Хрвата и муслиманских Босанаца, касније чак и косовских Албанаца, уживали су велике симпатије, и то не само у Немачкој. Овде су они глорификовани као израз тежње за „националним самоодређењем“, које је већ по дефиницији добра ствар. Да је оно у Хрватској дошло под шаховницом фашистичких усташа, а у Босни на основу „Исламске декларације“ из пера Алије Изетбеговића, то није сметало никоме од одговорних у Западној Европи. Данас би Немачкој кључне реченице „Декларације“ аутору створиле многе, вероватно и правне неприлике. „Нема ни мира ни коегзистенције између исламске вере и неисламског социјалног и политичког поретка.“ За разбијање Југославије могли су се у ЕЗ и САД употребити такви људи. Ко се томе супротставио, важио је тада за „великосрбина“ или „југокомунисту“.

Већ финансирање Трибунала за Југославију сведочи о томе да оштрије видело само на једно око, наиме на оно које је посматрало Србе, а поготово босанске Србе. Поред државних и супрадржавних новчаних давања, све из круга чланица НАТО, биле су радо виђене и приватне донације. Фонд за отворено друштво Џорџа Сороса финансирао је Трибунал, једнако као и Рокфелерова фондација, обе институције које су отворено заузеле позиције за сецесионистичке групе, а против Југославије. На једну уравнотеженост суда се под таквим условима није могло ни мислити.

Од 161 процеса који је покренут у Хагу, највећи број је био усмерен против особа српског порекла. Поред тога постоји још низ оптужби (и осуђујућих пресуда) против хрватских Босанаца, који су се унутар Босне залагали за „Хрватску Републику Херцег-Босну“, а против које су се САД снажно бориле и која је стајала на путу идеји о хрватско-муслиманској федерацији. Вође косовско-албанске ОВК, као Рамуш Харадинај, нашли су, упркос Интерполовој потерници, милост пред судом. Харадинај тренутно заузима место премијера на Косову.

Највише политичке званичнике оптужио је МКСЈ уопште само из редова српског народа. Најпознатији случај био је Слободан Милошевић. Између 1991. и 1997. председник Републике Србије, између 1997. и 2000. председник Савезне Републике Југославије. Након киднаповања из Београда, Милошевић је пет година седео у истражном затвору, док није умро зато што му је Трибунал ускратио медицински третман у Москви. То је учињено упркос гаранцијама са руске стране – која се и сама сагласила са стварањем Трибунала – да ће га након могуће операције поново пребацити у Хаг. Оснивач Српске радикалне странке, Војислав Шешељ, добровољно је отишао пред МКСЈ, био је заточен дванаест година, а да судијама није успело да га прогласе кривим. Његов боравак у истражном затвору личио је на политички притвор. Радован Караџић, вођа босанских Срба, осуђен је на 40 година затвора, које он заједно са још деветорицом других српских и хрватских Босанаца служи у посебно опремљеном затвору у Хагу. Њихове колеге из Сарајева и Загреба, Изетбеговић и Фрањо Туђман мирно су умрли код куће. Највише рангирани Хрват који је оптужен пред Трибуналом, генерал Анте Готовина, био је због систематског протеривања српског становништва из Крајине у лето 1995, у такозваној „Олуји“, осуђен на 24 године затвора, али је на изненађење у другој инстанци ослобођен.

Помирење међу народима Трибунал за Југославију није остварио. Сасвим супротно: осуђени Срби или Хрвати у својој домовини и даље важе за хероје. „Трибунал у бившој Југославији никада у основи није прихваћен“, резимирала је шефица Канцеларије за информисање („Outreach“) Трибунала, Рада Пејић-Срмац.

Консеквенце

Оно што је од МКСЈ преостало је сазнање да је он наставио оно што је Немачка почела политички, а НАТО војно. У тој функцији његов утицај сеже далеко преко јужнословенског простора, јер он Западу служи у троструком смислу: прво, он преко две деценије одржава притисак на Београд да покаже предусретљивост, зато што би се у супротном одгодили разговори о чланству у ЕУ. Ово, на пример, долази до изражаја у реакцији тадашњег српског председника Бориса Тадића, када је он 2011. изразио наду да је испоручењем Ратка Младића Хагу уклоњена и последња преостала препрека на путу ка чланству у ЕУ.

Друго, МКСЈ-у је успело да онај национализам, који је водио распаду Југославије и који је посебно од Немачке био инструментализован, представи као сраман, а – у његовом српском облику – као злочиначки. То је утолико вредно пажње што је још почетком 1990-их година национализам западним политичарима у највећој мери био добродошао и чак поздрављан, уколико је он био усмерен против Срба. Пре свих Зелени и конзервативци надмашивали су себе у глорификацији „националног самоодређења“, када је била реч о томе да се подржавају сецесионистичке партије. Три деценије касније важни српски националисти се налазе иза решетака, док се њихови хрватски, босански и албански парњаци[1] по наређењу ЕУ само морају стидети своје прошлости. И за то служи МКСЈ.

Треће, Трибунал за Југославију је суштински допринео томе што је кривично дело геноцида постало део међународног правосуђа. Ово може на први поглед деловати задовољавајуће, али то ни у ком случају није. Јер се оптужба за геноцид, као што је то показао МКСЈ, употребљава као политички инструмент. Поред тога Европска унија је оквирном одлуком из априла 2007. обавезала државе своје чланице да кажњавају порицање геноцида. Основа за то је сребренички масакр, који је једини злочин који је МКСЈ класификовао као геноцид. То има за последицу да се дебата о историјским догађајима који су пред међународним судом дефинисани као „геноцид“ (из каквог год рачуна да се то догодило) више није могућа. Трибунал за Југославију показао је застрашујуће јасно како такве оптужбе могу бити вођене интересима.

Са немачког посрбио: Душан Достанић


[1] Прим. СС: У оригиналу „контрахенти“ (Kontrahenten).

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s