Ознаке

, , , , , , , , , ,

Пошто новинарске незналице у Војводини упорно гњаве публику преосмишљенм изразом паор, јавност Војводине треба да се сети како је Сима Поповић још далеке 1868. године чланком „Сељак или `паор`“ детаљно посведочио увредљивост овог израза. Поповић реч паор бележи под наводницима још у наслову, а у уводнику чланка захтева да престане ружење и исмевање земљоделаца оваквим начином.

Заглавље „Земунског гласника“ у којем је Сима Поповић објавио чланак „Сељак или `паор`“

Људска памет је ограничена.
Камо среће да је и са глупошћу тако.
Војвода Сима Поповић

Уводник чланка „Сељак или `паор`“ Симе Поповића

На Одсеку за журналистику новосадског Филозофског факултета школују будуће новинаре штивом „Дискурс агенцијског новинарства“. Стога младе генерације новинара и њихових читалаца треба подсетити да је Војводина и пре више од два века имала новинаре који су познавали њен јавни говор. Било је то много генерација пре него што је „наставник вештина“ новосадског Филозофског факултета узјашио јавно мњење Војводине па почео да преуређује смисао речи које користимо.

Јасно је нама да паметњаковићи радо вређају интелигенцију солећи памет другима како би им продали топлу воду као свој креативини изум. Међутим, фигуративно речено, сада се већ појављују такви који нам објашњавају како „топла вода“ не може да се угреје ако није биберли и шећерли. Прави шећер и прави бибер, наравно, само ти паметњаковићи умеју да препознају.

Прочитајмо стога шта је синовима наше Војводине о речи паор писао Сима Поповић.


Сима Поповић

Сељак или „паор“

Земунски гласник, 28. април – 5. мај 1868. г.


Марија Магдалина препознаје Господа, фреска Николе Алексића у Храму Св. Арханђела Михаила у Куманима на којој је Господ осликан са ашовом у руци, XIX век. Благословом јереја Стева Миладиновића.

Природа рече тици да лети, риби да плива, човеку да дела. И би тако. Земљоделци морају доћи до онога заслужног поштовања, које до сада војнички сталеж уживаше. Земљоделство и стоководство то је дојка, што ће сваку државу најпоузданије одојити. То је вредније, него земља, где се злато и сребро копа. Народ је увек поузданији и јачи оелонац држави, него војска. И опет се тако слабо цени. Кад је ко хтео, да кога наружи или исмеје, рекао му је: „паоре!“ или: „баш си прави сељак“. То треба да престане. А у неколико је већ и прошло то време.

Многима ће бити познато, како је „паор“ са највећим товаром, са возом сена, или с другим чиме морао скренути с пута каквом господину. Сирома „паор“ или „сељак“ сретне кола и види на колима човека с чиновнпчком капом или напред једнога, где седи с кочијашом, на држи поред себе пушку и наџак. Потом одмах зна да је то „господин“, те удри своја кљусад и скреће с пута док још нису господин с кола загрмили: „С пута паоре!“ или: „што не скрећеш исето паорско!“

Наши су варошани врло радо частили титулама: „Луди паоре!“ „неотесани паоре!“ итд.

„Паор“ или „сељак“ је најограниченији човек. То је по природи посла његова. Он ради земљу и увек је усамљен, с тога не може дух изображавати. С тога и јесте он „последња класа“, он који би требао прва да је. Само у Швајцарској, Инглеској и Шведској сме и он коју прозборити.

Сељак заслужује свој хлеб насушни знојем лица свога а често му други не право отму. То су они који над туђом муком господују, то су они, који кажу: „сељаци су волови, који раде, иду у цркву, за тим у крчму а после опет у своје штале.“

Омољички сељаци на дивану. Фото: С. Лазукић, КИД „Пчеса“.

Земљоделство претставља потребу, трговина благостање. Из благостања се рађа богатство и луксуз. То стоји тако као први, други и трећи степен (позитив, компаратив, суперлатив). Ко је у првоме, тај тежи за другим, а кад и то постигне, он би онда хтео да му је и у трећем. Само је сељак или „паор“ задовољан с оним што има. Стога га волим. Лепа је реч сељак или „паор“ али је после, направише смешном. Отуда постаде више варошана, него, што треба. Стекли људи неку мангуру, па иду у варош „да живе.“ Тамо упропасте своју муку на луде безпослице, па се онда опет враћају у село, али већ са покварепим срцем, да поштеног сељака лажу.

Сељак стоји према варошанину, као његове опанке или велике окореле чизме са дебелим ђоновима и великим ексерима и са потковицама према финим „глонцледерским“ ципелицама са мајупшим штиклицама каквога варошког штуцера.

„Паор“ неда казати, да је варошанин бољи од њега, као год што не би дао зелену траву и своју кабаницу на њој за господске свиле не душеке. Он суди по својој марви, да варошанин мора бити гори од њега. Вели, кад затворим моју марву, а она је ондакар и лукава и гњила и некако гора.

„Жетва“, рад Надежде Петровић, 1902. г.

Сељак је дрво, што доноси обилна плода. Сви су други сталежи саме гусенице, које се хране од њега. Држава, где земљоделство цвета рађа људе, а људи су право богатство државно.

Село приличи доброј матери, која рађа здраву и многу децу, а варош неваљалој матери. Варош даје војнике, који се убијају, и блудне синове, који се упропашћују. Благо сељаку, који никад свога села није оставио! Завидим му. Он не зна за људско презирање и злобу, која нас из света у самоћу гопи.

Шта има у вароши за саљака ?

Има зла на избор. Има покварености, за коју он, на срећу, и не зна. Има опаких навика, које човека понижавају и одузимају му достојанство. Има трунташа, што се хране туђом муком, туђим знојем. Има робова, који још и себи робове траже, да им господаре. Свега има, само су ретке човечанске врлине, ретка је искрепост, ретко је поштење, и нема онога, што сељак ужива у свежем пољу, и чистом ваздуху, као што је срце његово чисто.

Сељак плете корпу од врбовог прућа. Фотографија из Војводине.

Сељак, ако само неколико сахата оде од свога села, мисли, да је већ у страноме свету. Кад је у вароши, скида свакоме шешир, ко год је од њега боље обучен. Мисли: то ће бити „господин“, а зна да су господа чудни свеци. У вече види варош осветљену, па зине и блеји, мада и његове паре онде гору.

Варошани су тако мудра створења, да су једнога сељака убедили, да се снег суши на врелој Фуруни, и да се после продаје као со. И он је веровао. Други сељак видео је у вароши многе с научарима, па је сам узео једне да на њих чита, ал` није могао. Уверио се, да је то само за „господу“. Позната је и та прича, како је наш „паор“ узео у Пешти сапуна место сира, па после појео говорећи: „пенушило се, не пенушило, ја сам платио, морам појести“.

Четир бачка паора дођу у Беч, па зазјавајући, изгубе се. Тројицу затворе жандари, а четврти је још ишао сокацима и ваздан их довикивао: Петре! куме! Штево ! док и њега не затворише. Кад у апс, али он затече ту своје друштво. Е, после се дивише Бачвани тој мудрости варошкој, како их они лепо саставише. Сами се још не би нашли.

Сељак се радо смеје свему, што не разуме, и исмева свакога, ко му није раван. Ал ко се његовом иослу насмеје, јако га увреди. Приповедао ми је један мој пријатељ из Србије, како је видео сељака где једе со као шећер, и он му се насмеје. То сељака јако увреди и подсмешљиво му одговори: „е, не можемо бити сви у Београду, ни на рахатлуку. У нас нема талира“. Мој се пријатељ свакако трудио да га помири, али све бадава. Нудио га вином и уверавао, да није ништа рђаво мислио, – аја, све бадава.

„Чобански мотив“, рад Радивоја Бербакова.

Ако ћеш сељаку тумачити помрачење месеца онако, како јесте, неће ти веровати, а кажеш ли му, да месец постаје мањи за то, што се узме од њега једно парче, па се од тога праве звезде, то ће веровати.

Петар је дуго луиао главу о томе, како се сунце шеће, у јутру је овде, а у вече тамо. „Да речеш, кртица је, на испод земље дође тамо, где га у вече видимо — ал то није! хм, хм!“

– Па сунце иде и ноћом тако исто, рећи ће на то један премудри чизмар.

– Е, лудаче, шта говориш, зар га неби видели, кад би оно ноћу ишло? рећи ће Петар са свим поуздано.

– Но, ти си баш права будала (тамо он) магарац један! а ко још ноћу може видити? одговори чизмар важним и научним лицем.

– Јест, јест, бога ми, ви имате право мајсторе. Ко би у мраку видио? Ви имате право, заврпи убеђени сељак. –

Зашто је сељак тако скучен, да сваки хоће да има над њим првенство и старешинство? Зато, што су његове мисли само на његовом послу. Он мисли само о земљоделство, а за друго ништа не зна. А онима, који би се морали старати о изображењу његовом, милије је, да је таки.

Сељаку не треба сат, још мање златан ланац о врату, па да мора носити отворен капут, да му га сваки види. Дању се управља по сунцу, а ноћу слуша петла. Сељак зна напред како ће време бити, како ће се променити и често погоди. Сељак зна без календара хоће ли бити месец пун или млад; ако су му рогови на десно, онда се смањује, а ако су на лево, онда расте.

„На лиавди“, рад Саве Шумановића, 1938. г.

О сељаку има сијасет прича.

Цепао сељак дрва. Његов господар ваздан је цуњао око њега, а он му каже: „Чувајте се идите одатле!“ али он неће. Дрво одскочи и удари га. Сад он тужи сељака и обојица дођу пред судију. Сељак се учини нем, а господар ће му рећи: шта се правиш нем? јеси ли ми мало час казао: „Чувајте се, идите одатле“ Судији је то било доста. Видео је, да сељак није крив, и отпусти га.

Други сељак имао је са Чивутином иарницу. Адвокат га научи, да се направи луд и на свако питање судијно, да само звижди. Тако је и било. Судија види да је луд и ослободи га, а Чивутин изгуби парницу. Сад адвокат иште од сељака, да му плати што га је научио , ал` сељак и њему — одзвижди.

Дође сељак у име онштине ко једног „молера“, да наручи за црк ву некаква свеца. Молер се нашали и рече му: „А хоћеш ли живог?“ „Па дај ми живог“, одговори сељак, а општина ако хоће мртвог можега лако убити. Итд.

Жетва на салашу крај Сомбора почетком XX века. Муж жање, жена руковета. Фото: Сјајне вести.

Зенд-авеста назива сељака извором нзобиља, али у феудална времена знало се само за сирошињу и голотињу. Мој пријатељ из Београда моли ме, да овде и ово додам: Наши су сељаци скора сиротиња и голотиња, али су за то опет многима извор изобиља.

Сељаци често прођу као сибирски пољски миш, што себи довољно хране сиреми за зиму, али дођу Тунгузи и све им одузму, а често још дођу и дивље свиње, па поједу и миша и храну његову.

Грци поштоваху сељаке у лицу Цереса и Бахуса, јер они беху први земљоделци и виноделци. Римљани поштоваху земљоделство још већма, догод не посташе мекушци азијским раскоштвом. Њиховом изображеном економу важнији беху Scriptures rei rusticae него Ciceronus opera оmnia. А како беше у средњем веку и у почетку прошлога века? На сељака бацише сав терет, а сељак је дуро и плаћао је све, што се на његов рачун трошило. Сељак беше угњетен, понижкен, беше роб. Тек кад је револуција букнула, подигао је главу, подигао ју је јуначки и поносито. И један је сељак питао: „зашто узимају дојкињу из народа?“ – „Да науче синови своје, већ у колевци, да сисају крв сиротињи!“

Сељак је неповерљив према свакоме, који је над њим. Томе се не треба чудити. То долази од притиска, због чега и лукав постаје. За то не треба кривити народ, него оне, који га дотераше до тога. Сељак живи о својој муци, о своме трошку, стога он и не зна толико за завист и злобу, колико занатлије. Сељак је гостољубивији, јер он не цени тако скупо оно, што ће потрошити, јер је сам зарадио, а ко купује, тај је већ тврђи.

„Село“, рад Милана Керца, 1968. г.

И сама помоћ у нужди њему је много мања жртва него другоме , с тога и живи сељак удружније, него варошанин. Сељаци се виде и сасастају сваки дан, лети у пољу, зими у крчми или на дому.

Сељаку је тако обичан посао радити, да већ мисли, да ће он морати и на небу помагати грмити и за муње дрва и сламе прибављати.

Поштење, искреност, непоквареност и сваку врлипу , за које треба више душевне снаге него за сјајна дела јунака на бојном пољу и у кабинетима, све ће те то наћи само у колеби поштеног сељака, који трпљиво сноси сваки терет, и коју своју жену и децу знојем лица свога поштено храни и на послетку спокојно последњи час живота очекује.

„Виши сталеж“ мање даје држави даровитих служитеља, него што таквих од сељака по шталама, код стоке, у касарнама и на занату увене и пропадне.

Хвала богу, прошла су времена, кад су сељака држали као и другу стоку, јер је живео заједно са својом марвом. А зар „племићи“ и „господа“ не живе више међ псима, коњима и зверињама, него са људима? Па зар се и Христос није родио у штали међу магарцима и воловима ?

Међу сељацима може се више племенитости наћи, него код варошана, па и код самих оних што мисле да су тек онда људи, кад поред свога имена напишу: „пл.“ или „от“. Многоме се може од сељака научити. Од њега ће те научити, што у књигама нема, од њега ћете чути што се не може никада чути у тако званим „отменим друштвима“. Људи „виши“ живе по варошима и у свету, а сретни у пољу и на селу. На селу се учи љубити свакога брата човека, а у вароши само мрзити и презирати. Природа буди сељака из сна, и она га успављује. У варошима живи – кажу – морална снага државе, а по селима физична, но тешко да неће бити обе, да су на селу. Ја се нисам никад чудио, што песници хвале толико сељачни живот, но видим на жалост, да их већина по варошима живи. Инглески песник Поне живео је у пољу с тога му и јесте његова ода: „Самоћи“ најлепше дело.

Жабаљски орачи, почетак XX века.

Човек оставља дететом недра природе. Диже се у варош и крене се у свет. Најпосле опет се врати одкуда је пошао. Уверио се, да је у палатама и дворовима више несреће него среће, да силна сабијена светина и моралну и физичну снагу трује, и да тамо нема дружбености, где човек човеку скоро ништа није и да баш међу великашима и богатима најмање задовољства има.

На селу или у пољу човек више ужива, него у расејаностима варошким. Пољска тишина дејствује на дух и на срце, као чист ваздух и вода на тело. Сретни су сељаци, а још би много сретнији били, кад не би људи било по варошима и градовима, којима је сладак зној њихов.

По „Демокриту.“ С. П.

Куманачки жетеоци шездесетих година XX века. Фото: Љубазношћу Душана Летића


Белешка о Сими Поповићу


Војвода Сима Поповић. Фото: Слике из српске историје.

Сима Поповић (1846-1921. г). Рођен је 1846. године. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима и Пожуну (Братислава), а потом наставио студије на лицеју у Пожуну и Београду. У младости је био изразито демократских и опозиционо-левичарских опредељења. Био је близак сарадник Светозара Милетића. Новинарством је почео да се бави још пишући за „Земунски гласник“ Игњата Сопрона, а 1870. године је у Земуну покренуо и уређивао лист „Народни пријатељ“ (не сме се бркати са истоименим листом за народно просвећивање с почетка XX века Димитрија Ј. Стојановића који је издаван пола века касније). Био је ово први српски социјалистички лист, а појавио се годину дана пре него што је Светозар Марковић почео да издаје „Раденик“. Издавање „Народног пријатеља“ Поповић је напустио ради одласка у Црну Гору на позив књаза Николе Петровића. Обојица су били чланови „Уједињене омладине српске“. Већ 1871. године је на Цетињу покренуо први лист у Црној Гори под називом „Црногорац“, од 1873. г. преименован у „Глас Црногораца“. У Црној Гори је обављао најодговорније функције и постао чувени песник и писац. Због нарочите храбрости којом се истицао, именован је за војводу.

Опрема: Душан Ковачев

Advertisements