Ознаке

, , ,

Једно је рећи „Косово је отето!“, а сасвим друго, и нетачно, „непостојећа држава Косово“. Може се не пристати да реалност остане таква каква је, али не може се негирати да оно што јесте – јесте. Реалност је да српски народ физичко Косово више не може бранити, него га само може ослобађати. Реалност је и да тренутно нема чиме. Реалност је и да најприје мора ослободити Београд, да би имао чиме ослобађати Косово

Извор: in4s.net

Не знам да ли се ради о семантици, стратегији јавних односа или заглибљивању главе у пијесак, и то живи, али српско негирање реалности[1] на терену, у вези са Косовом, а и невезано за њега, поприма забрињавајуће размјере.

Не, не ради се о томе да ли да се шиптарска држава на окупираној територији Србије призна као независна од стране те исте Републике Србије. Не ради се уопште о рјешењима косовског питања заснованим на српским или шиптарским жељама. Не ради се о рјешавању тог проблема уопште. Ради се о спознавању самог проблема, његових особености, развоја и тежњи у овом тренутку, јер без тога нема ни рјешавања. Шта ћеш рјешавати ако не бараташ објективним, истинитим подацима о томе шта је проблем, шта се дешава, шта јесте? Ради се о српском негирању реалности, не Вучићеве, не Тачијеве, него оне која јесте. Ради се о негирању да је реалност – реалност.

Реалност, тумачења и уважавања

Постоје углови гледања на реалност, али реалност остаје пластична независно од углова. Углови су тумачења реалности у односу на субјективни интерес, а та тумачења не мијењају реалност; она могу бити само тачна или нетачна, корисна или штетна по оног који тумачи.

Реалност се акцијом и реакцијом може мијењати, али може се мијењати само онда кад је спознамо онаквом каква она јесте. Ако је измишљамо према својим нахођењима и жељама, онда наше дејство које би је мијењало не бива усклађено са метом, тј. гађа у непостојеће и промашује, неминовно.

Извор: un.org

Може се не пристати да реалност остане таква каква је, али не може се негирати да оно што јесте – јесте.

Хајде да останемо на примјеру Косова, мада далеко од тога да је Косово једино питање гдје се српско негирање реалности изражава и гдје кошта.

Једно је рећи „Косово је отето!“, а сасвим друго, и нетачно, „непостојећа држава Косово.“ Е, то је забијање главе у пијесак, а кад се забије глава у пијесак, онда гузица остане небрањена. Тако нико никад није побиједио.

Уколико Република Србија нема ниједног војника, ни полицајца, ни судије, ни порезника, на Косову и Метохији, она га не држи. Уколико су организације српског народа на Косову и Метохији приморане или спремне да учествују у органима шиптарске државе Косово, која постоји у супротности са Уставом Србије, онда јој оне признају постојање ван Устава Србије, као што га признаје и Република Србија од тренутка кад је подигнута прва Боркова царина на Јарињу и Брњаку.

Реалност која каже да шиптарска држава на Косову постоји и да је независна од Републике Србије у сваком релевантном погледу (столицу у УН-у не сматрам релевантном), не негира чињеницу да је та држава настала отимањем територије од Србије, и протјеривањем српског народа с ње. То је реалност, као што је реалност да се засад потенцијал ослобађања Косова не остварује и да не постоје помаци на том пољу. Реалност је да Српство косовски рат није изгубило, него га још увијек губи. Та реалност се може промијенити, али се никад неће промијенити ако се негира њена истинитост, јер ће се пуцати у непостојећу мету и тако фулати права, што, наравно, непријатељи воле.

Извор: novinar.de

Сустизање реалности

Реалност није увијек била овако ружна, али сада јесте. Било је тачака у времену кад су полиција и војска Републике Србије држале Косово и Метохију, и Шиптари нису игнорисали ту реалност него су се борили против ње, да је промијене. И промијенили су је, уз помоћ јачих играча којима се та реалност такође није свиђала. Да ли би НАТО 1998. кренуо у косовску фазу Српског рата да је негирао реалност да је Косово тада било под контролом српске војске и полиције? Не би, него би викали „Ќосово је шиптарско!“ по трибинама фудбалских стадиона. Нису ни Шиптари негирали постојање српске државе на Косову и Метохију, него право на њено присуство, што је било њихово надахнуће за борбу.

Било је рецимо тренутака кад се Косово могло бранити раскринкавањем шиптарских надуваних демографских тврдњи. Данас није битно колико је Шиптара на Косову, јер ми се с њима не такмичимо за Косово, они га већ посједују. Ми у 2017. години немамо коме причати о демографији, али да се уважавала реалност и да је било српске државе, 1981. се итекако та битка могла водити. Па и 1991. године.

Било је тренутака кад се косовска стратегија могла заснивати на најјачем српском адуту, имовинским правима. Било је тренутака, али није било српске државе ни уважавања реалности.

Било је тренутака кад се могла спровести жестока, агресивна дипломатска офанзива чак и у антисрпски настројеним империјалним центрима моћи, новцем који је свакако разбациван и уз помоћ Расијања које је имало своје вољне моменте. Али није било државе ни уважавања реалности.

Данас је реалност таква каква је, напредовао је непријатељ, Срби су још ослабили, српске државе има још мање, али став српских родољуба према косовској реалности је непромијењен: не уважавају је.

Срби – они ванкосовски – су забраздили дотле да негирају саму чињеницу да на Косову и Метохији постоји шиптарска држава коју они зову Републиком Косово, а која је под заштитом и окупацијом Атлантске империје. (И Србија је под окупацијом, али није под заштитом).

Не може се негирати реалност само зато што је лоша, непожељна, болна или неправедно успостављена.

Извор: aa.com.tr

Стратегија негирања

Република Србија годинама на Косову јавно брани оно што не посједује, тиме губећи из вида, и на крају из посједа, наравно, оно што је посједовала и што је могла да одбрани да се усредсредила на реалност. Косовски мит и историјско-духовни комплекс националног надахнућа који га прати су одлични, врхунски мотиватори, и јасно ударају стативе гола, али стратегија се не гради на жељама, него на познавању снаге себе и противника, стања на терену, и надолазећих прилика. Стативе гола су циљ, али стратегија доласка до циља се заснива на употреби расположивих оружја, анализи препрека између твог и противничког гола, временских услова, пристрасности судија итд.

Осамнаест година траје посљедња фаза отимања Косова и Метохије од Републике Србије, али оно се од српског народа отима далеко дуже и Република Србија је била саучесник у том отимању, некад недјеловањем, некад активном помоћи окупатору. Реалност се за све то вријеме помијерала и мијењала како се однос снага мијењао и како је непријатељ напредовао. Свака промјена стања на терену и односа снаге је нова реалност и захтијева корекцију одбрамбене стратегије. А шта Срби да коригују кад никад стратегију нису ни имали?

Је л’ Србија напустила Резолуцију 1244? Јесте.

Је л’ Србија ударила царину на Јарињу и Брњаку? Јесте.

Је л’ Србија потписала Бриселски споразум и размонтирала своје установе у покрајини? Јесте.

Је л’ Србија натјерала косовске Србе да признају Републику Косово? Јесте.

Шта онда не дамо? И ко не да кад авнојевска држава Србија све даје?

Мит није стратегија

„Не дамо Косово!“ и „Косово је Србија!“ су лијепе поруке за чути, и важно их је понављати, али нису стратегија и не воде ослобођењу Косова и Метохије.

Срби су посједовали и данас посједују мит из којег произлази надахнуће, које је у најбољу руку романтика, а у најгору патетика. Гласно надахнуће неподупрто снагом се брзо из романтике претвара у патетику.

Јесте важно у искону своје борбе посједовати романтично, срчано надахнуће. Нема борбе без надахнућа и нема нације и државе без мита. Најуспјешније империје су грађене на миту, како негдашње, тако и данашње. Зар би америчка младеж гинула по Вијетнаму да није вјеровала у митологију демократије и бакље слободе?

Шта је неозбиљно и неодговорно је остати на надахнућу и никад га не претворити у снагу. Или, што је још горе, немати ни идеју о томе како се то ради, нити вољу да се организује у том смјеру.

Република Србија је угушила све облике организовања снаге Срба на Косову и Метохији, тамо гдје је било каква стратегија једино морала да почива и тамо гдје је народ био спреман на борбу. А ако на Косову и Метохији нема борбе за одбрану Косова и Метохије, не може је бити нигдје. А Република Србија је натјерала Србе на Косову и Метохију у тор кољачима, као што Србе у другим сферама натјерује у клопку њиховим вуковима.

Српско колонијално намјесништво испуњава туђе визије и оно има стратегију. Туђу. Српски родољуби немају ни визију, ни стратегију, а ни храбрости да поставе права питања и да сагледају реалност. Тако, прије неки дан, академик Љубомир Симовић, познат по кључном доприносу косовској митологији на крају 20. вијека, лупи к’о „максим“ узбуркавши јавност сасвим погрешним, стратешки ирелевантним и надасве конфузним питањем: „А шта бисмо с Косовом и да нам га врате?“ Класичан примјер неуважавања реалности. Нико ти га не нуди, мој Симовићу. Опција добровољног враћања у реалности не постоји. Напротив. Траже још. Чему водити расправу на бајковитим премисама? Чему збуњивање ионако дезоријентисаног народа?

Основе нове реалности

Ова лекција из реалности није ни упућена окупаторском режиму у Београду, па ни „врло озбиљним људима“ као што су српски академици. Шта и кога они признају није више важно, осим као констатација. Њима се нема шта сугерисати, они све знају, а што не знају, биће им наређено.

Српски народ и његова косовска стремљења се морају одвојити од антисрпске агентуре на челу Републике Србије. Косово је српског народа, а не авнојевске државе Србије, која га је наслиједила као пасторче, а никад га није хтјела. Она се одавно одрекла Косова и то је реалност. Српски народ га се неће одрећи тиме што га Александар Вучић призна за независно, тобоже приморан реалношћу на терену коју је сам створио. И то је реалност. Независно шиптарско Косово не престаје да буде отето српско Косово.

Није Косово српско зато што тако пише у несретној преамбули Уставу Србије, него зато што је тамо посијано сјеме из којег ничу светиње. Није Симовићев, него је Лазарев сценарио подигао Косово у небеса.

Коначан проблем у непризнавању реалности као сметњи изградњи будуће одрживе стратегије је у томе што је то непризнавање довело до стања у којем је српска снага на Косову и Метохији најмања од његовог пада под Турке. Под Турцима Косовом и Метохијом није владала српска држава, али јесте српски народ на њима био већина, те је ослободилачки потенцијал остајао значајан.

И ако из ове приче избацимо Косово као примјер, Србима и без Косова остају два основна проблема у оријентацији према реалности: један, Срби немају државу и државну снагу која треба да заступа њихове интересе, и други, који се наслања на први, Срби нису свјесни те реалности, те се и даље ослањају на државу која није њихова и неће им ријешити ниједан проблем, што их спречава да се окрену организовању алтернативних стубова моћи.

Реалност је да српски народ физичко Косово више не може бранити, него га само може ослобађати. Реалност је и да тренутно нема чиме. Реалност је и да најприје мора ослободити Београд, да би имао чиме ослобађати Косово.

У прапочетку борбе за ослобођење и физичког Косова и Београда стоји неодустајање од духовног Косова, што је, чини се, релативно – и ријетко – успјешан напор српских родољуба. Сљедећи корак је дистанцирање косовских стремљења српских родољуба од морално необавезујућих одлука колонијалног намјесништва Србије, ма колико маневарски ограничавајуће оне биле и колико тешке посљедице имале.

Реалност је да се окупирана, авнојевска држава Србија, одрекла Косова и Метохије и да активно помаже шиптарске власти у интеграцији и асимилацији косовско-метохијских Срба. Реалност је и да српски народ није и не смије, али да не смије ни негирати ову прву реалност.

(Србист, 25. 10. 2017)


[1] Иначе, на српском се реалност каже стварност, али пошто се у свакодневној српској расправи на тему двојбе око признавања исте искључиво користи израз “реалност“, он сам постаје носећи стуб читаве расправе, те га и ја таквог морам користити да би ме разумјели.

Advertisements