Ознаке

, , ,

Ако патриотска Србија после двадесетседмогодишњег искуства на питању одбране Косова и Метохије поново буде „преведена жедна преко воде”, тако што ће ући у клопку „унутрашњег дијалога”, то више неће бити доказ њене политичке наивности и историософске незрелости, већ дубоке корумпираности

Мило Ђукановић и Александар Вучић, иза застава „Косова“ (Архивска фотографија: Коха диторе/НСПМ)

Спуштавах се ја на ваше уже,
умало се уже не претрже;
отада смо виши пријатељи,
у главу ми памет ућерасте
.

П. П. Његош

Питање је да ли ћемо се икада као народ опоравити од штете коју је деведесетих година прошлог века нанео политички псеудо-патриотизам. Преко њега су однарођени делови обавештајних структура за рачун својих западних налогодаваца контролисали, усмеравали и трошили пробуђену националну енергију, док су иза леђа политички завдених и посвађаних Срба једна за другом небрањене падале наше крајишке земље. После низа опскурних петоколонашких издаја на западном српском фронту, уследиле су, као њихов закономерни плод, отворена окупација Косова и Метохије, петооктобарски државни преврат и предаја Црне Горе.

И после свега, Александар Вучић, некадашњи горљиви заступник граница Велике Србије, који се ради опстанка у политици врло лако саглашавао са сваком новом, скраћеном територијалном „реалношћу” Српства, данас организује под својом диригентском палицом унутар српски „дијалог” о Косову и Метохији. Учешће у овом „дијалогу” су најавиле и неке од најзначајнијих националних духовно-идентитетских установа (или би то бар требале да буду), као што су СПЦ и САНУ, као и поједине патриотске странке, као што је ДСС. Искуство из несрећних деведесетих година са фингираним политичким „патриотизмом” налаже нам да одговоримо на претходно питање, о томе да ли је уопште национално и државно оправдано учествовање у оваквом „дијалогу”.

Покровитељ и медијатор свенационалног дијалога о Косову и Метохији би морала да буде једна доказано морално беспрекорна личност, коју одликује висок степен личне и националне одговорности, храбрости, доследности и правне свести, која ужива неспорни свенационални лични и професионални углед, која је толерантна у комуникацији и истовремено бескомпромисна у одбрани националних и државних интереса.

Александар Вучић је морални антипод оваквом идеалном медијатору. Његова морална личност не пружа никакве гарантије да ће у „унутрашњем дијалогу” бити уважени ставови стожерних националних установа, патриотских организација и појединаца који се буду у њега укључили. У улози председника Републике, Вучић се не понаша као надстраначки арбитар, у чему је, између осталог, ratio legis установе непосредно изабраног шефа државе, већ као партијски острашћен председник СНС. Уз то, целокупна Вучићева политичка биографија је једна непрекидна замена одговорности травестијом. Од почетка своје политичке каријере Вучић није служио држави, већ је она служила задовољењу његових незајажљивих и болесних амбиција, тако и „унутрашњи дијалог” неће бити вођен у најбољем националном интересу, већ у најбољем политичком интересу Александра Вучића – опстанку на власти (= у животу). Једном речју, Вучићева морална личност сигурна је таква да пружа гарантије да ће све наивне и поштене патриоте које се буду укључиле у „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији бити добрано изманипулисане и потрошене.

Не само да личност Александра Вучића не пружа моралне гарантије да ће се „унутрашњи дијалог” водити у најбољем националном интересу, већ је од момента његове најаве постало јасно да ће у „унутрашњем дијалогу” најбољи национални интерес бити остављен и без правних гарантија. Јер, његов иницијатор ни у једном јавном наступу није поменуо да ће се„ унутрашњи дијалог” кретати у оквиру Устава Србије. Мада се као председник Републике заклео да ће „све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део”. Прећуткивање Устава, а стално истицање потребе за још једним новим приближавањем Србијиних захтева противуставној и противправној тзв. косовској „реалности” (овде), јасно поручују да иницијатор „унутрашњег дијалога” планира да коначни резултат „дијалога” буде ампутација Косова и Метохије из уставног поретка Србије.

Стога, сваки појединац, организација и установа који се буду укључили у „институционализовани унутрашњи дијалог” мора да буду свесни да својим учешћем, макар остали у мањини у оквирима „институционализованог дијалога”, дају свој пристанак (легитимизују) на његов противуставни исход. Јер, Вучићу је циљ да противнике уставно-правне ампутације Косова и Метохије увуче у „институционализовани унутрашњи дијалог”, у оквиру кога би измајсторисана већина донела одлуку да је једна генерација Срба, сходно револуционарно схваћеној народној суверености, властна да одреди Устава по коме ће да живи, а у оквиру њега да одреди и границе своје државе. При томе, не треба сумњати да Вучић располаже средствима да обезбеди већину за коначно изручење Косова и Метохије Великој Албанији и то најпре у „унутрашњем дијалогу”, а потом у уставном референдуму. Уосталом, Вучић и не крије на који ће начин донети одлуку у „унутрашњем дијалогу”: „саслушаћемо све, после тога бићемо довољно одважни да предочимо довољно предлога нашим грађанима” (овде). Инсистирање на „одважности” недвосмислено упућује на закључак да се иницијатор и покровитељ „унутрашњег дијалога” спрема да по сваку цену, а противно ставу било ког националног ауторитета, изврши кривично дело угрожавања територијалне целине. Тако што ће прекинути и постојећу танку уставну нит која у одредби о суштинској аутономији (чл. 182. ст. 2) везује Косово и Метохију за уставни поредак Србије. Не треба сумњати да је Александар Вучић довољно храбар, јер се, као и Хрвати, ничега не стиди, да уради оно што није смео ни један Србин пре њега. Овакву своју „храброст” доказао је толико пута до сада.

Једном речју, да би браниоци територијалне целовитости Србије били пацификовани, што посебно важи за СПЦ, они мора да буду кроз „унутрашњи дијалог” апсорбовани у колаборационистички институционални поредак. Тако се једна притајена и аморфна, али стварна државотворна друштвена већина, претвара у видљиву, строго формализовану и надзирану институционалну мањину (опозицију), чија се улога исцрпљује у прибављању демократског и националног легитимитета институционалној државноубилачкој већини.

Из угла коначног, већ пројектованог антиуставног циља је јасно да учешће у таквом „унутрашњем дијалогу” нема никакве везе са националном одговорношћу, а понајмање са саборношћу. Зато браниоци садашње уставне позиције Косова и Метохије мора да остану ван „институционализованог унутрашњег дијалога”, јер једино тако могу да му одузму легалитет и легитимитет. При томе, останак ван поретка институционализоване издаје не значи и пасивност у отпору издаји. Да би цар уистину био го, противници ампутацији Косова и Метохије из уставног поретка Србије своје противљење мора да искажу на јасан, одлучан и непомирљив начин, онако како то приличи браниоцима државе.

Заузимањем оваквог положаја према „унутрашњем дијалогу” уставобранитељи би на најдиректнији начин спречили Запад да до краја реализује план са употребом једног псеудо-патриоте из деведесетих година у политичком животу постпетооктобарске Србије. Наиме, Вучићева политичка реанимација је повезана са несупехом другосрбијанских колаборациониста да обезбеде дубинску колонијалну контролу Србијиног друштва. Сходно томе, Вучићев задатак је да у институционалне оквире „унутрашњег дијалога” о предаји Косова и Метохије Великој Албанији укључи најзначајније српске националне установе и патриотски орјентисане појединце. Истовремено, пошто Вучићу није дато у задатак да контролише другосрбијанске псеудоелите, јер над њима старатељство имају непосредно западне газде, он и не помиње њихово учешће у „унутрашњем дијалогу”. Другосрбијанска опозиција ће непосредно добијене издајничке налоге већ реализовати у Србијином парламенту, гласајући за брисање КиМ из Устава Србије. Тек из угла задатка који је Вучић добио од западних налогодавац постаје јасно зашто се његови службеници, пре свих, Марко Ђурић (овде), толико труде да „унутрашњем дијалогу” пришију непостојеће национално-патриотске атрибуте. Као што постаје јасно зашто се последњих дана примећује ужурбана активност некаквих новонасталих национално-десних и конзервативних организација, из чијих редова заударају доушнички трагови „свих пигмеја и репова” (В. Петковић Дис) из псеудо-патриотске старинарнице деведесетих (овде).

Ако патриотска Србија после двадесетседмогодишњег искуства на питању одбране Косова и Метохије поново буде „преведена жедна преко воде”, тако што ће ући у клопку „унутрашњег дијалога”, то више неће бити доказ њене политичке наивности и историософске незрелости, већ дубоке корумпираности. Због уверења да су Срби-патриоте кварљива роба, Запад је и политички реанимирао Вучића. Отуда Вучић, како тврди М. Ломпар, а преноси В. Димитријевић, „држи отворен конкурс за издајнике” (овде).

Опрема: Стање ствари

(ФСК, 9. 11. 2017)

Advertisements