Ознаке

, , , , , ,

Уобичајено је да на споменицима стоји текст да су „ту страдали комунисти, антифашисти и родољуби од руку окупатора и домаћих издајника“, a страдали су невини људи и деца само зато што су били Срби, Јевреји или Роми. Та једноставна реченица најбоље обезвређује фалсификовану историју. Због тога сам уверен да је филм „Завештање“ био преко потребан. Он је заправо та једноставна реченица, у филму мултиплицирана кроз казивања преживелих, реченица која огољује усташтво и обесмишљава сваки покушај искривљивања историје

Филм „Завештање“ (2017), у режији Ивана Јовића, са снимљеним сведочењима оних који су као деца преживели логоре Независне државе Хрватске, био нам је преко потребан, јер само сећање није довољно.

Постоји индивидуално, лично сећање пре свега, оних који су преживели мучења, зверства и концентрационе логоре. Нажалост, већ колико сутра, ниједан преживели логораш више неће бити међу вама. Тада ће остати препричана и пренета туђа, недоживљена сећања, која за историју не могу бити поуздана. Сећања, по својој природи субјективна, са протоком времена још се више модификују и мењају. Постоји и такозвано јавно сећање које нам се понуди поводом Међународног дана сећања, када се држава, кроз говоре представника власти, једном годишње сети жртава и ужасних злочина.

У јавна сећања могу се уврстити и монументални, скупи и често тешко разумљиви споменици, поред којих се полажу венци и држе говори. На тим споменицима, по правилу, нема података из којих би намерник могао нешто више да сазна о жртвама, о злочину или о злочинцима. Уобичајено је да на споменицима стоји већ добро познат текст да су „ту страдали комунисти, антифашисти и родољуби од руку окупатора и домаћих издајника“, a страдали су невини људи и деца само зато што су били Срби, Јевреји или Роми. Та истина би морала да буде записана на споменицима. Та једноставна реченица најбоље обезвређује фалсификовану историју.

Оваква јавна сећања су заправо део политичке обавезе државе. О тим спомен-данима држава подноси годишњи извештај, поручује да је успешно обележила међународни спомен-дан и тиме испунила своју међународну обавезу, преузету потписивањем неке неискрене међународне декларације. Оваквој врсти сећања недостаје морална, историјска, едукативна, васпитна и пре свега хумана димензија.

Због свега што сам написао, уверен сам да је филм „Завештање“ био преко потребан. Он је заправо та једноставна реченица, у филму мултиплицирана кроз казивања преживелих, реченица која огољује усташтво и обесмишљава сваки покушај искривљивања историје. „Завештање“ је документарни филм, сведок срамног времена када су нељуди ходали овим крајевима, саткан од истинитих казивања стотину људи, оних који су преживелих страхоте Јасеновца и других логора и стратишта.

Нажалост, многи њихови блиски и драги то нису.

Сензибилитет и филмско умеће Ивана Јовића, и сведочења преживелих казана уживо, у камеру са потпуним поверењем, једноставним, искреним језиком и топлином која и данас зрачи из њихових погледа, омогућили су подизање трајног споменика жртвама. „Завештање“ је споменик.

Снимљеним материјалом, који се мери стотинама сати, аутори су надоместили многе пропусте наручене и за неке друге потребе написане историје. Историје која је сакрила оно што није смело да буде сакривено. Та такозвана историја нанела је много зла, барем на овим просторима. Писана за потребе наводног очувања добрих националних односа, заправо је сакрила истину о националним односима у Југославији пре Другог светског рата, о злочинима, о злочинцима, и о броју жртава, којим се отуд до данас манипулише.

Филм „Завештање“ све то ненасилно и ненаметљиво, некако природно, поставља на право место. Уједно, по мом мишљењу, овај филм је најубедљивији одговор данашњој нашминканој поставци у музеју у Јасеновцу. После „Завештања“, срамно и нецивилизацијско пребројавање и поигравање бројем жртава логора Јасеновац постаје беспредметно. И поред несагледивог значаја документарног садржаја овог филма, он има несумњиве уметничке вредности: овде је небитно моје лаичко мишљење, то потврђују досадашња признања и награде. Овај филм се мора погледати, доживети и пре свега схватити на прави начин. Јер његово време тек долази.

Истраживање, доказивање и евидентирање је неопходно. У супротном, Ричард Коен ће бити у праву када каже: „Последња жртва геноцида је истина.” Аутори овог филма то нису дозволили.

На почетку сам написао да је филм „Завештање“ био преко потребан и да сећање није довољно. Једино оно сећање које је истражено, доказано и записано представља валидно сведочанство једног времена. Моња и Иван Јовић са сарадницима су више година истраживали, доказе евидентирали, забележили на филмској траци и сачували истину. Поновићу: време филма „Завештање” тек долази.

У Београду, новембра 2017. године

Постаните приложник-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.

Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.

Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.

Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements