Ознаке

, ,

Унижавање великих писаца, колико ни пљување по жртвама, људима, нашом браћом и сестрама, често невиним људима, неће ни у чему помоћи, јер велики писци су, поред светитеља – истинска со руске земље. А Сожењицину споменик не треба, он га је, како се то каже, већ подигао својим делом

Александар Солжењицин

Иван Јесаулов је рекао како је Солжењицин значајан по томе што је истовремено патриота, антикомуниста и хришћанин, што је зачуђујуће редак спој у садашњој Русији. Такозвани либерали су свакако антикомунисти, неки су чак и хришћани, али тешко да би их неко назвао патриотама. Зјугановљевим комунистима се патриотизам не може оспорити, али остало им је, осим неких врло чудних мутација, углавном страно. Многи такозвани патриоти, хришћани или не, имају вишак симпатија према Стаљину и Совјетији. И тако даље, у свим могућим комбинацијама…

И ето, сада читамо  како су у Ростову на Дону надвладали они који су против подизања споменика Солжењицину у том граду, на транспарентима га називајући издајником („Ростов против споменика издајнику!“).

Солжењицин је значајан писац, и то мало ко пориче, није проблем чак ни дисидентска и избегличка прошлост, јер она повезује толико руских великана у историји, да би када би се применио такав критеријум – „мало ко претекао“.

Оно што је проблем за не само комунистичке него и критичаре са патриотске деснице јесте наводно пропагандни карактер Солжењицинових дела, пре свега „Архипелага ГУЛАГ“, у ком овај значајно „надувава“ број страдалих и стрпаних у логоре за време Совјетског Савеза, а што је оберучке прихваћено од стране западњачке пропаганде, и учвршћивало негативне предрасуде у Русији. Уосталом, и данас је легитимно оружје против Путина његово поређење са Стаљином или Иваном Грозним. А о наративима о окрутном цару Николају Другом (па и свим осталим царевима, мање више) да не говоримо.

Извор: Регнум.ру

Уживо сам слушао значајног и овде популарног писца Јурија Пољакова кад се на једном скупу жалио што се споменици дижу само дисидентима, а не онима који нису напустили земљу, а при томе били значајни писци и уметници. У томе такође има основа. Многи либерали су заиста, како рече Пољаков, само навукли патриотске кафтане, а такви доминирају (са или без кафтана) у врховима руске власти. За неке је и Путин само један од таквих, или је макар био.

Наравно да Солженицинова дела не могу бити прихваћена као једини могући и ауторитативни историјски извор и наравно да ауторов живот и дело с правом узрокују многобројне контроверзе.

Али да ли на једну врсту ревизионизма треба одговарати другом? Да ли су Руси мање Руси ако признају да је ГУЛАГ, ипак, постојао и да није био бања, без обзира на „државни разлог“? Зашто затварати очи и негирати чињенице зато што нећемо да нам „Запад“ буде судија? Ако пљујемо на жртве и уздижемо тиране само зато да „Запад“ не би ликовао, не сведочимо ли тиме заправо о добровољном ропству истом том „Западу“…

Тачно је и да су озбиљни историчари одбацивали Солжењицинове „бројке“, али да ли су оне ипак тек пука фантастика? Да нам се и ГУЛАГ или меци у потиљак толиких, међу њима и значајних уметника, да ли су нам се њихова избезумљена лица са затворских фотографија – само причинили?

Историја никад не нуди лаке одговоре и треба јој приступати одговорно и озбиљно. Да нам стално нека „Матилда“ не би била највећи државни проблем.

Унижавање великих писаца, колико ни пљување по жртвама, људима, нашом браћом и сестрама, често невиним људима, неће ни у чему помоћи, јер велики писци су, поред светитеља – истинска со руске земље.

А Сожењицину споменик не треба, он га је, како се то каже, већ подигао својим делом.

И Ростов није само овај Ростов што пљује, а Русија још мање. Солжењицинова парадигма, слободна, народносна и верујућа, је у овом или оном облику – будућност Русије.

Advertisements