Зашто си оставио авет да чека те у незајаженој жељи
и гори од нестрпљења
У мојим ноћима више нема нимало спокоја, песниче
Моји дани су ноћи невида ако те нема,
а ноћи беле петроградске ноћи свевида
Јесењине
Твоја се расплодна страст наругала мојој наготи нежне жене
с којом се живот нашалио дајући јој светску славу,
а немар за твој лик.
Нехат за твоју плаву гргураву главу

Оголео си ме од свих других нада и хтења
Да ли си се тој наготи наругао
Бакље мог вида осветлиће ти живот Јесењине,
а мене само један шал одвешће стотинама људи у жал
Изаћи из круга паклене жеље,
заборавити да је срце икада смело овако часно да те чека
Опет једна љубав од које нема лека.

Марина Рабреновић ради као професор књижевности у средњој школи. Све уз шта је одрастала, каже, водило је писању