Владимир Коларић: „Славјаносербија“ – за заједништво и слободу

У Београду основано удружење „Славјаносербија би да подсети на то потомке тих Срба, од којих су многи после 1917. и присилне украјинизације заборавили не само да су Срби, него и да су Руси. И да подсети нас, овде, да имамо тамо неке своје Матиће-Матиче, Бабиће-Бабиче и остале. „Славјаносербија“ на Луганском универзитету оснива Српски центар, за промоцију српске културе, учење српског језика и сваки у данашњем времену могућ облик не само српско-луганске, него и српско-руске сарадње. И солидарности, и заједништва. Да делимо патње, јер од патњи нећемо побећи – али и слободу

Паја Јовановић: Сеоба Срба

Сеобе и живот у пограничју не морају увек да буду патња, могу бити и слобода. Патња и слобода се често не искључују, а човек је ту да бира, јер увек мора да се бира.

Тако су неки од наших предака, у 18. веку, нашли слободу у далеким руским крајевима, где више нису били на свом тлу, трагичном и дивном, али где су могли да живе у слободи. Суровој једној слободи, али слободи. Као што су њихови преци на Косову, пред Турцима, изабрали једну слободу, слободу од закона овога света, тако су и осамнаестовековни потомци изабрали слободу, далеко од тог Косова али не далеко од свог срца, не далеко од свега онога што им је било најбитније. А шта им је било најбитније, осим те помало дивље и дивљачке слободе? Њихова источна вера, њихова Црква, опет – Царство небеско.

Косово је опевано у народним песмама, а ове сеобе у даљине – али по духу и у срцу „наше“ даљине – описао је Црњански. И као што нас је велика литература везала за Косово и осмислила у нама искуство Косова, тако нас је велика литература везала и за ово искуство сеобе и пограничја – за нову Србију, у Русији, у новој Русији.

Управо у Београду основано удружење „Славјаносербија“, повезује данас напаћени Луганск са Србијом, али и својим српским идентитетом, улогом Срба у њиховој великој историји, без које не би било не само данашње, него ни било које Русије. Ако Луганск данас није у политичким границама Русије, он то јесте у духовним, у историјским. Ако није руски – он је росијски.

„Славјаносербија“ би да подсети на то потомке тих Срба, од којих су многи после 1917. и присилне украјинизације заборавили не само да су Срби, него и да су Руси. И да подсети нас, овде, да имамо тамо неке своје Матиће-Матиче, Бабиће-Бабиче и остале. „Славјаносербија“ на Луганском универзитету оснива Српски центар, за промоцију српске културе, учење српског језика и сваки у данашњем времену могућ облик не само српско-луганске, него и српско-руске сарадње. И солидарности, и заједништва. Да делимо патње, јер од патњи нећемо побећи – али и слободу.

Удружење има грб у облику двоглавог орла, који указује на наше цивилизацијско, суштинско, словенско али и надсловенско, православно јединство. Подвиг, прави подвиг у историји, прави стваралачки подвиг увек има цивилизацијске размере – ми морамо да се довршимо, формирамо и формулишемо оно што смо једном започели. А не да се увек некоме правдамо и извињавамо, већ и због тога што постојимо.

За почетак је већ довољно то што нас на овој српско-луганској и српско-славјаносербској, и српско-руској трансверзали повезује велика литература, као једно од највећих подвига човечанства. Да ли смо јој дорасли, да ли смо дорасли једном обновитељском заносу, да ли смо, попут наших предака на Косову и отиснутим ка пограничјима дорасли слободи?

Удружење „Славјаносербија“ је у повоју, још готово да нема ништа своје, осим уредне регистрације и неколико људи „с обе стране“, сарадње са Руским центром на Филолошком факултету Универзитета у Београду и жеље за сарадњом са свима који желе да допринесу узајамно обогаћујућим културним везама. Али оно нас, идејама које нуди, везује за кључно искуство данашњице, а самим тим за будућност. За оно што ће бити, свакако бити, и чијем стварању присуствујемо. Ономе што нас чини поносним да будемо његов макар и незнатни део.

Додатак

Из књиге „Историја, вера, политика“ Александра Раковића (Отачник, Православље, Бернар, 2016):

Када је реч о историјском појму „Рус“, од средњег века обухвата словенске народе чији су потомци Руси, Белоруси и Украјинци. Стога би, на пример, правилније било преводити титулу руског Патријарха на српски језик у овом виду: „Патријарх московски и све Руси“. У том смислу Рус је наднационални појам, неки би пре рекли свенационални појам који засвођује источне Словене или народе који имају руско порекло и/или руски идентитет.

За појам односно именицу „Рус“ када је реч о источнословенским народима може се наћи груба аналогија с појмом односно именицом Српство које је у 19. веку обухватало све Србе без обзира да ли су православне, римокатоличке или муслиманске вере а у данашње време углавном обухвата православне Србе и један број национално декларисаних Црногораца који себе сматрају верницима Српске Православне Цркве и говоре српским језиком.

Осврнимо се сада и на појам „Малорусија“. У средњем веку се под Малорусијом подразумевала данашња западна Украјина с градовима Лавов, Ивано Франковск и Тернопољ. Овај простор је у позном средњем веку отпао од руских земаља али су га западни владари и даље називали Малорусијом. У 17. и 18. веку титула руских царева је гласила: „владар све Руси: Велике, Мале и Беле“ [„Велика“ би била Русија, „Мала“ Малорусија, а „Бела“ Белорусија].

У позном 19. веку географски појам Малорусије се проширио на просторе које знатним делом заузима данашња Украјина. Тада се под „Украјином“ означавао руски обод ка Западу. Становништво тог простора себе је сматрало Малорусима. Тек у 20. веку, под совјетском влашћу, новоуведени украјински идентитет надвладао је малоруски.

Направићемо аналогију са увођењем нових идентитета у комунистичкој Југославији: црногорског, македонског и муслиманског, који су издвојени из српске нације. Као што данас многи црногорски сепаратисти себе не сматрају Србима (иако су њихови преци били Срби) и Цетиње више није српски град (иако је био престоница јужног Српства), тако углавном сви становници западне Украјине (сржи Малорусије) не желе ни да чују да су део историјске Руси као што ни Кијев (где је никла Русија) више није руски град. Историјски процеси некада крену неочекиваним путем. Нажалост.

Осврнимо се кратко и на Новорусију. Наиме, овде је реч о просторима на Азовском мору, северном Црном мору и мало даље на север које је Руско царство крајем 18. века освојило од Татара и Турака. То је у великој мери садашњи простор југоисточне Украјине. Од Тираспоља (Придњестровље, Молдавија) и Одесе па преко Дњепропетровска скоро до Луганска. Након слома Руског царства, бољшевици су формирали Совјетску Украјину чије су границе до 1922. обухватиле историјске просторе Новорусије на југоистоку, Малорусије на северозападу и још неке територије некадашњег Руског царства. Крим је 1954. отргнут из Русије и предат Украјини.

Advertisements

2 thoughts on “Владимир Коларић: „Славјаносербија“ – за заједништво и слободу”

  1. Овај исечак занимљивог текста г-на Коларића о удружењу: “`Славјаносербија` би да подсети на то потомке тих Срба, од којих су многи после 1917. и присилне украјинизације заборавили не само да су Срби, него и да су Руси. И да подсети нас, овде, да имамо тамо неке своје Матиће-Матиче, Бабиће-Бабиче и остале“. ме је подсетио на чињеницу која би се могла назвати и куриозитетом – а то је, условно, реемиграција неких потомака тих Срба у Краљевину СХС после Грађанског рата Русије, 1920тих година. Истражујући историју руских избеглица, у Хуверовом Институту сам тако набасао на писмо-молбу једног руског кнеза: Николаја Джурича (Ђурића) краљу Александру да га прими у службу у коњушницу пољопривредног добра Беље, јер нема средстава за живот, а добро познаје коњогојство. Джуричи су били сеоски кнезови пореклом из Херцеговине, и доласком у Русију су успели да докажу своје племство, па им је призната и кнежевска титула. Колико ми је познато то је једини српски род (осим Арсенија Карађорђевића, официра у руској служби) који је имао руску кнежевску титулу. Син овог Ђурића је завршио руски кадетски корпус у Југославији 1931 г., – а не знам да ли је имао потомства. Иначе, летимично погледавши огромну датотеку Белог покрета (http://xn--90adhkb6ag0f.xn--p1ai/arhiv/uchastniki-grazhdanskoj-vojny/uchastniki-belogo-dvizheniya-v-rossii ) са описом њихових судбина, видео сам по несумњиво српским презименима да је таквих – условно речено реемиграната – потомака Срба отишавших у Русију у XVIII веку, који су 1920тих година као белогардејци, избеглице, доспели у Краљевину СХС било на десетине, ако не и стотине. Пар примера: Дабич (Дабић) Михаил Федорович, генерал-мајор, Джуркович (Ђурковић), Джурович (Ђуровић) Дмитрий Петрович, Иовичевич (Јовићевић) Георгий Ильич, итд., итд. Неки од њих су сигурно оставили и потомство које је тако поново постало српско. Питање је да ли се и они подсећају на руски период живота својих предака….

    Свиђа ми се

  2. Г-дин Коларић је поменуо презимена Бабич и Матич, као примере, али ево и једног његовог презимењака (можда чак и рођака?) :

    Коларич Степан Матвеевич. Подпоручик. В Добровольческой армии. Участник 1-го Кубанского („Ледяного“) похода. /40/

    Иначе, на том списку се налазе 0 Матича (Матића) и 23 Бабича (Бабића), од којих је само један нашао уточиште у Краљевини СХС.

    Оно „На особом учете“ (на посебној евиденцији) значи да су га бољшевици заробили, том приликом нису стрељали, али скоро нико није од њих није дуже поживео.

    Ево вам Бабича (Бабића) који су се борили на Белој (по мени: исправној) страни:

    Бабич Александр Мифодьевич, р. в г. Золотоноша. Офицер. Участник Белого движения. Взят в плен. На особом учете на Украине с 1922. /800/

    Бабич Алексей Федорович. Казак Кубанского казачьего войска. В Добровольческой армии в 5-й роте 1-го Офицерского
    (Марковского) полка. Ранен 17 нояб. 1918 под Кононовкой. /16–11/
    Бабич Антон Игнатьевич. Во ВСЮР и Русской Армии до эвакуации Крыма. На 28 дек. 1920 рядовой в штабе 1-й пехотной дивизии в Галлиполи. /4–84/
    Бабич Борис Петрович. Расстрелян большевиками 1 авг. 1919 в Киеве. /701–199,201/

    Бабич Василий Прохорович. Из казаков ст. Успенской Кубанской обл. Во ВСЮР и Русской Армии в штабе 1-й Кубанской конной дивизии до эвакуации Крыма. Вахмистр. Эвакуирован на канонерской лодке „Урал“ и затем на корабле
    „Витим“. Был на о. Лемнос. Осенью 1925 в составе 2-го Сводно-Кубанского казачьего полка в Югославии. Подхорунжий. /2; 4–65/

    Бабич Виктор Васильевич, р. ум Подпоручик. В Вооруженных силах Юга России. Взят в плен. 18 сен. 1920 передан из Кожуховского концлагеря в резерв МВО. /698–42,47/

    Бабич Владимир Петрович, р. 1 фев. 1890. Киевский университет 1916. Врач. В эмиграции, к маю 1921 член Общества русских врачей в Константинополе, затем во Франции. Ум. 8 янв. 1944 в Париже. /177; 400; 616/

    Бабич Георгий Васильевич. Подпоручик. Во ВСЮР и Русской Армии на 1-х инструкторских пулеметных курсах до эвакуации Крыма. Эвакуирован из Севастополя на транспорте „Корнилов“. Галлиполиец. Осенью 1925 в составе
    Алексеевского полка во Франции. В эмиграции во Франции. Поручик. Ум. 27 июня 1964 в Кане (Кальвадос) /2; 4–66; 131/

    Бабич Георгий Иванович, р. 1896. Вольноопределяющийся. Во ВСЮР и Русской Армии в Марковской железнодорожной роте до эвакуации Крыма. Эвакуирован из Севастополя на транспорте „Корнилов“. На 18 дек. 1920 рядовой в 1-й
    роте Железнодорожного батальона Технического полка в Галлиполи. /4–66,84,86/

    Бабич Георгий Николаевич. Во ВСЮР и Русской Армии в Дроздовской артиллерийской бригаде. Младший фейерверкер. Ум. 16 июня 1969. /105–189,190/

    Бабич Георгий Павлович*, р. 1862. Из дворян Кубанской области, сын генерал-лейтенанта. Пажеский корпус 1882. Офицер Урупского полка Кубанского казачьего войска. Генерал-лейтенант в отставке, бывш. начальник Оренбургского
    губернского жандармского управления. В Вооруженных Силах Юга России; с 27 янв. 1920 в резерве чинов при военном управлении Екатеринодарского отдела Кубанского казачьего войска. В эмиграции во Франции. Ум. 15 фев.
    1943 в Ницце (Франция). Жена Надежда Федоровна (16 июня 1876 — 25 дек. 1965 во Франции). /45; 118; 177; 368/

    Бабич Герасим Стефанович, р. 1889 в Полтавской губ. Прапорщик. Участник Белого движения. Взят в плен. На особом учете на Украине с 1921. /800/
    Бабич Григорий Ильич, р. 1887 в Полтавской губ. Жил в Золотоноше. Почтовый служащий. Расстрелян в 1921. /215/

    Бабич Ефим Данилович, р. 1889. Поручик. В Вооруженных силах Юга России. На 19 фев. — 28 мар. 1921 в беженских лагерях в Румынии. /4–190,192/

    Бабич Захар Семенович, р. 1900. Из казаков ст. Старокорсунской Кубанской области. Учащийся войскового училища в Екатеринодаре. В Добровольческой армии и ВСЮР; доброволец Кубанского казачьего войска. В эмиграции
    во Франции. Ум. 19 сен. 1966 в Париже. /108; 118/

    Бабич Иван Алексеевич, р. 1889 в Кременчугском у. Поручик. В Вооруженных Силах Юга России. Взят в плен. На особом учете на Украине с 1920. /800/

    Бабич Иван Алексеевич, р. в Кременчугском у. Штабс-ротмистр. В армии УНР. Взят в плен. Осенью 1921 на особом учете
    в КВО. /7–143/

    Бабич Иван Васильевич, р. 1865. Офицер с 1892. Полковник Кубанского казачьего войска. В Добровольческой армии и ВСЮР; с 1 авг. 1918 в резерве чинов при штабе Кубанского казачьего войска. /55; 76/

    Бабич Иван Григорьевич. Хорунжий Кубанского казачьего войска. В Добровольческой армии. Участник 1-го Кубанского („Ледяного“) похода в 1-й пластунской батарее. Взят в плен. В апр. 1921 передан из МВО в гражданские учреждения Иваново-Вознесенска. /7–103; 40/

    Бабич Иван Павлович*, р. 1850. Воронежская военная гимназия. Офицер с 1871. Офицер Собственного Е.И.В. конвоя. Генерал-майор в отставке Кубанского казачьего войска. Расстрелян большевиками 11 мар. 1918 в ст. Уманской. /363/

    Бабич Иван Терентьевич, р. 1897 в Купянске. Подпоручик. Во ВСЮР и Русской Армии. Взят в плен. На особом учете на Украине с 1922. /800/

    Бабич Иван Тихонович, р. в Кубанской обл. Подпоручик. Участник белого движения. Взят в плен. На 1 апр. 1921 в отдельной трудовой бригаде Орловского ВО. /7–138; 698–45/

    Бабич Иван. Арестован большевикамии с 23 мар. по 11 авг. 1919, содержался в каторжной тюрьме в Николаеве. /701–156/

    Бабич Иван. Приказный Кубанского казачьего войска. В Добровольческой армии; в июле 1918 в 1-й роте 1-го Офицерского (Марковского) полка. Ранен 2 окт. 1918 под Армавиром. /16–11/

    Бабич Иван. Тверское кавалерийское училище 1914. Штабс-ротмистр 18-го гусарского полка. Участник Белого движения. Убит до 1920. /70–86; 561/

    Бабич Иосиф Григорьевич, р. 1899 в с. Шишаки Полтавской губ. Во ВСЮР и Русской Армии до эвакуации Крыма. Расстрелян большевиками 22 дек. 1920 в Джанкое. /700/

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s