Ознаке

, , ,

Приказ књиге Владимира Коларића „Хришћанство и филм“, Отачник-Бернар, Београд 2017, стр. 149

Шта има Атина са Јерусалимом? Ово древно Тертулијаново питање у темељу је живе филозофске дебате која траје око два миленијума. Шта има Холивуд са Јерусалимом је условно речено питање које је покушао да истражи, те назначи правце за даље промишљање Владимир Коларић у својој књизи „Хришћанство и филм“. Овде Холивуд треба схватити као било који филмски студио јер се Коларић врло мало бави америчким филмом.

Ово и слична питања постављана су у безбројним варијацијама кроз црквену историју. Упитан је био не само садржај онога што се може апсорбовати, преосмислити – речју христијанизовати из света – већ и форма кроз коју се тако нешто може извести. Различити приступи „Атини“ Тертулијана и Августина (или Света три јерарха), иконоборачке распре, однос према античкој филозофији у византијском свету и Лутеров атак на Аристотела, на „оног кловна који је завео Цркву“ само су неки упечатљиви примери из онога што можемо назвати историјом хришћанске цивилизације.

Владимир Коларић је у својој књизи покушао да назначи, испита и сугерише одговоре на неколико питања из овог опсега. Ту су питања дескриптивне природе: хришћанска тематика у сасвим конкретним филмским остварењима, „Исцељењу“ и „Завештању“ Ивана Јовића, „Ја, Данијел Блејк“ Кена Лоуча, „На млечном путу“ Емира Кустурице, у делима руских редитеља Алексеја Балабанова и Павла Лонгина.

Владимир Коларић

Затим су ту, у првом делу књиге доминантна, прескриптивна питања о томе каква би хришћанска естетика филма требала да буде. Да је филм појава којој је потребно (и) хришћанско преосмишљавања и промишљање указују речи једног нехришћанина из последњег есеја објављеног у књизи.

Реч је о Коларићевом приказу књиге разговора са филмским редитељем Ђорђем Кадијевићем „Више од истине: Кадијевић о Кадијевићу“ (Нови Сад, 2017, разговоре је водио теоретичар књижевности и филма Дејан Огњановић. О томе како Кадијевић разуме моћ филма Коларић бележи следеће: „филм за њега има моћ да обухвати тоталитет човека као бића“. Он има, наводи даље Коларић Кадијевићеве речи моћ да „ословоди бивство тог терета [прозаичности и тривијалности] и претвори га у нешто тако божанствено да то постаје сакрално, свето“.

Овај Коларићев избор и коментар Кадијевићевих речи врло упечатљиво указује на основне теме књиге: како је могуће (и како је пожељно) да сложеност хришћанске антропологије доживи своју филмску реализацију. То даље води питањима хришћанске естетике филма, темама којима се Коларић бави у прва четири обимнија есеја на почетку књиге.

Није лако промишљати једну хришћанску (и можда у ширем смислу уопште религиозну) поетику и естетику филма. Покретна слика показује оно што је иманентно у својој основној, тривијалној форми, тек уз велики стваралачки напор он постаје кадар да изрази трансцедентно које се налази у сржи религиозног искуства.

Изглед текста у штампаном издању „Печата“

Хришћанско искуство може бити на различите начине прожето са филмским стваралаштвом. О томе сведочи узгредна опаска о траковсковљевом „Рубљову“ у Коларићевом есеју о два филма Павла Лунгина. Коларић бележи да је „Рубљов“, најпознатији покушај да се филмски тематизује монаштво, „добар пример неуспеха по овом питању“. Но, како Коларић даље разјашњава, приказивање руског средњовековља и православног монаштва није ни био циљ Тарковског већ алегорија о положају уметника у Совјетском Савезу. За разлику од овог алегоријског коришћења религиозне тематике филм „Острво“ је дубљи начин прожет православном тематиком. И Тарковски и Лунгин тематизују политички тренутак Русије (односно Совјетског Савеза) који су проживели, али је Лунгин не само критичан према руском политичком искуству свог времена већ шаље једну хришћански освешћену политичку поруку. Како пише Коларић „овај филм је дирнуо у осињак да се створи империјална руска идеологија за двадесет први век […] са тенденцијом да се „мир у Духу Светоме“ замени неким другим, суштински секуларним, облицима јединства“.

Књига „Хришћанство и филм“ поставила је занимљиве координате дуж којих се може промишљати филмска уметност. Она је писана стилом који није лак али који је на моменте веома духовит уз изразиту дијалошку отвореност. „Сваки социјално усмерен уметник лако одустаје од тешње за променом света, док сваки ка духу усмерени уметник зна да је промена неопходна. Свака истинска уметност је евхаристијска. Али филм није икона, и његов пут тек почиње“, бележи Владимир Коларић. Можда је у нашој средини хришћанско промишљање филма на самим почецима – са „Хришћанством и филмом“ ови почеци су постављени на чвршће основе.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 15. 9. 2017)

Купите књигу „Хришћанство и филм“

Најлакше и најповољније књигу можете набавити преко ФБ странице издавача или преко мејла otacnik@gmail.com

Advertisements